Aug 4, 2012

Putopis: Kopaonik (+Raška)

20120725_173234

Nikada ranije nisam bila na Kopaoniku. Onima koji skijaju to može biti nezamislivo, ali tako je. Petar mi već dve godine obećava kako ćemo ići u njegovu vikendicu koju ima dole, i evo najzad se to ostvarilo. Puno sam se radovala odlasku na Kop, jer mi je to ove godine bio jedini odmor. Osim nas dvoje, krenuli su i Petrova mama, Jelena, i sestra od ujaka, Nađa. A naravno nije izostao ni Ajk :) Jedina sitnica koja mi je kvarila sreću bila je najava za hladni kišni talas koji će zahvatiti Srbiju tokom nedelje koju provodimo na Kopaoniku.

Krenuli smo kolima iz Kragujevca u rano jutro ponedeljka. U početku put je bio običan, put kao put, ali već kad smo se malo približili Kopaoniku počele su da niču znamenitosti pored puta. Spomenici, tvrđave, čuvene kafane, reke i tako dalje. Petrova mama je bila pravi profesionalni vodič. Kada smo počeli da se penjemo na planinu, oko nas se stvorila bogata šuma prošarana raznobojnim nabujalim divljim cvećem. Nismo još ni stigli, a već mi se svidelo više nego što sam očekivala.

DSCN1002 Pogled s prozora vikendice :)

Kada smo se najzad dokopali vikendice usledilo je novo iznenađenje i za mene i za Petra. Ja sam bila oduševljena kućicom, mala, udobna, iznutra cela obložena drvetom i plafonjerom. Pravi planinski duh, sa sve peći na drva i glomaznim drvenim krevetom. Petar je bio šokiran količinom izgrađenih objekata u naselju, jer više godina nije išao tamo. A verovatno je i Ajk bio iznenađen jer je za 3 nedelje živeo na mnogo različitih mesta (kod mojih, kod moje babe i dede, u Kragujevcu, na Kopaoniku itd) i još se nije vratio kući. Moguće da misli da smo postali nomadi i da se više nikad nećemo vratiti kući.

Na Kopaoniku smo bili praktično 3 cela dana. Za to vreme nismo stigli baš mnogo da obiđemo. Jedina prepreka nam je bila kiša. Kad na planini vidiš kišni oblak beži koliko te noge nose. Nit znaš gde će grom da udari niti imaš kako brzo da se vratiš nazad. Ipak, puno smo se šetali, a vazduh me je podmladio. Odavno se nisam osećala tako dobro kao posle tih nekoliko dana na planini. Išli smo svakodnevno na Sunčane vrhove (nešto kao centar Kopaonika, za onih par ljudi koji osim mene nikad nisu tamo bili). Bilo je relativno prazno. Žičare nisu radile. Izgleda kao da je Kopanik zaboravljeno mesto tokom leta, sa izuzetkom malo vikendaša. Ipak jedan poduhvat smo uspeli da kompletiramo, a to je Pančićev vrh.

DSCN0996 Ajk koji crkava od umora nakon duge naporne šetnje :))

Petar i ja smo entuzijastično krenuli s penjanjem. Isprva je delovalo kao dosta težak zadatak, da bi kako vreme i put odmiču postali sve optimističniji. Donekle smo pratili stubove žičare, a onda smo se malo odvojili od njih, jer je trava bila previsoka. Nismo susreli nikog. Da nije bilo tih tragova civilizacije u obliku stubova žičare savršena tišina i priroda okolo izgledala bi kao isečak iz neke srednjevekovne fantazije. Na pola puta ipak nabasali smo na bakicu koja bere neko bilje. Tad mi je sinulo da mora da je mnogo lepo jesti plodove ubrane u šumi. Odmah, bez ribanja od pesticida i otrova za insekte. Mi doduše nismo naišli ni na šta jestivo, bar ne tad. Kada smo bili na nekih 100m od vrha Petar je mami javio kako samo što nismo stigli. Pola sata kasnije u neverici smo gledali na sat dok smo stajali na vrhu.

