Jul 4, 2011

Priče iz babine mladosti–I deo

Baba za naslovnu stranu copyDok sam vrtela u glavi milion ideja o tome šta pisati danas, na pamet mi je palo nešto potpuno nevezano i interesantno. Pre par godina sam prilikom jedne posete svojoj babi radoznalo počela da je zapitkujem oko toga kako su se ona i deda upoznali i oko cele njihove ljubavne priče, koja je zaista veoma filmska. A znate kakvi su stari ljudi, malo im fali da ih načnete i u stanju su da satima pričaju o svojoj mladosti, još ako je neko voljan da ih sluša, ihaj! Ono što baba nije znala (kasnije sam joj rekla) je da sam pre početka ispitivanja proturila diktafon ispod naslona za ruke fotelje i da sve pomno snimam (uz ideju da jednog dana napišem istoriju svoje porodice – ta ideja se uzgred nikad nije ostvarila usled nedostatka vremena i mojih milijardu interesovanja od kojih svako zahteva svoje vreme).

Zašto sve ovo postujem na blog? Zato što je, makar meni, jako zanimljiva slika prošlosti naših prostora i našeg naroda iz prvog lica umesto nekih depersonalizovanih i fino osmišljenih istorijskih knjiga. Ako posmatrate priču moje babe kao širu sliku, a ne samo pripovedanje jedne stare žene, pronaćićete mnogo sjajnih podataka i činjenica. S obzirom na to da je transkript poduži postavljaću ga iz nekoliko delova u originalu.

 

 

Prvi deo: Moja baba – komandir traktorske brigade

‘…e sada, svi sa sela dođu i devojke i momci i roditelji, jer tu mogu da se vide momci i devojke, jer tada se nije išlo u školu. Kralj nije dao mnogo mladi da se školuju, jer ako si ti pametan i školovan, ha-ha! Potisnućeš ga sa njegovog mesta, nego glupa raja pa radi s njom šta hoćeš. Razumeš? Ne može svak’ da se školuje. Ti si žensko, šta će tebi škola? Idi tamo s majkom, čisti, pomaži, peri sudove i onda kad napuniš nekolike godine - udaš se. Muškarac ide samo četiri razreda osnovne škole, jer kad ide u vojsku da može da napiše pismo kući. To za muškarce je bilo obavezno. Za žensko? Sedi kući bre!

I onda, kako drugačije da se vide? Sad idete u školu pa možete da se vidite. Škola, fakultet i tako to. Ali tad je bilo drugačije. Dođu na pijacu, šetaju, idu, gore-dole. Roditelji tamo odmerkaju neku devojku. I onda uđu u kafanu, upoznaju se. ‘Oćemo da budemo prijatelji? ‘Oćemo. Daj nek se vide deca, ovo-ono. I padne dogovor tu.’

(ja se smejem)

‘Pa da. Jedna tura da se časti. E sad, neku uzmu pa odma’ je vode. Neku ostave, pa se dogovore koji dan da idu da je prose, da je vere, da zakažu svadbu, šta ja znam. E, tako su se udavale devojke i žene… A sad, mladež po školama ide, vidi se, gleda se, ne trebaju mu roditelji, ne treba mu niko. Sam odabere. Tako..

E onda vidi, da ti povežem ovo. Nek pišu knjige šta god ‘oće – em ti nisu dali da se školuješ, em Drugi rat svetski počeo je 40. godine, završio se 45. I krah. Sve stalo. Nema škole, nema ništa. Ako si ti imala 10 godina kad te našao rat, dok se rat završio ti imaš 14, 15 godina, to veze nemaš nepismena, glupa. Sad, rat se završio, treba da se školuje. Nema školovanog kadra, nema ko da radi. E onda, kursevi, škole.. Za jednu godinu moraš da završiši dva razreda. Mora sad da se skrati gradivo i ti da ubrzaš i da radiš i po danu i po noći, da bi završila srednju školu da ima pismenog naroda. A ove žene koje je uhvatilo, 40-50 godina, sramota, ne zna jedno slovo da bekne, ne zna na prodavnici da pročita šta se prodaje. I onda, to se zvao analfabetski tečaj. Da se opismene i žene i muškarci. E kroz to su svi prolazili, retko ko da se nije opismenio. I tako onda..’

