Oct 31, 2011

Neko je na vratima

Knock, knock. Do pete godine sam živela u Kragujevcu. U kući sa dedom, babom, mamom i tatom. Od druge godine krenula sam u jaslice, pa u obdanište. A onda smo se roditelji i ja preselili u Beograd. Svoju karijeru nastavila sam u predškolskom. Nikad otkad sam postala svesna sebe nisam volela što moram tamo da boravim. Nisam volela da se igram sa ostalom decom. Kada je bilo popodnevno spavanje gledala sam u plafon, a kada bi nas pustili u dvorište vreme bih provodila viseći na žičanoj ogradi i kao kroz zatvorske rešetke posmatrala slobodni spoljašnji svet. Jedini kontakt koji sam imala sa ostalom decom  bio je taj što sam im vezivla pertle. Pertle su bile moja specijalnost. Otkad sam naučila da sedim volela sam njima da se igram. Kada bismo tata i ja ostali sami kod kuće, on bi mi dao svoju cipelu i legao da spava, a ja bih satima sedela i uvlačila i izvlačila pertlu iz nje. Kad sam naučila da čitam listala sam ogromnu knjigu sa bajkama i basnama. Možda je sve ispalo tako zato što tamo gde sam odrasla nije bilo dece u komšiluku. Uvek sam bila okružena odraslima, pa i nisam znala kako sa decom iz obdaništa. Sva su bila previše haotična i neozbiljna za saradnju. Sa 7 godina sam pošla u školu. Moji su radili po ceo dan, pa su me upisali u boravak. Mrzela sam boravak. Delovao mi je kao gubljenje vremena, zaglupljivanje. Posle 2 nedelje kuknjave, moji su rešili da me poštede muke. Narezali su mi ključ od kuće i rekli mi da posle škole pravo dođemu stan. Škola je bila na par minuta hoda, tako da to nije bio problem. Tada mi je majka rekla da nikad ne otvaram vrata kada sam sama. Ako je neko uporan da se pravim da nisam tu i da obavezno zaključam kuću čim uđem.

Ovaj običaj ostao mi je i dan danas. Bilo da sam sama kod kuće ili ne, ako mi se neko nije eksplicitno najavio da će doći ja uopšte ne obraćam pažnju na zvono na vratima. Svi prijatelji koje sam imala uvek su bili ili iz drugog grada ili sa drugog kraja grada, tako šanse za iznenadni upad nisu bile naročito velike. A eto u poslednje vreme kad mi neko zazvoni na vrata, a ja se ne potrudim ni da ustanem da pogledam kroz špijunku, upitam se koliko ljudi na svetu je još kao ja. Ne mislim da sam nešto naročito u životu propustila, jer nisam otvarala vrata na svaku zvonjavu, samo me interesuje koliko je još ljudi koji se ponašaju tako. Da li je neko od vas od te sorte?

Oct 30, 2011

Trgovina belim robljem

Mi smo narod koji nije poverljiv, dosta je podozriv i obazriv prema strancima. Ipak zbog situacije u kojoj se nalazimo kada se pojavi neka prilika za zaradu koja je previše dobra da bismo je propustili i dovoljno laka da ne zahteva previše truda, naivnost stupa na delo. Pogotovo kad tu i mladost umeša prste, entuzijazam, nada, prilika za putovanje.. odbrambeni zidovi padaju u vodu i nastupa slobodna zona za pokvarene umove.

humantraffickingTrgovina ljudima je široko rasprostranjena pojava. Dok muški deo populacije ne mora preterano brinuti, lepši pol mora ...
Tražite posao u inostranstvu? Žensko ste, zgodni, lepuškasti, između 12 i 35 godina starosti? Ovaj članak je za vas.
Kada tražite posao u inostranstvu, morate računati sa tim da će vas potencijalni poslodavac pozvati na razgovor za posao. Ako odbijete, možete se oprostiti od zaposlenja. Ako pristanete, e onda ... Prvo sve dobro proverite. O čemu se zapravo radi?
Nastajanjem EU, ukidanjem granica i razvojem informacionih tehnologija postalo je veoma lako da uđete u krug onih kojima je jako teško pomoći da se oslobode modernog ropstva. Kao jedna od "industrijskih grana" koja se najbrže razvija svuda u svetu, a koja je usko povezana sa drugim kriminalnim aktivnostima i obrtom kapitala od skoro 42.5 milijardi dolara godišnje, trgovina ljudima je postala veoma unosna kriminalna aktivnost, i označila svaku ženu, devojku i dete kao potencijalnu žrtvu. Kao što već rekoh, ako ste žensko, imate između 12 i 35 godina starosti, onda već nosite metu na sebi. Najugroženije su državljanke zemalja "trećeg sveta", u koje nažalost, po mnogim parametrima spada i Srbija.
Kriminalne grupe su ranije koristile ne preterano suptilne metode da dođu do žrtvi. Obično se sve rešavalo kupovinom ženske dece od siromašnih roditelja, ili navlačenje na narkotike potencijalne žrtve, ili klasičnim otmicama. U današnje vreme se koriste daleko suptilnije metode, koje kriminalcima daju mogućnost većeg izbora žrtvi sa daleko manje rizika, i bez prvog ličnog kontakta.
Ono na šta ja želim da vam skrenem pažnju su sumnjivi oglasi za posao od strane naizgled legitimnih poslodavaca.

