Jul 11, 2011

Priče iz babine mladosti–II deo

Baba za naslovnu stranu copy‘A kako ste se deda i ti upoznali? Na tim sajmovima, vašarima?’

Drugi deo: O tome kako rat rastavlja ljude


‘A neeee, kakvi vašari, mi smo se ranije upoznali. Bili smo u tom selu, mi smo bili izbeglice i otišli smo u Suvi do. E tamo je moja sestra našla momka, oni su se gledali tajno, ali nije im bilo dozvoljeno da se viđaju. Tako da je on počeo da piše pisamca i poruke mojoj sestri, koja je slao po Ljubi. On ih je donosio, ja sam preuzimala i davala sestri. To se tako zbivalo svaki dan i trajalo je.

E onda, rat je bio i mi smo otišli za Srbiju, kao izbeglice, on je ostao tamo. Posle nisam znala ni kud je, ni šta je od njega bilo. I kad se oslobodilo 45. godine, krajem 44.. 45. je još bio rat na Kosovu. Oni kažu “e mi smo vas držali dosta dok je bio rat, sad se oslobodilo, sad možete da idete.” I mi smo mesec dan aputovali od Požarevca do Lipljana. Teretnim vagonom do Bujanovca, pa od Bujanovca istovaraj stvari pa zaprežna kola do Gnjilana, pa idi od sela do sela. Jedan te vozi 5-6 kilometara pa te ostavi tu, pa daj drugi da te vozi. Do Uroševca dok smo došli.. tamo smo se potovarili u vagon da idemo u Lipljan. Ne daju nam vagone, kiša pada, lije, porazboljevali se svi, hteli da umremo. Nemaš s čim da dođeš, nemaš kako. Moj brat bio bolnici u Valjevu, dobio crveni vetar. To je neka bolest zarazna. Razbolim se ja, razboli se majka. I onda, moj otac uporan je bio, trčao je tamo-vamo, nađe jedan vagon kaže “ulazite u vagon, pa ne sme niko da dođe porodicu da mi dira, da ih istera na kišu, pocrkasmo od hladnoće, gladni, nema hrane, nema ništa. I tako, dođemo u Lipljan, u selo, kuća srušena, niko neće da te primi. I mi nedelju dana u vagonu, na peronu smo bili, na železničkoj stanici. E tamo smo bili.. niko neće da nas primi. Jedan nas čovek primio u neku šupu, prašina, zemlja. Kakav patos? Nema ništa. Spavala stoka tu. Bili smo tu neko vreme i onda nam nađu neku kuću i pređemo tamo.
E onda ti ja saznam da je Ljubo bio u logoru u Albaniji i da je otud pobeg’o i da je u Makedoniji.’

‘A koje je godište bio deda?’

‘25.’

‘Pa on je baš mlad bio..’

‘Mlad. Pa mlade kokaju i onda i sad.. On čuo da smo se mi vratili i njegov jedan drug došao iz Suvog dola kući da se vidi sa svojima, jer nisu se dugo videli i on napiše pismo da ga taj drug meni da. Pošta nije radila. Telefona nema ni slučajno. Samo znaš gde su bili telefoni? Na železničkoj stanici, jer železnica je morala funkcionisati da se vozovi ne bi sudarili, stanica sa stanicom ima dogovor kad treba da puste. I opština. Dobro pošta, normalno. Sa onim što vrti vrti, pa sa onom slušalicom, pa ono drži ovamo, a ovo ovamo, moraš da vrtiš.

I sad, njegova sestra bila zaljubljena u Ljubu. Tog druga njegovog sestra. A to mu dobar drug. I on kako je došao ona mu nađe u džepu pismo što je Ljubo pisao meni. Ona uzme otvori, pročita i iscepa. I on se čudio ja mu ne pišem, šta ja znam, on još jedanput..’

‘A kako si ti znala za to? Kako si saznala?’

‘Pa posle sam saznala, posle je on saznao. I on i ja. Još jedanput pisao, opet ništa. E sledeći put je pisao preko nekih ljudi, da da pismo .. tetka Duda i Goca, pa njihov tata. E on je pisao njihovom tati, jer su oni iz istog sela, a njihovi očevi bili su pobratimi (ne brinite ništa, ni ja nisam pohvatala ko su ti ljudi :D) i bili su prijatelji. Jer je znao ako njemu da pismo da će meni sigurno dati, a nema poverenja više u nikog, jer ja ne odgovaram, ne pišem, ne zna šta je sa mnom.’

‘A on je i dalje bio u Makedoniji?’

‘Bio.’

‘A šta je tamo radio?’

‘Bio u vojsci. Aktivni stariji vodnik.’

‘Pa on je tad imao koliko 22-3 godine?’

‘Nije ni toliko. 20. godina.
I ide Neđo i kaže ‘ imaš pismo’. ‘Od koga?’ On mi kaže.Jaoooo ja tek onda saznam gde je on. A on, bio je tada u jednom gradiću u Makedoniji sa jedinicom. Da li sam mu odgovorila ili nisam.. ali nemaš po kome.’