‘Kad je to bilo? 45, 46.?’

‘46. da, 46, 47. kad se rat završio. E onda, radiš radiš preko dana i uveče ‘ajde u školu svi. Uzmi olovku i svesku i piši – ovo je slovo A. Mislim, ja nisam išla na taj tečaj, hvala bogu. Ali išle žene i ljudi, pa onda uče slovo po slovo. Pa nauči, pa onda treba da složi rečenicu, kako ono ide od prvog razreda, možda si i zaboravila.’

‘Jesi ti tad išla ono u Zemun?’

‘E pa posle sam ja išla. Ja sam išla 46. godine, otišla sam na traktorski kurs. Ja sam rekla mome ocu – prvi kurs koji se otvori, makar on bio kovački, ja idem. Jesam boga mi rekla, kovački kurs, idem, ‘oću da učim nešto, da naučim, da se školujem bre, da ne budem slepa kod očiju. Na primer.. dobro ja sam znala, ali drugi.. jedinica, nemaš pojma šta ti ono znači. Treba da dvocifrene brojeve složiš.’

‘A ti si išla pre toga u četvorogodišnju?’

‘Išla pa prestala.’

‘Išla si četiri godine?’

‘Nisam. Pa počeo rat.’

‘Pa koliko si išla'?’

‘Išla godinu-dve, i šta dete zna od te dve godine, ništa ne zna, uhvatio rat i ništa ne zna. E onda posle, gde god nađem novinu, ja gledam slovo. Koje je ono slovo, koje je ovo slovo, drži, čitaj, uči, koji je ovo broj, koji je ono broj, da mi neko ne kaže - ona ne zna ništa, ja hoću da znam bolje od svih. Trudila sam se, borila sam se, sve sam to uspela i završila, e onda posle su kursevi počeli da se otvaraju. I traktorski kurs. Nije to samo da ti treba da učiš da pišeš. Ovako ti predaje motoristiku, koju treba da pišeš, da bi polagala ovo, da bi polagala ono, to sve mora da se piše.’

‘Jeste imali knjige?’

‘Onaj predavač ima knjigu, on ti diktira, a ti piši u svesku. Šta možeš da uhvatiš uhvati, i tako. I uči, i čitaj, i bori se, i po danu, i po noći, i pitam sve po nešto. A ko nije završio četiri razreda, da završi, da bi mogao da upiše malu maturu. Mala matura se zvala od petog do osmog razreda. To je znači prva godina male mature, druga, treća i četvrta i završavaš malu maturu, Uh, pismen! Super!’

‘Kako si ti to završila?’

‘Uveče sve. Sve po noći. I onda posle ovaj kurs kad sam završila bila sam traktorista.’

‘Jesi odmah dobila onaj posao?’

‘Jesam, zato što sam sa uspehom završila. Nije bilo pre da ideš da učiš vožnju, a da ne znaš o kolima ništa. Mi smo morali da učimo motoristiku. Da znaš kako motor diše, i sve da znaš delove one o motoru. Na primer.. dobro, ova luksuzna kola su savršenija od traktora, ali ipak to je slično. Motor je motor, svaki je isti. Sve smo morali da znamo, svaki deo gde se nalazi i koju funkciju vrši. Imala sam čistu četvorku! Iz motoristike.’

‘Bravo.’

‘Bravo. E onda, morali smo da učimo istoriju, srpski.. ove druge stvari opširne nismo baš imali..’

‘A šta ste učili od istorije? Ovu skoriju nacionalnu istoriju ili..?’

‘I raniju.’