Kako sve funkcioniše?

Vi tražite posao pregledom oglasa na internetu. Zanima vas posao u EU. Posle hiljadu pregledanih oglasa, nađete jedan koji vam apsolutno odgovora, a koji izgleda ovako:
  • Potrebna osoba ženskog pola za posao hostese na (trenutno aktuelnom) sajmu (nečega, negde). Obavezno znanje nekog od sledećih jezika: srpski, hrvatski, makedonski, ruski, ukrajinski, ... I bar osnovno znanje engleskog ili nemačkog jezika...
ILI
  • Potrebno više ženskih osoba za rad u ekskluzivnom klubu (ili lokalu, hotelu, restoranu) na radnom mestu hostese (ili nešto slično). Potrebna znanja: Završena srednja škola, kakvo takvo znanje bar jednog svetskog jezika i potvrda o zdravstvenom stanju.
ILI
  • Potrebna osoba ženskog pola za radno mesto telefonskog operatera koja obavezno mora znati srpskohrvatski (ili ruski, ukrajinski, itd.) jezik ...
... I slično. Može biti svašta. Nadajte se da ćete ga prepoznati kada ga vidite. U svakom slučaju, uvek će vam obećavati dobru zaradu, rad na određeno vreme sa mogućnošću produžetka, plaćene troškove stanovanja, sređivanje radne dozvole, itd. Dobro da bolje ne može biti. Ali kao što jedna poslovica kaže, ako ne miriše dobro, nemoj ga jesti. Držite se nje.
Ako vam i idealni uslovi ne upale lampice za uzbunu, onda se oslonite na sledeće - Pošto konkurišete za posao hostese, normalno je da će tražiti od vas da uz CV prikačite i vašu sliku. Ali ako traže više slika, sliku cele figure, slike sa plaže, ili da im pošaljete obim struka i grudi za, navodno, pravljenje uniforme za vas - vreme je da se ozbiljno zabrinete.
Šta se dalje dešava? Vi pošaljete sve što je od vas traženo, i "poslodavac" stupi u kontakt sa vama sa pitanjem kada možete doći na razgovor za posao. Možda vam pošalje i ugovor o radu na pregled da bi znali da je sve ispravno. On će, u najvećem broju slučajeva biti taj koji će se ponuditi da vam plati troškove puta (jer mu baš vi odgovarate za posao) kao i troškove smeštaja (pošto razgovor, zaboga, može da se obavi samo sutradan u 7 ujutru). Uvek će vas vući na varijantu da prespavate u nekom hotelu / hostelu koji će vam on platiti. I lepo su vas upecali - Imate plaćen put, smeštaj u hotelu i obično jedno veče za razgledanje grada u koji ste došli.
Uveče se prijavljujete u hotel / hostel koji su vam platili i tu počinje igra. Obratite pažnju da:
  • uvek je u pitanju neki hotel / hostel koji nije preterano poznat niti posećen.
  • uvek ćete imati velikih problema da nađete dotični bilo gde na internetu, osim ako ne znate gde i šta tačno da tražite.
  • uvek, ali uvek će taj hotel / hostel biti izvan centra grada, osim ako niste u nekom manjem gradu
Radnik na recepciji će vam tražiti pasoš da fotokopira (obaveza po zakonu maltene svuda u svetu), onda će otići i neće ga biti par minuta. Kada se vrati, reći će da im nekim čudom ne radi fotokopir mašina, a pošto vi rano morate da napustite hotel / hostel, zadržaće pasoš dok ne dođe serviser i odradi remont mašine (ili nešto slično), pa će vas pasoš čekati na recepciji ujutru kada krenete. Da ne zaboravim, verovatno će vam se učiniti čudnim to što se vrata hostela / hotela noću zaključavaju, a mobilni telefon nema domet nigde u zgradi. Vaša soba će uvek biti na II, III ili višljem spratu.
Ovo je samo jedna od varijanti koja može da se desi, a ako i odlučite da nikako ne ostavljate nikome pasoš, nema problema, i na to su mislili. Radnik će se složiti sa vama da sve to može da se obavi i ujutru, i daće vam ključ od sobe. Otićićete u sobu, raskomotiti se, i par sati biti mirni, a negde u pola noći doći će njih dvoje troje po vas, i tu vam se gubi svaki trag.
Ovo je samo jedan scenario. Zapamtite da sve počinje oglasom na koji ste se sami javili. Sami ste im dostavili podatke o sebi. Sami ste rešili da otputujete na razgovor za posao. I sami ste postali žrtva.
Čovek koji je sve organizovao, zaradiće na vama između 2000 i 3000 Evra, u zavisnosti od toga kako izgledate. Ako vas prodaje grupno, onda je vaša cena između 1500 i 2500 evra. Njegov posao je da vas "nabavi" (oglasom za posao), "prevaspita" (kontinuiranim drogiranjem, udaranjem i silovanjem narednih par dana) i pošto on ne zadržava "robu", proda vas dalje. Od tog trenutka vaša cena opada (usled rapidnog propadanja "robe", tj vas), a kako opada cena, menjaju se i uslovi rada (od bordela za bogatu klijentelu na ekskluzivnim lokacijam, do trošnih romskih kuća za siromašniju klijentelu negde gde ni autobusi ne zalaze).
Kada se kao "roba" (kao što već rekoh, tako vas tretiraju) istrošite, onda sledi smrt i neobeležen grob. A vaš "rok trajanja" nije duži od 5 godina tempom koji vam nametnu.
Čovek koji vas je "nabavio" i "prevaspitao", obezbediće vam i regularnu dozvolu za rad i to kao konobarici, hostesi, šankerki i slično, pasoš i ostala lična dokumenta nikada više nećete videti, a odmah će vam se neposredno staviti do znanja i da plaća policiju i da nemate gde. Niti možete pobeći, jer ste 24h pod nadzorom i "radite", niti se imate kome obratiti jer ne znate ko je plaćen a ko nije.
Nemojte misliti da u Srbiji nema takvih slučajeva. Postoje ljudi koji se bave "filtriranjem" za gazde, pa ako negde, na nekom domaćem sajtu ili novinama vidite oglas slične sadržine (pogotovu ako traže da pošaljete više fotografija) nemojte konkurisati. Svako ko od vas traži da vas vidi u gaćama nije vredan vašeg truda. Nedajte mu da zaradi krvavih 500 - 1000 evra na vama, jer toliko će dobti ako vas on "preporuči" gazdi i uspešno organizuje vaše putavanje u neku zemlju EU.
I za kraj - nemojte misliti da možete povesti muža, dečka, brata sa sobom na razgovor za posao i time rešiti problem. Nećete, jer oni će samo postati kolateralne žrtve.
Znači da ponovim - Ako smrdi - Nemoj ga jesti. Ako vam se pali makar malo lampica za uzbunu - odustanite! Nije vredno toga. Ako i posle svih znakova upozorenja mislite da je sve u redu, onda nešto nije u redu sa vama, zato pitajte nekog drugog za mišljenje.
Nadam se da sam vas bar malo osvestio, ako to već niste znali i sami.  Evo i "Cifri", da znate sa čim imate posla:
  • Selekcija - Filtriranje oko 500EUR (Toliko dobijaju prodane duše u našoj zemlji ako vas "odrade"). Bilo je priča da je i brat prodao sestru za kockarski dug, pa i najbolji drug drugaricu
  • Kada vas "Nabavljač" prevaspita, prodaje vas za oko 2500Evra (u zavisnosti od "Kvaliteta robe")
  • Ako pored vas prodaje još nekoliko devojaka istom čoveku, cena vam je oko 2000Evra
  • Za bogatu klijentelu, gazda će na vama zarađivati oko 100evra na svakih sat vremena (a "radićete" bar 16h dnevno)
  • Kada se istrošite, prodaće vas za 200evra i prebaciti u zabačeni deo Azije. Vaš novi gazda će na vama zarađivati oko 20 evra na sat
  • Vaš "radni vek" je u proseku 5 godina
  • Po isteku radnog veka, ako ne umrete od iscrpljenosti ili bolesti, dobićete metak u potiljak i neobeležen grob.
Još vas nisam zabrinuo???
Autor: Vladimir Stoiljkovic