20120725_173426

Istina je da nismo stigli baš do oficijelnog vrha, jer je spomenik koji označava tu tačku bio ograđen kao i oblast desno i iza nje. Okolo su bile razbacane neke antene koje su delovale kao odašiljači, a na ogradi je pisalo da se ne prilazi zbog opasnosti. Prva fotografija u postu uslikana je baš sa Pančićevog vrha i ne može da dočara ni delić prizora koji se vidi uživo. Pogled puca dokle voliš.

Kada smo sišli prodavac na lokalnoj tezgi nam je rekao da je ograđeni prostor na vrhu ustvari minsko polje nastalo za vreme bombardovanja 1999. Pre neki dan je izbila vest kako su 2 vojnka poginula na Pančićevom vrhu dok su tražila mine kako bi ih deaktivirali. Reality check za mene koja uvek volim da se zavlačim po mestima na kojima piše da ne sme.. RIP za vojnike.

U svakom slučaju mi smo se spustili niz Pančića mnogo umorniji nego što smo očekivali i ostatak dana zgodno proveli u dremanju. Još jedan prelep vidikovac na koji me je Petar odveo bio je na putu do Treske (opet jedan manji vrh na koji se nismo popeli do kraja zbog toga to su naišli olujni oblaci). Ali negde na tom putu do Treske postoji mesto sa kog se prostire pogled na Kosovo. Nikad nisam bila na Kosovu (baba mi je kad sam bila mala pričala kako će me voditi da vidim Prištinu, ali onda su se vremena promenila i na kraju nisam nikad otišla tamo). Svejedno pogled odozgo je bio neverovatan. Istina je da sve izgleda impozantno sa isine i velike daljine, ali opet čudno je gledati nešto što je odmah tu ispod i što je iznenada druga država.

20120727_113757

Pretposlednji dan boravka u dvorištu kuće sam spazila nešto malo i crveno. Zamislite moje iznenađenje kada sam otkrila da su u pitanju šumske jagodice. Jedna od mojih omiljenih voćkica ikada, kojih ove godine nije ni malo bilo. Obične jagode i šumske jagode ne mogu da se porede.  Obične mogu da dođu i prođu, a da ih ne probam, a šumske su moj tajni fetiš od detinjstva :D tako sam ja zajedno sa Nađom pobrstila sve jagodice (svih 15ak) koje sam pronašla, dobro i Ajk se ogrebao za neku :))

Poslednji dan smo se spremili i otišli u Rašku na valjda najbolje meso na svetu? Čim smo sišli s planine 20ak metara unazad bio je granični punkt ka Kosovu. Nisam znala da je granica TOLIKO blizu. Elem, ja kao ja nisam jela meso, bilo mi je prerano za ručak u 1 popodne, ali ovi koji su jeli su bili oduševljeni. Prošetali smo i Raškom. Centar grada im je mnogo sladak. Lepo sređen trgić sa fontanicom, klupicama, česmom za vodu i mini pešačka zona. Sve veoma minijaturno, ali lepo.  Iz centra se vidi kako se planina naglo uzdiže pored grada. Ova scena me je u trenutku vratila u Freiburg, koji takođe ima centar grada s pogledom na šumu i planinu. Kako mi je Freburg debelo prirastao za srce, i Raška se tu negde prišlepala delom zbog svog šmeka, a delom na račun Freiburga :)

20120727_113906 Ajk njuška cvetić :)

Kad sve sumiram, žao mi je što nisam mogla duže da ostanem na Kopaoniku, ali posao zove. Ne znam kako je zimi, verovatno kao zaleđena čarolija, ali leto me je potpuno kupilo i nadam se da ćemo sledeći put stići da obiđemo više lokacija, taj neki gejzir, pa jezero itd. Koga nije strah da ode iz civilizacije i ostavi televiziju, žurke, kompjutere, mobilne telefone, šoping centre i ostale gluposti mogao bi da se divno odmori, pročisti pluća i ceo organizam. Nije da na Kopu nema televizije i interneta, ali valjda sredinu i menjamo da bi promenili svoju dnevnu rutinu. Bar ja.

Ko nije bio obavezno da ode. Dugujete to sebi. Zlatibor da se ne vređa, ali on je samo traljava bubuljičava fenserka u odnosu na Kopaonik. Na Zlatibor se ide zbog drugih – na Kop zbog sebe.

DSCN0995

Tirkizna mešalica. Izjavila sam da bih je rado vozila :D

No comments:

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...