Sep 28, 2011

Priče iz babine mladosti: Fotografije

 

Za sve vas koji ste s interesovanjem pratili moj ciklus priča iz babine mladosti, pribavila sam nekoliko originalnih fotografija iz tog perioda. Ah te crno-bele fotke. Nikad ne gube svoj šmek, zar ne? :)

Baba i deda kada su se verili :)

 

 

Babina traktorska brigada na okupu :)

Moja baba, mlada Milka, vozi traktor :))

Sep 16, 2011

PSIHOLOGIJA: Umetnost iz ugla psihologije

Happy child with painted hands Moja, vama već dobro poznata, prijateljica Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut savetovališta Kontrapunkt piše na veoma interesantnu temu. Doživljaj umetnosti i veza između umetnika i njegovog unutrašnjeg deteta. Ja sam neko ko voli da na mnogo stvari u životu posmatra kao na umetnost. Ne razumem se u slikanje i slikare, ali smatram da svaki aspekt života može da bude umetnost, ako ga mi tako živimo. Bilo da je to način na koji uredimo sobu, kuvamo, govorimo, plešemo, pakujemo poklone itd. Što sam starija to više upoznajem ljude koji su umetnici u nekim sasvim neočekivanim oblastima. Stolar može bti umetnik, moler, crtač grafita, šuster, baštovan. Potrebno je samo pronaći šta dopire do vašeg unutrašnjeg deteta i to može postati vaša umetnost. A evo šta je na tu temu rekla Danijela.

UMETNOST I UNUTRAŠNJE DETE

Kada kao odrasle osobe probamo da se setimo sebe iz najranijeg perioda svog života, to obično budu priče drugih o nama kakvi smo bili nekada. Te priče se uglavnim podudaraju međusobno i mi ih prihvatamo kao tačne. Ipak, ne osećamo uvek da zaista imaju mnogo veze sa nama.

U nekim trenucima u životu naslutimo odakle smo krenuli kad smo se rodili. To su trenuci kada u određenim situacijama osetimo neka neodređena osećanja. Ne možemo čak ni da im damo neko ime, osećamo ih negde u telu. Ako krenemo unazad od sadašnjeg trenutka, ako se krećemo od njega ka trenutku kada smo prvi put osećali to osećanje, put nas vodi u najranije detinjstvo. U period kada nismo ni imali reči za osećanja.Onda shvatimo da to zapravo jesmo mi. Što god se kasnije dešavalo, koliko god novih znanja i veština usvajali, ma koliko se fizički menjali, znamo da smo mi zapravo isti.

Ovaj deo ličnosti je celog našeg života u nama. To je naš detinji deo. Osnovne reakcije na život su u njemu. Strah, tuga, radost. Ako krenemo dalje unazad osetićemo jedno osećanje za koje znamo da je suštinski povezano sa onim što mi jesmo.

Kakve veze ovo ima sa umetnošću?

Ako se pozabavimo ličnošću umetnika, videćemo da njihova kreativnost potiče još iz detinjstva. Shvatićemo da smo i mi imali tu kreativnost. A ipak nismo svi  postali umetnici.

Kreativnost smo imali svi, jer u periodu detinjstva mi iz svog bića osećamo potrebu da shvatimo svet i da mu damo neki smisao. To se može videti u dečjoj igri. Igra ima svoju svrhu u razvoju ličnosti. Kroz nju dete usvaja ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta na svoj način. Tu je koren spontanosti i kreativnosti, samosvojnog i originalnog odgovora na život.

Tokom odrastanja i razvoja, počinjemo da usvajamo mnoga znanja, prolazimo kroz mnoge situacije i ostvarujemo kontakte sa mnogo ljudi. Naše reakcije na sve to postaju mnoga osećanja. Naučimo da neke reakcije na život daju dobre rezultate  po nas, a neke ne. Usvajamo ono čemu nas uče jer je to dobro za nas. Učimo načine koji nam to omogućavaju. Ponašamo se na određeni način. Naša reakcija na život je i dalje naša, ali nije originalna. To je i dobro, jer naša originalna reakcija nije uvek prilagođena okolini po načinu izražavanja.

Ipak, dobro je ukoliko osećamo i našu originalnu reakciju, odnosno ako smo u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Na taj način se nećemo osećati otuđeno od sebe.