Nakon čitanja ovog teksta kontaktirala sam autora da ga zamolim za dozvolu da članak okačim na Introsferu. On mi je ljubazno odgovorio i u mailu mi napisao još neke stvari vezane za ovu temu, kojih nema u tekstu, stoga sam ja rešila da i njih ubacim ovde. I da još jednom potvrdim svoju tvrdnju sa početka citatom gospodina Stoiljkovića iz maila:
Na žalost, prošle nedelje sam se ponovo uverio da kada muka, beda, I/ili nesreća dugo vremena  izjedaju nekog, taj je spreman da zaboravi sve što zna, da ignoriše sve znakove opasnosti, da se posvađa sa ljudima koji je upozoravaju  – samo da bi probala da počne ispočetka negde daleko odavde.
Što više informacija o ovakvim stvarima imamo to bolje. Dakle:
    • Kada istekne “Rok upotrebe” neće vas tek tako ubiti. Povadiće sve što se iz vas povaditi može, a još uvek je zdravo za presađivanje, i ostaviti da umrete.
    • Dao sam samo jedan primer (hotel) kako se najlakše vrše otmice. Na žalost, ceo “posao” je toliko dobro organizovan i razrađen, da postoji još dosta scenarija za pristizanje u “Sabirni centar” mafije, a ima ih toliko da se ne mogu svi nabrojati (niti ih ja sve mogu znati). Generalno – ako postoji iole mala mogućnost da vam se izgubi svaki trag – nemojte to raditi. Nije vredno rizika. Ljudi obično nisu svesni rizika, niti obima i rasprostranjenosti celog posla, pa idu sa devizom “Meni to ne može da se desi, ja ću da uradim to i to …”, a onda kada upadnu u mrežu, shvate koliko su naivni bili.

