Oct 31, 2011

Neko je na vratima

Knock, knock. Do pete godine sam živela u Kragujevcu. U kući sa dedom, babom, mamom i tatom. Od druge godine krenula sam u jaslice, pa u obdanište. A onda smo se roditelji i ja preselili u Beograd. Svoju karijeru nastavila sam u predškolskom. Nikad otkad sam postala svesna sebe nisam volela što moram tamo da boravim. Nisam volela da se igram sa ostalom decom. Kada je bilo popodnevno spavanje gledala sam u plafon, a kada bi nas pustili u dvorište vreme bih provodila viseći na žičanoj ogradi i kao kroz zatvorske rešetke posmatrala slobodni spoljašnji svet. Jedini kontakt koji sam imala sa ostalom decom  bio je taj što sam im vezivla pertle. Pertle su bile moja specijalnost. Otkad sam naučila da sedim volela sam njima da se igram. Kada bismo tata i ja ostali sami kod kuće, on bi mi dao svoju cipelu i legao da spava, a ja bih satima sedela i uvlačila i izvlačila pertlu iz nje. Kad sam naučila da čitam listala sam ogromnu knjigu sa bajkama i basnama. Možda je sve ispalo tako zato što tamo gde sam odrasla nije bilo dece u komšiluku. Uvek sam bila okružena odraslima, pa i nisam znala kako sa decom iz obdaništa. Sva su bila previše haotična i neozbiljna za saradnju. Sa 7 godina sam pošla u školu. Moji su radili po ceo dan, pa su me upisali u boravak. Mrzela sam boravak. Delovao mi je kao gubljenje vremena, zaglupljivanje. Posle 2 nedelje kuknjave, moji su rešili da me poštede muke. Narezali su mi ključ od kuće i rekli mi da posle škole pravo dođemu stan. Škola je bila na par minuta hoda, tako da to nije bio problem. Tada mi je majka rekla da nikad ne otvaram vrata kada sam sama. Ako je neko uporan da se pravim da nisam tu i da obavezno zaključam kuću čim uđem.

Ovaj običaj ostao mi je i dan danas. Bilo da sam sama kod kuće ili ne, ako mi se neko nije eksplicitno najavio da će doći ja uopšte ne obraćam pažnju na zvono na vratima. Svi prijatelji koje sam imala uvek su bili ili iz drugog grada ili sa drugog kraja grada, tako šanse za iznenadni upad nisu bile naročito velike. A eto u poslednje vreme kad mi neko zazvoni na vrata, a ja se ne potrudim ni da ustanem da pogledam kroz špijunku, upitam se koliko ljudi na svetu je još kao ja. Ne mislim da sam nešto naročito u životu propustila, jer nisam otvarala vrata na svaku zvonjavu, samo me interesuje koliko je još ljudi koji se ponašaju tako. Da li je neko od vas od te sorte?

3 comments:

Anonymous said...

ne otvaram vrata ako mi se neko ne najavi, ne javljam se na fixni ako ne ocekujem poziv i ne javljam se na mobilni ako mi je broj nepoznat. :)))

ali ja mislim da nesto propustam. medjutim navika je jaca. :P

Zoran said...

ovo za pertle nisam znao! Joj šta bih dao da mogu da se vratim u nazad i da vidim svoju tetku malecku kako vezuje pertle!

*Iris* said...

Mooožda negde postoji slika, ali nisam sigurna, ako nađem, I'll make sure da ti je prosledim :D

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...