Univerzalnost umetnosti potiče upravo odatle što je povezana sa onim što je suštinsko u nama. Iz originalnog odgovora na život potiču umetnička dela. Bilo kojom vrstom umetnosti da se neko bavi, muzikom, plesom, slikarstvom, vajarstvom, filmom, to je izraz te suštine. Suštinski, mi smo energetska bića. Ta osnovna energija nas povezuje sa drugima.

Zato nas umetnička dela koja su izraz toga ganu. Osetimo u njima sebe, osetimo druge,  osetimo  svoju bit i svoju povezanost sa drugima. Kontakt sa umetnošću može biti doživljen kao povratak sebi.

Umetnici tokom svog života takođe usvajaju mnoga znanja, veštine, prilagođavaju se svetu. Imaju život uglavnom uobičajen. Ako je neuobičajen, to ne mora biti povezano sa time što su umetnici. I osobe koje nisu umetnici mogu imati neuobičajen život. Ono što ih razlikuje od ostalih nije samo kontakt sa sopstvenim unutrašnjim detetom (ovo imaju i drugi, u većoj ili manjoj meri - dobro je ako je veća, ako smo svesniji ovog dela sebe). Oni poseduju i talenat. Sama reč talenat upućuje na neku vrstu dara, nešto što nije neophodno, ali je dragoceno. To se može manifestovati kao određena energija, naboj, koji ih vodi ka stvaralaštvu. Kroz stvaralaštvo oni ovaploćuju svoju ljudsku suštinu. Istovremeno imaju i sposobnost da to izraze kroz pokret, boju, muziku. Većina njih tokom života i usavršava ove sposobnosti, školuje se. Kada se nađemo pred umetničkim delom, koje je rezultat svega toga, ako dozvolimo sebi da samo budemo svesni njega, bez razmišljanja, donošenja zaključaka, možemo da osetimo suštinu koja je u osnovi. Taj doživljaj nas pokrene da osetimo sebe.

Ne moramo ići na izložbe i koncerte da bismo došli u kontkt sa umetnošću (mada je to jedan od boljih načina). Umetnost ćemo prepoznati bilo gde ako je ima. Nećemo je prepoznati ako smo zaboravili svoje unutrašnje dete. Ono je negde u nama i potrebna mu je pažnja. Ukoliko se fokusiramo, obratimo pažnju na njega, to je kao da smo dobar roditelj samima sebi. (Dosta nas ima u svom iskustvu situacije iz doba detinjstva kada su naši roditelji bili odsutni, a mi nismo znali zašto i da li ćemo ih ponovo videti. Niko nam nije objasnio. Ili mi to nismo shvatili. Kada obraćamo pažnju na svoje unutrašnje dete, to je slično osećanju koje smo imali kada su se naši roditelji vratili, i sve je ponovo bilo u redu i imalo smisla.)

Kontakt sa umetnošću nam može biti od koristi u ovome. Umetnici stvaraju zato što njima to nešto znači, traže put ka sebi, izražavaju sebe i ponovo se vraćaju sebi i uz pomoć svog dela, i uz pomoć odgovora i reakcije onih koji su u kontaktu sa njihovim stvaralaštvom.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Sep 15, 2011

The photo of the month

Ovo sam uslikala u nekom od onih tračarskih magazina nedavno. Ej, ko se sve danas naziva novinarem!

333885_10150312867699647_683079646_7915758_276297775_o

Sep 7, 2011

Putopis: Vozom do Ohrida

Na ovo putovanje krenulo je nas 15. Deset Čeha i petoro Srba. Moji su odvezli Petra i mene iz Beograda do Lapova gde smo se našli sa ostalih 13 članova družine, koji su stigli iz Kragujevca. Sastanak je bio oko 22h na železničkoj stanici koja je izgledala upravo onako kako sam zamišljala onu iz priče Mačji grad. Po redu vožnje trebalo je da se ukrcamo i krenemo na put u 22:45, ali uskoro ćemo saznati da voz kasni sat i po vremena. Već od samog starta činilo se da stvari svojeglavo počinju da izmiču kontroli. Baš kao u Mačjem gradu…

DSCF0083Ali sačekajmo malo.. vratimo se na činjenicu da je naše polazište Lapovo (!). Kako je uopšte došlo do toga? Iskreno? Ni nama još uvek nije potpuno jasno. Iz nekog teško dokučivog, maglovitog razloga, neko je predložio da se ide vozom do Skoplja. Taj voz ne prolazi kroz Kragujevac, već Lapovo, a kako je većina dolazila iz Kragujevca tako su karte kupljene za najbližu početnu stanicu. Ja lično nisam bila uključena u organizaciju celog puta, ali oni koji jesu su verovatno zaboravili da Petar i ja krećemo iz Beograda. Stanica u Lapovu nalazi se praktično van grada, u sred ničega. Jedino što postoji jeste kafanica u kojoj nisu imali ništa što sam pokušala da naručim od pića, te sam ubrzo odustala.