Međutim kako sam pročitala skoro, ne upadaju svi u mrežu prostitucije slučajno. Postoje devojke koje svesno odu u inostranstvo znajući čime će se baviti. Australija ima veliki problem sa seksualnim robovima, koji je tek nedavno izašao na svetlost dana. Smatra se da oko 80% žena koje dođu u ovu zemlju zna da će raditi kao prostitutke. Ono s čim nisu upoznate su uslovi – rad 7 dana u nedelji i po 12h, viđanje klijentele koju ne žele da vide, praktikovanje nezaštićenog seksa, život u kući sa još 8 žena u kojoj verovatno neće imati ni spostveni krevet, loša ishrana i nedostupnost medicinske nege.
Prvo suđenje za trgovinu robljem u Australiji je izvršeno u junu 2006. Žena koja je organizovala trgovinu belim robljem osuđena je na 10 godina zatvora.
Mediji su dosta uticali na to da se slika o seksualnim robovima razvodnji. Mnogi ljudi imaju veoma ograničeno shvatanje seksualnog roblja. Jedan policajac koji je radio na slučaju otkrivanja centara trgovine ljudima u Australiji je izjavio “Kada sam ušao u bordel, nisam primetio da su vezane za krevete.”  Ako ljudi vide prostitutku kako uz šolju kafe čeka na svoju sledeću mušteriju neće tako lako pomisliti da je ona rob. Ali to što žene nisu vezane ne znači da žele da budu tamo. Mnogim ženama se preti i ugrožavaju se životi, njima i njihovim porodicama, ucenjuju ih govoreći da će poslati pornografske fotografije njihovima kući – pretnje su toliko užasne da nije ni potrebno da ih vezuju za krevet, psihološki pritisak je dovoljan.


Sve što imam da kažem za kraj je: čuvajte se!!!!!!!!! (idiotska količina uzvičnika je namerna)

P.S. Juče su mi moje učenice na plesu preporučile da na ovu temu odgledam domaći film 'Sestre' i evo danas sam ih poslušala.. film je snimljen po istinim događajima u našoj zemlji, jezivo je realan i ubedljiv, gluma je odlična, a sadržaj filma.. pa bolje pogledajte sami. Ne znam da li to što je film postavljen na youtube legalno, ali ja ga nisam okačila tamo. Mislim da ako vas je zanimalo da pročitate ceo ovaj kilometarski tekst sigurno će vas i ovaj film duboko dotaći. Velika preporuka, uz napomenu - ne gledati sa decom. Izvol'te.


Oct 25, 2011

Bol

Poslednjih 5-6 dana raspuče mi se moja cenjena glava. Umnjaci. I to 2 odjednom. Jedan je krenuo pre mesec dana, pa se primirio i sad mu ga dao po izbijanju na svetlo dana. A drugi je izbio do pola pa isto tako pauzirao neko vreme i sad rešio da udruži snage sa prvim. Toliko stvari mi se vrzma po glavi o kojima bih pisala, ali svako razmišljanje brzo gubi nit kada vas u svakom budnom trenutku boli glava, svrbe desni i hoćete da grizete nešto gumeno kao novopečeni đak prvak.

bol Kreativna energija splasnula mi je za 50%. Ipak uspevam da radim na novim koreografijama u kratkim trenucima pritajenog bola. Čak sam kupila i četkice i farbu za crtanje po zidu, ali nemam koncentracije da počnem da radim. Jedino za šta imam koncentraciju jeste da opipavam bolna mesta, grizem prste i pokušavam da rasklimam zube koji me nerviraju. Zato sam rešila da pišem o bolu, jedinoj stvari o kojoj čak i da hoću, trenutno ne mogu da prestanem da razmišljam.

Uvek mi je bilo interesantno kako je Priroda napravila bol. Bez obzira o kakvoj se radi fizičkoj, psihičkoj, emotivnoj, jednom kad je osetite ona postaje dominantna. Zašto kog vraga nije moguće osećati bol, biti je svestan, ali uz mogućnost obavljanja svojih redovnih životnih aktivnosti bez problema? Verovatno zato što naše telo bolom hoće da nam kaže – alo idiote, ovo je prioritet, i ne, ništa nije važnije od ovog, moraš da rešiš taj problem inače će opasno da utiče na tvoj život. I to je izgleda tačno. Bilo da je u pitanju emotivna i fizička bol, ona nam signalizira da je ne možemo ignorisati i da neće da ode dok joj ne posvetimo pažnju.

To je strašno iritantno.

Ali s druge strane i korisno, zar ne? Niko od nas se ne bi bavio neprijatnim stvarima da nije prisiljen. Što više odugovlačimo da se pozabavimo uzrokom bola, to nas on više iscrpljuje i sabotira u normalnom životu. Ono što je zajedničko bilo kojoj vrsti bola izgleda da je i uništavanje raspoloženja. Sad sam Captain Obvious, a? E pa i vi biste bili na mom mestu. Iskreno se nadam da dok ovo čitate niste pod uticajem ni jednog bola. Ako niste stanite samo na sekund i razmislite kako vam je lepo što ne osećate nikakav bol. Valjda je i to jedna od korisnih stvari kod bola, kada prođe postajemo svesni koliko je najobičniji dan i stanje bez bola blagosloveno.