‘A jel ti napisao da ti je već slao dva puta?’

‘Jeste, kaže ‘što mi nisi odgovorila već sam ti pisao dva puta’. Ja nemam pojma. ‘Napisao sam ti po Radeta’ Aaaa, ja sam ukapirala. Tu je ova njegova sestra to ukokala. U međuvremenu došao i on da se vidi sa roditeljima. I mi se tu sretnemo slučajno. ‘Zašto nisi odgovorila? Šta je bilo? Ja nemam pojma šta je s tobom.’ ‘Ja nisam dobila ništa, samo ono što si mi poslednje poslao.’ I on je znao da je ona devojka bila zaljubljena u njega. I tako… kaže on: ‘Mene traže da se vratim iz armije. Ja ću najverovatnije da dođem.’ Tražila su ga za komandira zatvora u Prištini. ‘Najverovatnije ću da se vratim, napustiću armiju.’ I rekao je kad će da dođe. Koji dan. 'Kaže ‘iziđi na stanicu kad ja budem došao’. Dobro. I ja sam pošla, da idem na stanicu železničku da ga čekam. Kad sam videla da je ova isto pošla, sestra njegovog druga da ga čeka, ja sam se vratila. Reko’ neka ide ona, nek ga ona čeka, ja neću da budem višak nikome. On će da se pravi važan, izišla da me čeka ova, izišla da me čeka ona, muškarac ko muškarac, pa će on da bira sa kojom će da pođe.  Ja se vratim. Sklonim se i kad je on došao vidim, peške se sve išlo, oni svi u grupi idu božeee, ode on za selo tamo u Suvi do, a ja nazad u Lipljan. Reko’ neka, neka ti je. Sad, on nije kriv, ali ona je oko njega, da ga ćapi. E on je sutra odmah došao, trebalo je da se prijavi u opštinu da je stigao i ja sam imala neka posla u opštini i slučajno se sretnemo. Ja idem iz opštine, on ide u opštinu. Kaže ‘Gde si ti? Što nisi izašla da me čekaš?’ Ja reko’ ‘Neću da budem višak. Videla sam ja ko je izašao sve da te čeka. Ja kao ljuta. ‘Ja njima nisam poručio da me čekaju, a ti si mogla da dođeš. Što su oni došli mene briga.’ E onda je tu krenulo.. neće on ni jednu, ‘oće da pođe sa mnom. A ja sve izbegavam kao ljuta, neću, sklanjam se, bežim. I onda više nisam mogla da bežim. Jer smo stvarno dugo bili u poznanstvu tako, i imali simpatije, i gore-dole. E onda smo počeli da idemo. Prošlo je jedno vreme i onda on dođe da zakažemo veridbu na Đurđevdan u maju mesecu. I bila sam verena sešt meseci. E kad je on mene verio, ove se oladile sve. Ja sam kao verena išla na radnu akciju u Bosnu. I tamo sam bila.. eto, tako.’

‘Nego rekla si mi jednom da je tebe neki stariji bogataš tražio za ženu.’

‘Aha, jeste. Znao je i Ljubo. On je bio stariji bre ihaj, ali momak je bio, nije bio ženjen. I poslao jednu ženu da me pita dal hoću da se udam. On je imao između 30 i 40, a ja ni 20 godina nemam. On je bio trgovac, imao kuću, u kući luksuzne stvari, posuđe, nameštaj, tamo sam mogla da odem da živim k’o paša. I ja kažem ‘Svaka čast, sve je to lepo, al ja ne mogu. Šta će mi njegove stvari? Ma neću.’ Nisam se još bila verila za Ljubu. Ima ovo, ima ono. Al njemu je ta žena odmah rekla ‘Neće te Milka, boga mi.’ A deda i ja smo se namučili nismo imali ništa. 2 duše gole. I polako polako, pa eto ti šta smo stvorili za 54 godine, a ovo mafija ovako završi, napravi 3 kuće ovakve.’

‘Koliko si imala godina kad si se udala?’

‘Dvadeset.. ali, kad ti se nameću drugarice neke, najveća ti je muka. Reko eto ti ih, nema potrebe ja da jurim za nikim. Pa ja nisam poručio da me čekaju. I tako.. takav ti je život. E onda je on posle prešao iz Prištine, vratili ga u Lipljan da tu radi. Radio je tu, udala sam se. Bili smo u selu jednu godinu, onda smo došli u Lipljan. Onda je on primljen u udbu, to je bio SUP. Pošto su ga primili trebalo je da dobije raspored negde, ne može da ostane tu. I dobije Uroševac. Miško bio beba, 2 meseca, morali smo da se selimo. Tamo smo bili 14 godina. Ovde mi govore da sam iz Uroševca, ovi iz Prištine.. tako da koja god grupa oni kažu da sam njihova.’

‘A gde si se ti ustvari rodila? I da mi ispričaš onu priču kako je čukun-čukunbaba spasila našu porodicu da ne nestane. I o kralju.’

(nastaviće se)

No comments:

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...