Nakon što je noć uveliko odmakla, a mi počeli da izvlačimo džempere iz putnih torbi, začula se tutnjava voza. Jedan letimičan pogled na vagone govorio nam je da dobra sreća neće biti naš saputnik. Voz je već bio potpuno popunjen, te smo kako je ko stigao pohrlili u bilo koji vagon. Polovina naših saputnika završila je u prvom vagonu, a druga polovina u trećem. Delio ih je spavaći vagon kroz koji nije bilo moguće proći. Tako smo završili razdvojeni. Praznih mesta nije bilo. Ok, bilo je dva pa su jednu od devojaka i mene stavili da sedimo. Ostali su stajali. Meni je bilo strašno bezveze što ja sedim, mada sam istini za volju bila jako umorna.

Mala digresija. Upravo sam od Petra sada saznala interesantan podatak. Danas se vozom od Beograda do Niša putuje duže nego davne 1884.godine. Šta ti je tehnologija, ha? Uvek te iznova iznenadi!

Sve je to trebalo da bude samo privremeno dok ne stignemo u Niš. Međutim put do Niša se odužio. A svaki put kad bi pitali nekog koliko još ima do tamo činilo se da se vreme naduvava kao balon. Moralo je negde da pukne. Naivno sam očekivala da će, kad stignemo, gro ljudi da siđe u Nišu i tako oslobodi dovoljno mesta za nas ostale da se uglavimo i udobno prespavamo put do Skoplja. Ali avaj,  desilo se mnogo gore od najgorih očekivanja. Rekli su nam da će naš vagon otkačiti u Nišu, jer on nastavlja za Sofiju. Upozorili su nas da obavezno pazimo da ne zaspimo, jer su dvoje tako mesec dana ranije završili u Istanbulu umesto u Skoplju. Kada je voz najzad pristao ljudi ne da nisu sišli, već je bilo i onih koji su čekali da se ukrcaju. Sa jednim vagonom otkačenim, a drugim zaključanim zbog spavaćih kola, ostalo je da se nas nekoliko stotina smesti u prvi vagon. Istrčali smo i pokušali da se ukrcamo, ali ljudi su već visili sa prozora. Prizor je jezivo podsećao na scene iz filmova o II Svetskom ratu gde Nemci trpaju Jevreje i voze ih u logore. Železnica je prodala duplo više karata nego što je moglo da stane ljudi. I nisu imali nameru da preduzmu bilo šta.

Nas 15 stajalo je sa svojom planinom torbi i ranaca na peronu u 3 ujutru svesni da će naš voz ubrzo da krene dalje, a da mi nećemo biti u njemu. Čaja, koji je ceo put i organizovao, pošao je da pronađe nekog ko je zadužen za rad stanice. Možda je ovo zgodan trenutak da napomenem da se Čaja prethodne večeri svetski proveo u kafani, što je za posledcu imalo da skoro potpuno izgubi glas, pa je zvučao kao neki kros između Dart Vejdera i Betmena. U svakom slučaju lokalni radnici na peronu rekli su da ne mogu ništa da urade i da ne postoji šef smene. Minuti su odmicali i voz se pripremao da krene dalje. Tada je počela jurnjava. Mladen je otrčao i obesio se na vrata voza kako ovaj ne bi mogao da krene, a Čaja krenuo u traganje za nekim ko bi prikačio još jedan vagon. Čovek iz kancelarije nas je poslao kod glavnog baje tzv. Pavarotija. Pavaroti nas je poslao nazad kod čoveka u kancelariji. Niko nije bio odgovoran ni za šta. Nisu hteli da dodaju još jedan vagon ma šta mi rekli, jer navodno nisu smeli ništa da urade bez naloga iz Beograda. Voz i dalje nije mogao da krene. Ljudi su znatiželjno visili sa prozora i posmatrali razvoj situacije. Česi su sedeli na peronu i simpatično se smeškali, verovatno ne veujući šta im se dešava. Ja sam polako počela da ludim, iako mi se to praktično nikad ne dešava (eventualno u susretu sa nekom teškom nepravdom ovog tipa) i pošla sam da nateram pametnjakoviće koji su nas pravili ludim i glupim da iskoriste čudo tehnologije prošlog veka i telefonom pozovu Beograd kad već sami nisu sposobni da urade bilo šta. Beograd se navodno nije javljao. Nda. Hoćete da mi kažete da u celoj zemlji apsolutno niko nije nadležan za železnicu noću? Taman što je para počela da mi izlazi na uši i što sam otvorila usta da im po spisku zalepim verbalne šamarčine, Petar me je odvukao dalje. Čak je hteo da se pokupimo i uhvatimo prvi autobus nazad za Beograd. Ali ja nisam htela. Čekala sam taj glupi odmor mesecima i nije bilo šansi da se vraćam nazad makar išla peške do dole. Zanimljivo je da niko iz natrpanog vagona nije sišao sa voza da se priključi našoj uzaludnoj borbi za dodatni vagon. Ne, ti ljudi su bili spremni da se voze zgurani kao vakumirani kikiriki od Niša do Skoplja. Fascinantno na šta te život vremenom nauči, da zaboraviš svoje dostojanstvo i zadovoljiš se šakom blata koja ti se nudi.