Ne kaže se džabe da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan (ili onaj pod uticajem bola) čovek samo jednu :)

 

Nije loše setiti se toga povremeno.

Oct 17, 2011

Neke stvari se moraju udvoje

Together-ForeverČitam ja tako ponovo Murakamijevu knjigu ‘Kad padne noć’ ovih dana i naiđem na jedan citat koji je rešio da mi se useli na blog pošto poto, pre toga dobro pročangrljajući kroz moju glavu. Nisam tačno sigurna koji je razlog, ali mislim da nam neke reči uđu na jedno, a izađu na drugo uvo ukoliko još uvek nismo dobro zagrebali tu neku temu o kojoj se priča. A onda kada proživimo nešto potpuno svesno i celim bićem, izjave koje se tiču dotične teme nam se prosto lepe za svest. A evo i citata:

“Zato, mislim da ćeš i ti, Mari, kad budeš našla nekog finog  čoveka biti u stanju da više veruješ u sebe nego sad. Nema ništa od toga da se zadovoljiš osrednjim stvarima. Znaš, u životu ima stvari koje moraš sama, ali i stvari koje se moraju udvoje. Važno je to dobro uskladiti.”

Danas je popularno misliti da pojedinac sve može sam. Uz malo samopouzdanja i novca možete sami sebe da izvodite na večere, u pozorišta, kupite ili iznajmite svoj stan, platite seksualne usluge, čak i dobijete dete veštačkom oplodnjom, budete uspešni u poslu, popularni među prijateljima, u trendu ili ekscentrični. Ne postoji ništa što današnji čovek ne može da uradi sam. Ako ima problem, a nema kome da se obrati može da plati terapeuta. U hotelima postoje jednokrevetne sobe za putnike samce. O čemu onda govori gornji citat?

Sve to što biste radili sami možemo da uporedimo sa crtežom u bojanci. Ali crteži u bojanci deluju prilično tužno i monotono, zar ne? Svi imamo potrebu da ih instinktivno popunimo bojama od najranijeg detinjstva. Da ih učinimo ispunjenim, bogatim i raskošnim. Upravo to je efekat koji ‘udvoje’ ima na naše živote. Pritom ne mislim na puki zbir dve jedinice. Već na istinsko prihvatanje, razumevanje i ljubav.

Ne tako davno i ja sam šetajući jedne noći s Petrom na glas pričala o nekim svojim snovima i idealnom svetu koji se naravno nikad ne obistinjuju. Puste želje koje se ostvaruju u snovima i nigde više. Ali umesto da to ostane deljenje nekih maštanja u gluvo doba noći on mi je zapravo dao par odličnih saveta i u narednim dugim mesecima verovao u mene i onda kad ja nisam. Zahvaljujući tome on je postao neosporno veliki deo mog sna i uspeha. Međutim takvu moć nemaju ljudi koji te ohrabruju, ali se drže po strani i imaju svoje živote. Kada ti neko pomogne da ostvariš neki san, a da pritom to u nekim situacijama može da ide i protiv njegovih interesa, makar na određeno vreme – e, to je ono o čemu gornji citat govori. Danas, ja živim s Petrom, čovekom koga volim i koji je učinio i svaki dan čini da se osećam boljom, hrabrijom, lepšom, jačom i vrednijom nego što sam ikad mislila da je moguće. A mislim da i ja uzvraćam na sličan način. Ne zato što mislim da bi tako trebalo već zato što se drugačije ne može kada nekog volite.

I baš zato, danas, u vreme kada filmovi, serije, i drugi vidovi propagande govore o egoizmu i samodovoljnosti, mislim da je važno što je Murakami u tih par rečenica, kroz mrak svojih usamljenih likova, uspeo da proturi poruku o ‘udvoje’.

Oct 12, 2011

Inside story: Ja imam talenat

Pre nego što počnem sa pripovedanjem, hoću da naglasim da ovaj tekst pišem kako bi oni koji jednog dana budu želeli da se prijave na ovaj šou program znali šta da očekuju i kako to izgleda. Ja nisam imala predstavu o tome, ali nije loše znati kako sve to izgleda iza scene ne bi li se bolje pripremili :)

talent Treći serijal emisije Ja imam talenat emitovao se dok sam još živela sa svojima. Iako ne gledam TV, ponekad bi emisija išla dok večeram ili bi me moji zvali da dođem da vidim nekog interesantnog takmičara. Kako se broj kandidata smanjivao primetila sam da je u igri ostala jedna devojka koja je nastupila kao ‘trbušna plesačica’ sa još par devojaka koje su joj bile pratnja. Dosta ljudi iz moje okoline je tih dana počelo da mi šalje linkove za snimke sa Talenta i da me ubeđuje da i ja moram obavezno da se prijavim. Isprva bih samo klimnula glavom i primila to kao kompliment, ali ubrzo sam shvatila da nemam šta da izgubim i da bi to bila lepa prilika za novo iskustvo.