‘A nacionalnu ili svetsku?’

‘Ma kakvu svetsku? Nemaš vremena! Nema kakvi svetska. Dobro, jesmo. Neke stvari koje su bile važne, bili smo upoznati sa tim. E onda posle kad sam bila ja kao najbolja i još dvojica drugova, muškarci, iz celog Kosova nas troje smo otišli dalje u školu. Znači ipak, izabrali su najbolje.’

‘A koliko si ti imala godina kad si završila taj kurs? Traktorski.’

‘Negde sam imala 17 godina. E onda vidi, pre toga rekao mi je otac da idem iz Lipljana u Prištinu da upišem srednju školu. Bila je učiteljska zanatska. Tako se zvala. Bio je zastupljen predmet u školama domaćinstvo. Kuvanje, šivenje, pletenje, vezenje.. ja da sam to završila ja bih imala domaćinsku školu i imala bih svoj premet u osnovnoj školi da predajem. Domaćinstvo. I ja otišla, ove druge sve došle male, redovnim putem, a ja velika. Mene sramota. Ja velika, da se rugaju sa mnom, ja se vratim kući. I ništa, večernja škola. Ruski sam učila. Kao predmet. Posle kad smo otišli u Zemun..’

‘E čekaj sad. Ti si završila taj kurs i onda su vas kao najbolje pozvali u Zemun, jel tako?’

‘Da. A tamo, žestoko se učilo.’

‘A jel to u Zemunu bila neka viša škola ili srednja?’

‘Srednja. To je bilo mešovito. Poljoprivredno-mašinska škola.’

‘To su bili ljudi iz cele Jugoslavije?’

‘Da. Bila je jedna devojka iz Osijeka.. bilaje iz Bosne..’

‘A verovatno nije bilo baš puno ženskog sveta?’

‘Nije. Ee, čekaj. Samo nas tri.’

‘Od ukupno?’

‘Ne znam koliko tačno muškaraca, ali ih je bilo baš dosta. Nas je bilo tri ženske. Mi smo imale našu sobu trokrevetnu, ovo ostalo sve muškarci.’

‘To je dakle bio kao neki internat?’

‘Da. Tu smo učili. Jer nemaš vremena ti da ideš negde da stanuješ kojekuda kad moraš da učiš i dan i noć. Učiš uveče do ne znam koja doba. Predaje ti onaj gradivo i ideš po noći da se odmoriš, malo da spavaš, i za ono vreme što ti ostane moraš da pišeš domaći, da se spremiš za sutra, a sutra ujutru rano moraš da se digneš i opet u klupu. Čitav dan učiš. Ovolika ti glava. Tako da smo uvek bili tu. I ovi vaspitači i profesori, svi su bili tu. Svi su tu spavali.’

‘I koliko je trajalo to?’

‘Joj kolko je ono trajalo? Ne znam koliko je ono meseci trajalo.’

‘Ti za to vreme nisi išla kući?’

‘Ma kakvi. Ne znam.. kad mi pišu pismo, čujem šta rade. Napišem ja njima da sam dobro i eto tako. Besplatne karte imali smo do tamo i ovamo. Nema izlaska, nema ništa. Tu je hrana, spavanje, izlaska nema nigde, samo učenje. Čuvala sam dugo sveske one moje što sam pisala. Nego selili smo se pa sve ono višak bacaš. Joooj, uči srpski, pa uči matematiku.. ne možeš neke stvari da shvatiš zato što preskačeš. Ne ideš redovno razred po razred, nego preskačeš neke stvari i onda ne možeš da dostigneš, da sažvaćeš to sve. I onda ko bolje zna pitaš njega. Kako ovo ide? Razlomci ovo ono, matematika, izračunavanje. Jer mi smo morali da radimo izračunavanje površine zemljišta. Mi smo morali na neki način da budemo i geometri. Odeš da radiš nekome zemlju i treba da izračunaš površinu koliko si hektara uradila da bi to poslala tvojoj matici, preduzeću, da bi oni naplatili od tih ljudi. A ovamo radiš sa motoristikom. E zato se to zvalo poljoprivredno mašinska škola.’