Ipak, nismo se dali. Mladen se nije skidao sa vrata voza. Čaja je nastavio da pritiska ljude na stanici, a ja sam se u talasima smejala u neverici. Mislila sam da je halucinacija kada se Čaja vratio s vestima da će još jedan vagon biti prikačen. U tom trenutku ljudi su počeli da grabe ka izlazu prvog vagona ne bi li uhvatili sedeće mesto u ovom koji je tek trebalo da stigne. A gde ste bili dok smo se nas 15 budala klovnisali ovde? Nikom nije palo na pamet da će 50 ljudi lakše da dobije situaciju u svoju korist nego nekoliko. Ne, sigurnije je gledati iz prikrajka.

Dodatni vagon je uskoro stigao i mi smo pojurili da i ovog puta ne ostanemo bez mesta. Petoro nas je zauzelo jedan kupe, ostali su se rasporedili po drugim kupeima. Najzad sam mogla da pružim noge i pustim da me voz lagano uljuljka u san. Mmm, to su trenuci zbog kojih volim da putujem vozom, što je dešavanje te noći zamalo izbrisalo. Mnogo smešna stvar se desila na granici. Dali su nam neke formulare sa imenom, prezimenom, brojem pasoša i nekim osnovnim podacima, koje je trebalo da popunimo i vratimo carinicima. U jednom trenutku bacim pogled na dopisanu rečenicu na dnu formulara i počnem da se kidam od smeha. Uskoro su i ostali primetili predmet mog veselja. Evo i slike:

DSCF0125

Pitam se da li IKO u Makedoniji govori engleski? :D

U Skoplje, ili Skopje kako kažu Makedonci, stigli smo oko 20 do 10 izjutra. Otrčali smo na autobusku, koja se nalazi praktino spojena sa železničkom stanicom i kupili karte do Ohrida. Autobus je polazio u 10, pa nije bilo vremena za kupovinu bilo čega ili toalet, što je rekla bih većini teško palo, ako uzmemo u obzir apsolutni horor od WCa koji je bio u vozu. Ne, taj horor najbolje može da opiše činjenica da je Mladenu slavina ostala u ruci kada je pokušao da pusti vodu :D U svakom slučaju put do Ohrida bio je duži nego što sam očekivala. 3 i po sata. Uf. Ono što mi je posebno zapalo za oko je što između Skoplja i Ohrida nisam videla ni jedan grad. Samo gomila provalija i izuvijanih puteva. Najzad, kada smo se iskrcali čekao nas je autobus koji je poslao gazda apartmana koji smo uplatili i odvezao nas do tamo. Apartman je bio na 50 metara od šetališta pored jezera i osetila sam kako mi se nebo nasmešilo kad sam na delić sekunde ugledala to divno plavetnilo vode, dok se naš autobus parkirao ispred zgrade sa apartmanima. Najzad smo stigli, posle puno muke, poteškoća i vremena u neverovatno lep, nov i udoban apartman. Na kraju, sve je to jedna avantura :)

O samom Ohridu u sledećem nastavku, smatrala sam da je put do tamo zaslužio poseban post :) 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...