Samo par dana kasnije videla sam da je krenula prijava za novi serijal i poslala sam podatke. S obzirom na to da je treći serijal tek bio završen očekivala sam da će naredni biti negde u 2012oj. Nekoliko puta sam slala pitanja ne bih li saznala kad će početi audicije, da znam koliko vremena imam da osmislim i realizujem celu ideju, ali odgovor je uvek bio ‘bićete obavešteni na vreme’. S tom informacijom otišla sam lagodno na odmor na Ohrid. Moja ideja nije bila da nastupam sama, već da povedem svoje učenice i drugarice i napravim nešto interesantno. Iako su moje devojke još uvek bile relativne početnice, veoma su vredne, talentovane i mogla bi da se napravi neka zanimljiva priča uz malo truda i vežbe. Nije mi padala na pamet pobeda, već takmičenje iskustva radi. A i rad na takvim projektima je moj san.

Sredinom agvusta vratila sam se sa letovanja i samo nekoliko dana kasnije primila poziv za snimanje uvodnog intervjua za Talenat. Sutra. Bila sam u šoku. Moja vizija je iščezla u oblačku šoka. Nekoliko sati sam provela birajući muziku za prezentaciju, još nekoliko smišljajući koreografiju od minut, dva, a zatim sam legla da spavam. U naredna 2 dana snimili smo intervju i malo mog plesa, koji je nažalost završio iseckan tako da se moja mini koreograija nije ni videla. Tada sam dobila informaciju da će audicije početi za 10ak dana.

To je bio kraj. Za 10ak dana pored svih drugih obaveza jedva bih stigla i sebe da spremim, a kamoli nekog drugog. Istovremeno mnogo orijentalnih škola i solo plesača se prijavilo. Pomislila sam da ma šta ja izmislila žiriju će da dosadi gledanje toliko orijenta i da od toga nema vajde. Zato mi je na pamet pao Goran Filipović – plesač i imitator Majkl Džeksona - koga sam par meseci ranije upoznala na jednom nastupu. Dok sam ja razmišljala o eventualnoj saradnji s njim, on je mene kontaktirao i ponudio mi da radimo zajedno za Talenat. Sjajno! Našli smo se i osmislili originalan koncept. Ideja je bila da napravimo neki miks u kom akcenat nije ni na jednom plesu, već na priči. Ja sam imala svoju deonicu ples sa krilima, on svoju sa Majkl Džekson plesom, a ostalo je bilo mešavina svega i svačega. Hteli smo da kroz jednu tačku prikažemo svađu. Plesni obračun. Nažalost, mene je uhvatio stomačni virus, a njega neki haos na poslu i jedva smo stigli da se nađemo par puta kad su nam javili da moramo da dođemo na snimanje prvog kruga Talenta u Pozorište na Terazijama…

Bio je to petak, poslednji dan snimanja, svi ostali kandidati – stotine njh - snimnjeni su prethodnih dana. Ipak, kad smo stigli tamo nešto pre podneva kako nam je rečeno, Trg Nikole Pašća bio je preplavljen ljudima. Pored vojske kandidata, tu je bila postavljena i bina gde se održavala neka dečija manifestacija u slavu policije. To nam je služilo za zabavu dok smo čekali da neko izađe iz produkcije i pusti nas da uđemo. Pojavio se i gosn. Dačić sa četiri telohranitelja, pristojno se javio svima nama koji smo mu se našli na putu, održao govor, poklonio neki auto jednoj školi iz unutrašnjosti i otišao. E posle nekih skoro sat vremena čekanja na red rečeno nam je da je došlo do tehničkih problema i da pre pola 3 nećemo ući. Tada bi trebalo da se vratimo na prozivku, a do tad smo slobodni. Goran, još jedan takmičar i ja, otišli smo da protegnemo noge i prošetamo se po centru. Nadala sam se da će cela priča biti gotova do 2, 3, eventualno 4, pa da nakon toga mogu da idem da završavam ostale obaveze i malo odmorim pre napornog vikenda. Ali kada smo se u pola 3 vratili moje nade su polako počele da se tope.

Rekli su da do pola 4 nema ulaska. Oko 4 je izašao neko da nam kaže da ne znaju da li će stići svi preostali da se snime, jer snimanje mora da bude završeno do 7, pošto jedan od sudija nakon toga mora da ide. Iz tog razloga rešili su da sve kandidate koji su došli iz unutrašnjosti odmah puste unutra, a ostali iz Beograda moraju da čekaju. Možda ćemo stići svi, možda ne. Ako ne stignemo do 7, onda moramo da se pojavimo sutradan u 9 ujutru. Ali prvo čekamo da vidimo da li ćemo stići na red to veče. Meni je već bilo prekipelo i da sam bila sama, pokupila bih se i otišla. Osećala sam se kao ovca, uz to sam bila umorna i zverski gladna. Ono malo treme koju sam imala odavno me je prošlo, ali me je prošla i volja za nastupom. Dok smo gubili vreme na klupicama oko velike fontane prošlo je par ljud koje poznajem, dan se otegao u večnost. Razgledala sam kandidate kako jedan po jedan odlaze kroz zadnja vrata pozorišta i zamišljala kakvu li su oni neobičnu tačku pripremili.