‘Onda kad se to završilo?’

‘Vratili se dole. Dobili diplome i vratili se. I onda sam posle, nisam bila traktorista obični, nego sam ja bila brigadir. Imala sam 12 traktora! Ja sam bila rukovodioc. A pre sam imala samo jedan traktor. Posle sam dobila 12 traktora, pa sam imala svoga mehaničara, koji je bio stalno na terenu, ako se nešto pokvari on popravlja. On je bio jedan stariji čovek koji je naučio na vreme. Imala sam jednoga administratora, koji je vodio administraciju. A ja bila rokovodioc. Moram svakog traktoristu rasporediti gde treba da radi, šta treba da radi, da vodiš računa o materijalu, o zaduženju, koliko se potrošilo goriva, koliko ima burića, koliko ima pribora za rad, alata..’

‘A rekla si mi jednom da su to bili neki novi traktori?’

‘Iz Amerike, novi novcati.’

‘A ko ej tebe zaposlio uopšte?’

‘Sama. Kad sam išla na kurs, završila sam ga, i ondah dobila posao. Sa svojim z nanjem dokažeš da možeš da radiš.’

‘Neka kompanija te zaposlila?’

‘Ma kakva crna kompanija, ahahah. Nije bilo kompanija tad.’

‘Pa nisi kupila sama 12 traktora valja?’

‘Kad smo bili u Zemunu, mi smo tamo imali na raspolaganju nekoliko vrsta traktora, pa smo išli na poligon da vozimo. Jer neki su imali 5 brzina, neki ovu, neki onu, i ona svemu tome smo se obučavali. I još matematika, srpski, istorija, kao i svaka škola što ima. E kad smo se mi vratili dole, poljoprivredno mašinska stanica u Priština je dobila te traktore, država je dala. Doneli su tu, stavili su na vozni park. I kad smo mi došli tu, ko god je završio, ko god je bio sposoban, osposobljen dobio je posao. Milka, tvoja brigada drži 12 traktora, ti si odgovorna za ljude, za mehanizaciju, za ovo-ono, i na posao. Pišeš posle šta si uradila, šalješ izveštaje poljoprivrednoj stanici, oni ti tamo kažu ovde radi.’

‘A gde si ti bila dok si radila, kući ili u Prištini?’

‘U Prištini. Po nekim kućama smo stanovali. I tako, moraš da se usavršavaš za sve. E pošto je to bio malo teži posao, više muški nego ženski, ja reko nije ovo za mene dobro. Ali ja sam tu iskoristila priliku, jer sam se ipak iškolovala na neki način, dobila jedno znanje i ja reko ostaviću ja ovo. I onda se ja zaposlim.. e to je bilo.. 48. oformili su se sreski odbori. U Lipljanu je oformljen sreski odbor i ja se prebacim u sekretarijat sreskog odbora, prime me i radila sam tamo. A Ljubo je radio u sreskom komitetu.’

‘A kako ste se deda i ti upoznali?’

 

(nastaviće se..)

7 comments:

Anonymous said...

Ajde nastavaaaak! :D

Caxx

*Iris* said...

Che bude uskoro :))

Anonymous said...

Hajdeee, drzimo palcheve da baka aminujeee :D

C.

Anonymous said...

:) Super, odoh na drugi dio :)

*Iris* said...

Hehe, drago mi je da ti se sviđa, ko god da si :))

Anonymous said...

Divno, bas zanimljiva prica. :))) Procitao sam i drugi deo... Pozdrav iz Lipljana. :)))

*Iris* said...

Hvala, pozdrav za Lipljan iz Beograda :) Preneću baki pozdrave. Ima i 3. deo ako budete imali vremena za čitanje.

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...