Oct 17, 2011

Neke stvari se moraju udvoje

Together-ForeverČitam ja tako ponovo Murakamijevu knjigu ‘Kad padne noć’ ovih dana i naiđem na jedan citat koji je rešio da mi se useli na blog pošto poto, pre toga dobro pročangrljajući kroz moju glavu. Nisam tačno sigurna koji je razlog, ali mislim da nam neke reči uđu na jedno, a izađu na drugo uvo ukoliko još uvek nismo dobro zagrebali tu neku temu o kojoj se priča. A onda kada proživimo nešto potpuno svesno i celim bićem, izjave koje se tiču dotične teme nam se prosto lepe za svest. A evo i citata:

“Zato, mislim da ćeš i ti, Mari, kad budeš našla nekog finog  čoveka biti u stanju da više veruješ u sebe nego sad. Nema ništa od toga da se zadovoljiš osrednjim stvarima. Znaš, u životu ima stvari koje moraš sama, ali i stvari koje se moraju udvoje. Važno je to dobro uskladiti.”

Danas je popularno misliti da pojedinac sve može sam. Uz malo samopouzdanja i novca možete sami sebe da izvodite na večere, u pozorišta, kupite ili iznajmite svoj stan, platite seksualne usluge, čak i dobijete dete veštačkom oplodnjom, budete uspešni u poslu, popularni među prijateljima, u trendu ili ekscentrični. Ne postoji ništa što današnji čovek ne može da uradi sam. Ako ima problem, a nema kome da se obrati može da plati terapeuta. U hotelima postoje jednokrevetne sobe za putnike samce. O čemu onda govori gornji citat?

Sve to što biste radili sami možemo da uporedimo sa crtežom u bojanci. Ali crteži u bojanci deluju prilično tužno i monotono, zar ne? Svi imamo potrebu da ih instinktivno popunimo bojama od najranijeg detinjstva. Da ih učinimo ispunjenim, bogatim i raskošnim. Upravo to je efekat koji ‘udvoje’ ima na naše živote. Pritom ne mislim na puki zbir dve jedinice. Već na istinsko prihvatanje, razumevanje i ljubav.

Ne tako davno i ja sam šetajući jedne noći s Petrom na glas pričala o nekim svojim snovima i idealnom svetu koji se naravno nikad ne obistinjuju. Puste želje koje se ostvaruju u snovima i nigde više. Ali umesto da to ostane deljenje nekih maštanja u gluvo doba noći on mi je zapravo dao par odličnih saveta i u narednim dugim mesecima verovao u mene i onda kad ja nisam. Zahvaljujući tome on je postao neosporno veliki deo mog sna i uspeha. Međutim takvu moć nemaju ljudi koji te ohrabruju, ali se drže po strani i imaju svoje živote. Kada ti neko pomogne da ostvariš neki san, a da pritom to u nekim situacijama može da ide i protiv njegovih interesa, makar na određeno vreme – e, to je ono o čemu gornji citat govori. Danas, ja živim s Petrom, čovekom koga volim i koji je učinio i svaki dan čini da se osećam boljom, hrabrijom, lepšom, jačom i vrednijom nego što sam ikad mislila da je moguće. A mislim da i ja uzvraćam na sličan način. Ne zato što mislim da bi tako trebalo već zato što se drugačije ne može kada nekog volite.

I baš zato, danas, u vreme kada filmovi, serije, i drugi vidovi propagande govore o egoizmu i samodovoljnosti, mislim da je važno što je Murakami u tih par rečenica, kroz mrak svojih usamljenih likova, uspeo da proturi poruku o ‘udvoje’.

4 comments:

Heki said...

awwww :)

kako je lepo..

*Iris* said...

I think you know what I mean :))

Anonymous said...

secam se prelepe manekenke koja spava i spava dok se zivot desava, nestvarna i tanka poput holograma i iluzije.
sjajna knjiga! ;)

takodje sjajno javno ljubavno pismo! uzivaj u trenucima udvoje! :)

*Iris* said...

Da, kad Murakami naslika, to se teško zaboravlja :)

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...