Oko 6 nam je prišao jedan od ljudi iz organizacije i pozvao nas da uđemo. Do tad sam još i gajila neke nade da bismo mogli da prođemo dalje, i da bih u sledećem krugu mogla da sprovedem u delu svoju zamisao sa puno devojaka. Ali onda je već bilo jasno da ili nećemo stići na red ili ćemo biti među poslednjih nekoliko kandidata. Priznajem da se više nisam nadala ničemu posebnom. Žiriju je do tad verovatno više bila muka od svega, nagledali su se svačega za tih 9-10h koliko su taj dan sedeli upozorištu, bili su umorni i gladni. Ušli smo u backstage gde smo se presvukli u kostime i dali ulazni intervju (pitali su nas da kažemo nešto o sebi, zašto smo se prijavili, šta ćemo ako pobedimo i sl.). Usledilo je čekanje. Iz backstage-a kandidatima nije dozvoljeno da izlaze nigde osim do toaleta koji je odmah tu pored. Dok smo čekali moja glad usled nejedenja danima zbog stomačnog virusa postala je sve dramatičnija, a polako je počelo i da mi se spava od ujednačenog žamora ljudi. Posmatrala sam kako kandidati dolaze i odlaze, daju intervjue, uvežbavaju svoje tačke.

U neko doba pozvali su nas da siđemo u šminkernicu u kojoj se čeka izlazak na binu. Tu nam je rečeno da i dalje nije sigurno da li ćemo stići na red, mada nas je momak iz organizacije uveravao da ćemo stići knap, ako sve bude išlo kako treba. Pola sata kasnije došli su u šminkernicu i poveli nas ka backstage-u. Tamo smo pripremili rekvizite iza scene, koje smo koristili u toku tačke i seli čekajući na svoj red. Delimično mi je bilo krivo što smo stigli na red, jer sam zbog toliko čekanja zapala u takvo stanje, a želela sam da se pri prvom pojavljivanju tamo na bini zaista pokažem u najboljem svetlu. Pre nas bila je neka grupa hip hop plesača. Izgubila sam pojam o vremenu dok sam gledala delić bine i publike  kroz zavese. Kada su hiphoperi sišli sa bine pokazali su nam da izađemo. i stanemo kod nacrtanog belog krstića na sredini bine.

Izašli smo iz senki zavesa i postavili se na pozicije u pratnji uvežbanog aplauza publike. Mesta su i dalje uprkos vremenu bila uglavnom popunjena. Reflektori su mi išli u oči iako sam nosila šešir. Ipak, odmah sam primetila da se sastav žirija promenio. Sa leve i desne strane i dalje su bili Milija i Tasovac, ali u sredini više nije sedela Danica. Njeno mesto zauzela je Mina Lazarević. Moram da priznam da mi je bilo strašno krivo, jer je Danica bila jedan od glavnih razloga zbog kog sam se i prijavila na prvom mestu. Neverovatno pozitivnu auru ju je odavala u prethodnim serijalima i želela sam da je upoznam. Zanimalo me je šta bi ona mislila o svemu. Ali ovaj put se nismo srele. Sudije su se našalile na račun mog neverovatno svetlog tena i pitali nas šta ćemo izvesti. Nakon tog kratkog razgovora usledio je nastup.

Stajala sam sama na sred bine i čekala da se začuju prvi taktovi naše pesme. Pomslila sam da više nije ni bitno šta će na kraju da bude, samo da završimo s tim i da idemo kući. Skoncentrisala sam se i pesma se začula. Sve je odmicalo bez problema, čak su i delovi za koje sam se plašila da bi mogli da pođu naopako prošli dobro. Bina je bila manja nego što sam očekivala i to me je obradovalo. Kada sam raširila krila publika je spontano počela da aplaudira i iskreno govoreći to mi je dobrodošlo, kao vruća kupka posle nedelju dana provedenih na snegu i ledu. Obradovala sam se činjenici da su ljudi iskreno reagovali na ono što se dešava na sceni posle x sati gledanja svega i svačega. U tih 30ak sekundi plesa sa krilima zaista sam uživala. A onda se nastavilo zezanje. Međutim u pola tačke začulo se EEEEEEEE (zvuk sirene za STOP). Nisam sigurna ko je pritinuo to dugme, ali mi smo ipak završili svoje manje-više kao što smo i planirali, bez grešaka. A onda je usledio strašni sud.

Ukratko, Tasovac je dao NE (koliko smo čuli tog dana je samo jedno DA došlo sa njegove strane glasačkog stola), Mili je dao DA rekavši da mu se dopao deo sa krilima i da bi voleo da vidi neku tačku od mene koja je cela u takvom aranžmanu. Mini se svidela ideja, ali ipak je dala NE. Kažu da mi se na licu videlo razočarenje, pa šta očekivati? Ne mogu reći da su mi snovi bili srušeni, već od starta i brzopletog ubacivanja u Talenat mašinu kada sam shvatila da moja prvobitna zamisao neće biti izvodljiva, moje ambicije su splasnule. Ali prirodno je da mi je bilo krivo što naša ideja nije naišla na bolji prijem kod žirija. Ipak, kasnije ću otkriti da su neke druge reakcije bile mnogo važnije za mene.

