Jul 21, 2011

Priče iz babine mladosti–III deo

Treći deo: O ratu, dedinom zarobljeništvu i neobičnoj čukunbabi Ani

 

‘A gde si se ti ustvari rodila?’
 
‘Ja sam se rodila tamo u selu. U Bandurici.’
 
‘Koliko si bila tamo?’
 
‘Pa dok se nije zaratilo. 12 godina, tako. Pa pobegli u Srbiju, pa se posle vratili, kuće porušene, nemaš gde da se vratiš, pa u Lipljanu po tuđim kućama i iz tuđe kuće sam se i udala.
 
E, al kad mi kažu ZA KRALJA, e znaš šta.. odavde, od pete mi se smuči. Nit će on da ulaže u narod.. on ‘oće samo sebi. E a posle, kad se oslobodilo, vidi ti ove priče. Potpisali su Karađorđevići sa Nemcima kapitulaciju. Znači predali su Jugoslaviju Nemcima. Vojsci su dali ćorke metkove. To je kobajagi vojska išla da ratuje, počeli da pucaju one smešne ćorke, Nemci ih gaze, beži jadna ti majka, ljudi izginuli nemaju metka pravoga. A došli engleski avioni da bombarduju Beograd i sve redom. A Nemci već zauzimaju sve, okupacija zemlje. Karađorđevići videli da je gusto, pokupili sve što je moglo da se pokupi, srebro, zlato, dijamanti, dragocene stvari i porodicu i 12 aviona i bež’ za London svi. Da se spasu, da izvuku dupe. I otuda naređuju ovamo šta će da se radi, a oni se lepo sklonili. I narod je morao sam da se organizuje šta i kako. I kad se to sve oslobodilo, bili su četnici, partizani, ljotićevci, nedićevci, kolone, partije. Partizani su pobedili, Rusi su došli, oterali su Rusi bogami Nemce i partizani su im se pridružili. Rusi su tu napravili najveći potez.. jer oni su hteli da zauzmu i Rusiju. I onda, kad oslobodilo, oni ‘oće da se vrate u beli dvor. Opet da nastave da rukovode državom. E, ne može bogme bato. Kad je bilo najteže, kad je tvoj narod bombardovan, ti si otišao lepo tamo živeo mirno, a mi ovamo.. da znaš ti kakav je Beograd bio. Kod železničke stanice su krateri bili ova kuća da upadne u rupu! Toliko je bombi bacano. Razrušeno sve. I oslobodilo se, hoće Karađorđevići da se vrate. E ne može. I onda, formira se vlada i donese odluku da im se zabranjuje povratak u zemlju. Veruj babi. Dva puta su narod napustili.. oni su pokupili.. ma odakle oni da žive tamo u Londonu, da nisu odneli zlato iz Majdanpeka i odakle sve iz Trepče.. 12 aviona. Čak neke poluge zlata su padale po njivama. I sad kad se sve oslobodilo oni bi da se vrate. I oni nisu došli.
 
E onda glasanje ko će da dobije. Tito je bio jedan svetski čovek i on dobije. Glasao ga narod, on dobio i gotovo, nema više. Tako da, oni su hteli da se vrate, ali nisu smeli. Otac ovoga.. Aleksandar, on je dolazio do Italije da vidi da li bi mogao da pređe, al mu ovi nisu dali. Tako da je kraljica Marija tamo umrla, kralj Aleksandar je poginuo, ubili ga u Marselju. E beli dvor je posle bio sve zauzet, kako je ko vladao tako se useljavao u beli dvor. i Tito je bio tu. Tito je najmanje uzeo od svih. On nije svojoj porodici ostavio ništa.. napunih ti ja glavu svačime.’
 
‘Deda je 25 godina nosio geler u glavi, ispričaj mi o tome.’
 
‘45. godine je on bio u partizanima i išli su u jednu borbu gde je ranjen. Nosio je geler u obrazu, koji je stajao 25 godina. Tad je bilo ratno stanje, nije bilo ni snimanja, nije bilo ničega, samo su mu zacelili ranu, a geler ostao unutra, i tako je to stajalo u obrazu 25 godina. Strano telo. Zbog toga je imao velike probleme. Gde god je išao na snimanje nisu mu pronašli ništa, ali je on imao probleme. Uvek mu je nos curio. I kad su mu već sinusi blokirali i nije mogao više da to izdrži išao je i za Beograd i za Skoplje i kojekuda, ali nigde mu ništa nisu našli, jer je to sa mesom sraslo.
 