Kada smo izašli sa bine jedna voditeljka nas je zaskočila da, poverovah, vidi kako smo zadovoljni. Međutim ono što nas je sačekalo me je potpuno zbunilo. Voditeljka je napala Gorana, koji je inače učestvovao i u prethodnim serijalima i bio poznat ljudima iz Talenta, kako je pisao razne pršljavštine o emisiji po internetu. Goran je objašnjavao da mu je na fejsu uhakovan profil i da je neko pisao sve i svašta. Voditeljka je pitala zašto bi iko uhakovao njegov profil. Goran je odgovorio da su ljudi ljubomorni na njega. Prepirka je trajalo par desetina sekundi. Moje čulo sluha se polako isključilo dok mi je pogled prelazio s jednog na drugog sagovornika u neverici. Zar je moguće da su neke glasine po internetu (za koji svi znamo da je neverovatno pouzdana baza istinitih informacija – sarkastična sam, u slučaju da niste primetili) uticala na naš loš prijem? Ne znam.. s tim pitanjem popeli smo se u svlačionicu.

Tamo nas je ponovo zaskočila ekipa za izlazni intervju. Dečko koji vodi intervju bio je apsolutno začuđen što nismo prošli dalje. Zamolila sam Gorana da pusti mene da kažem nešto, jer nisam htela da ako se to i bude emitovalo ispadne na kraju neprijatno. U izlaznom intervjuu sam naglas razmišljala o razlozima zbog kojih se sudijama možda nije svidela naša tačka. Nismo imali dovoljno vremena da se uvežbamo, sve je bilo na brzinu, predugo smo čekali na red, previše kandidata je prošlo pre nas itd. Ali sve to u suštini nije bilo bitno, jer mi je više od toga što nismo prošli dalje bilo krivo što je Goran doživeo takvu neprijatnost nakon toliko maltretiranja i čekanja. I sam je na kraju intervjua rekao da verovatno više neće da se prijavljuje i dolazi na Talenat.

Kad sam krenula po svoje stvari da se presvučen presreo me je jedan stariji čovek, koji je takođe bio takmičar i nastupao je posle nas. Mi smo bili poslednji kandidati od svih nekoliko stotina. U svakom slučaju, prišao je, naklonio se i poljubio mi ruku. Rekao je da je moj ples jedna od najlepših stvari koje je video, pokret, izražaj i emocija. Bila sam zatečena i oduševljena. Čovek je inače osnivač jednog kulturno-umetničkog društva u unutrašnjosti, bavi se glumom, dramaturgijom i pisanjem i došao je na Talenat rasterećeno i potpuno otvorenog srca. Rekao je da je njega lično naša tačka dotakla i da je očaran. To mi je potpuno izbrisalo ono malo gorčine koje je ostalo nakon mlakog prijema kod žirija. Publika je reagovala sjajno, a onda i taj nepoznati čovek. Otišao je do svojih stvari i vratio se sa knjigom koju je nedavno izdao. Napisao mi je posvetu i poklonio. Posle takvog gesta ništa više mi nije bilo važno. Presvukla sam se, spakovala sam stvari i izašla u toplu letnju noć.

Nekoliko dana kasnije otišla sam na čas svoje početne grupe plesa. Dve učenice su mi rekle da su bile u publici na snimanju Talenta i da su me videle. Rekle su da se njima lično jako dopala naša ideja i tačka i da im je mnogo krivo što nismo prošli s obzirom na to ko jeste. Pošto su bile prisutne u publici rekle su mi i da kad smo otišli sa scene, i Milija i Tasovac su komentarisali kako im se neverovatno dopala elegancija i nežnost mog plesa i da nisu višeli ženstveniju osobu od mene. Ali ipak završili smo sa 2 NE. Sa svim tim saznanjima i još nekim usputnim pohvalama shvatila sam da i nije toliko bitno što nismo prošli. Kome je potrebna veća potvrda od takvih divnih reči? Nekome će naša tačka ostati u sećanju – cilj je postignut.

I na kraju, želim buduće kandidate da podsetim da ne padaju u depresiju ako budu odbijeni. Na kraju krajeva sve je to subjektivni sud ljudskih bića. A s druge strane Talenat je šou biznis, u principu ne možeš mešati babe i žabe, i upoređivati pevanje, ples, akrobatske veštine, sviranje i ko zna koje se druge talente međusobno. To je šou program. A šta god bilo na kraju, bitno je kako mi iznutra to doživljavamo. Baš iz tog razloga najveći utisak od svih takmičara iz prošlog serijala na mene je ostavila ženica koja je izašla da pleše bez mrve znanja i veštine o plesu, ali je toliko uživala da je ja i danas pamtim. Nemojte nešto raditi zbog Talenta, ali ni prestajati zbog istog. To je samo jedan od bonus nivoa u životu :)

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...