E onda, 69. godine je već bio kraj. On nije mogao više da kontroliše u nosu, sve mu je curilo i otišao je u Prištinu, kao sinuse ima. I rekao mu je doktor: uzmi uput da ležiš, to su sinusi, očistićemo i nije ništa. Kad je on pošao ja sam njemu rekla: kaži da si bio ranjen, neka i to doktor zna. I on kad je otiša rekao je. I on kad je isekao to, da operiše sinuse, onda je počelo đubre i smrad. Doktor se začudio, šta se to dešava. Ljubo ti kažeš da si bio ranjen? On kaže – da. Kad je on dalje isekao imao je šta da vidi. Izvadio geler, jedno parče, pa drugo parče. Pa dok su to očistili. Njemu je posle glava bila otečena kao fudbal. E onda su novine pisale, imam taj članak gore i sada, kako je 25 godina i 20 dana nosio geler u obrazu Ljubo Krnjajić. U ekspres politici je pisalo. E onda je on.. više.. tako mu je bilo teško, jer je to tkivo isečeno, nije mogao da se sagne da zapertla cipele, nije mogao da se ispravi. Tako da mu je uvek neko trebao pri ruci. Ako treba ulicu da pređe, treba da gleda levo desno, a on mora komplet da se okrene, dok se on okrene ovako vozilo stiže. I uvek je neko morao da bude s njime. I onda, išao je svake godine an more, u Igalo na lečenje, u Opatiju, u Nišku banju, u Ohrid i išao je svugde po lečilištima, ali onda je krenulo sve, onda mu je i srce obolelo..’
 
‘A kako je on završio u logoru u Albaniji?’
 
‘Pa uhvatili ga Albanci. Tu u selu. Zarobili su njega i još iz sela puno mladića odveli. Pa su ih terali da miniraju kamenje. Robijaša moraš da teraš da radi nešto. Minirali brdo, da nose kamenje negde. I njegovog dobrog druga ujede zmija. A u kamenjaru u brdima čim zmija ujede, ako nemaš pomoć, gotovo, umre. I kaže, ovaj, može samo ko ima zdrave zube da isisa tu krv i da baci da bi ostao živ. ‘Oćeš ti, ‘oćeš ti? Neće niko, Ljubo kaže – ja ću. I on dođe, isisa tu krv, baci.. ali ipak ima otrova tu. Sutradan otekne mu glava, pa zamalo on da nastrada. Al nekako ostane živ, sreća..’
 
‘Kako je pobegao?’
 
‘Pobegao. Na rizik. Zapeo pa beži. A Nemci su ih tamo čuvali, terali ih da rade, da lome kamenje…
 
E onda posle je bila muka. Treba da imaš život negde, da živiš. Kakvi. Nema ništa. Stanova nema, zgrada nema. Svak ima svkoju kuću, nemaš kud. I onda mi uzmemo kredite i krenemo da gradimo kuću u Uroševcu, i to smo otplaćivali i tako ej sagradimo na kredit. Ja sam i u Uroševcu išla na kurs. Na šnajderski kurs 6 meseci. Šta se god otvaralo ja sam išla, na sve moguće kurseve. Tako da ja u životu sve znam da radim. U kući domaćinstvo da vodim kao muškarac, znam d akuvam, mesim, čistim, uređujem stan, kuću, da zidam, betoniram, kosim travu, sve spoljne i unutrašnje radove, da šijem štrikam, vezem, pletem.. kad je Ljubo u 41. godini oteran prevremeno u penziju, mene isterali s posla sve sam radila što se našlo.’
 
‘A što je oteran u penziju?’
 
‘Zato što je bio ministar unutrašnjih poslova Srbin Aleksandar Ranković za celu Jugoslaviju i njega su onda smaknuli da stave nekog drugog. E kad su njega promenili svi koji su radili u SUPu u Kosovu momentalno, preko noći su penzionisani.’
 
‘A šta je deda radio na poslu s kog su ga smenili?’
 
‘On je bio šef jednog odseka Analitika i evidencija. Sve šta se radi sa ljudima, sa ovim sa onim. I on je bio poverljiva ličnost, imao je baš poverljive stvari da radi. Šutnuli ga ko poslednji dronjak. Al dobro. Bitno je da kažem da smo rodili troje dece, imamo 3 sina, 3 snaje, 3 unuka i 2 unuke, i 3 praunuka.
 
Ali ono za čukunbabu koja je spasila porodicu da ne zaboravimo nikako.’
 
‘Prošli put si mi to nešto zbrzila, a baš je interesantna priča. Hajde pričaj.’
 
‘Baba Ana. Ona nije imala nikoga nego je bila sama od Krnjajića i ona je rekla da neće da se uda za nikoga. Jedino za onog ko primi njeno prezime, njemu će da prepiše celo imanje. I našao se tu jedan čovek koji pristane. Ali vidi ti koje je to vreme bilo. Ni danas muškarac ne uzima ženino prezime, a ne tad. Uh! Čukundeda je pristao i ona mu je dala sve. Zamisli koje poverenje. ‘Ajde ti sad tako uradi. Ima da te, da izvineš, zajebe - sutra. Srećom ispadne da je čukundeda bio baš dobar čovek i tako se naša porodica nastavi. Ali ni oni nisu imali nešto sreće sa decom, nekolika su umrla, ostao je samo jedan sin, dedin otac – Stojan. E posle je od njega opet bila posebna priča, ali dosta za ovaj put.’
 
(nastaviće se)
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...