Jul 25, 2011

Mačji grad (Haruki Murakami)

Od pre neku godinu Murakami je postao moj omiljeni pisac. Njegov stil pisanja me toliko uvlači u taj prepoznatljivi Murakamijevski svet da mislim da je mudro da povremeno napravim pauzu u čitanju njegovh knjiga da ne bih potpuno izgubila dodir sa realnošću. Mačji grad je priča koju glavni junak jedne od njegovih knjiga pročita. Neće vam nikako otkriti radnju niti pokvariti užitak čitanja, neću vam čak reći ni iz koje je ovo knjige. Ipak meni je bila strašno uvrnuta i interesantna kao mala celina, pa sam rešila da je prekucam. Naravno sva prava zadržava pisac i izdavači. Ja sam samo skromna blogerka koja želi da podeli delić Murakamijevog sveta sa onima koji ga još nisu upoznali. Pa, uživajte :)

black_cats copyBila je to antologija pripovedaka na temu putovanja. Među njima je bila i priča o mladom čoveku koji je putovao u grad kojim su carovale mačke. Naslov je bio ‘Mačji grad’. Izmišljena priča koju je napisao neki nemački autor čije ime nikad do tad nije čuo. U objašnjenju je stajalo da je napisana u razdoblju uklještenom izmedju Prvog i Drugog svetskog rata.

Taj mladić polazi sam s jednom torbom u ruci na put iz sopstvenog užitka. Nema nikakvo odredište na umu. Ukrca se u voz i putuje, a kad mu neko mesto privuče pažnju, on tu siđe. Odsedne u njemu, razgleda grad i provede onoliko vremena koliko mu je volja. Kad mu dojadi, opet sedne u voz. Uvek tako provodi svoj odmor.

Kroz prozor vagona videla se prelepa reka. Uz vijugav rečni tok bili su načičkani nežnozeleni brežuljci, a u njihovom podnožju nalazio se maleni grad koji je odisao spokojem. Preko reke je stajao stari kameni most. Taj predeo mu je prizvao srce. Ovde bih mogao da pojedem ukusnu losos pastrmku. Kada se voz zaustavio u stanici, mladić je poneo torbu i sišao.  Osim njega, ni jedan drugi putnik nije izašao tu. Čim je sišao, voz je krenuo dalje.

Na stanici nema staničnih radnika. Verovatnu tu i nemaju mnogo posla. Mladić je prešao preko kamenog mosta i peškedošao do gradića. Gradić je savršeno tih. Nijedne ljudske prilike nema na vidiku. Roletne na svim prodavnicama su spuštene, a ni u opštinskoj zgradi nema žive duše. Na recepciji jedinog hotela takođe nema nikog. On pozvoni, ali se niko ne pojavljuje. Gradić je izgledao potpuno napušten. Ili su pak svi možda bili negde na popodnevnom odmoru. Ipak, tek je pola jedanaest pre podne. Prerano je za popodnevni dremež. A možda postoji neki razlog zbog koga su svi ljudi ostavili taj gradić i napustili ga. U svakom slučaju, sledeći voz neće naići pre narednog jutra, i on nema kud nego da tu provede noć. Ubijao je vreme u besciljnoj šetnji.

To je, međutim, zapravo bio mačji grad. Kada je zašlo sunce, silne mačke prelaze kameni most i stižu u gradić. Mačke raznih šara i raznih vrsta. One jesu mnogo krupnije od običnih, ali su to ipak mačke. Videvši taj prizor mladić se prepadne, pohita da se popne na zvonik koji je stajao u središtu grada i tu se sakrije. Uvežbanim pokretima mačke su podizale roletne na prodavnicama, sedale za stolove u opštinskoj upravi i počinjale da obavljaju svaka svoj posao. Posle nekog vremena, još veći broj mačaka na isti način je prešao preko kamenog mosta i stigao u grad. Mačke su ulazile u radnje i obavljale kupovinu, ulazile u zgradu uprave i završavale razne administrativne poslove, obedovale u hotelskom restoranu. Pile su pivo u baru i pevale vesele mačje pesme. Jedna je svirala harmoniku, a neke su plesale uz nju. Kako mačke imaju noćni vid, svetlost im praktično i nije bila potrebna, ali pošto je te noći pun mesec obasjavao čitav gradić, mladić je s vrha zvonika mogao da vidi apsolutno sve. Kako se približavala zora, mačke su počele da spuštaju roletne, privode svoje poslove kraju i u kolonama preko mosta odlaze onamo odakle su i došle.

Kada je svanuo dan, mačke nestale a gradić ponovo bio onaj isti bez igde ikoga, mladić siđe odozgo, leže u hotelski krevet i zaspa. Kad je ogladneo, otišao je u hotelsku kuhinju i tamo pojeo ostatke hleba i jela od ribe. A onda, čim je okolo počelo da se smrkava, on se ponovo popeo na zvonik, tamo se pritajio i ostao da posmatra šta mačke rade sve dok nije svanulo. Voz je dolazio pre podneva i predveče, i zaustavljao se u stanici. Ako bi se ukrcao na prepodnevni voz, mogao je da nastavi dalje sa svojim putovanjem, a ako bi se ukrcao na večernji voz, mogao je da se vrati tamo odakle je došao. Nije bilo nikog ko je na toj stanici sišao, niti ikog ko je tu ušao u voz. Pa ipak, voz se redovno zaustavljao u toj stanici i minut kasnije polazio odatle. Stoga, on je mogao, ako bi to poželeo, da se ukrca u taj voz i ostavi jezivi mačji grad za sobom. Ali, on to nije učinio. Bio je mlad i pun radoznalosti, ali i ambicije i avanturističkog duha. Želeo je da vidi još tih čudnovatih prizora iz mačjeg grada. Kako je grad organizovan, šta uopšte mačke tamo rade – hteo je, po mogućstvu, sve to da sazna. Mora da je bio jedini koji je takve prizore video svojim očima.

Treće noći, u podnožju zvonika nastala je mala gužva. “Nešto mi se čini kao da osećam ljudski miris”, reče jedna mačka. “Sad kad to kažeš, ovih nekoliko dana mi se čini da nešto čudno miriše”, prihvati druga, mrdajući njuškom. “U stvari, i ja sam ga osetio”, složi se neki mačak. “Ali, baš čudno, ovamo ljudi ne bi smeli da dolaze”, reče neko. “O, da. Otkud čovek da dođe u mačji grad?” “Samo jedno je sigurno – oseća se čovečji miris.”

Mačke sačiniše nekoliko grupa, i počeše poput komšijskih straža da prečešljavaju čitav grad. Ako se tome stvarno posvete, mačke imaju veoma oštar njuh. Nije prošlo mnogo vremena dok nisu otkrile da miris potiče iz zvonika. Mladićeve uši mogle su da čuju šum njihovih mekanih šapa dok su se penjale uz stepenice zvonika. Gotov sam, pomisli mladić. Strahovito uznemirene ljudskim mirisom, mačke su delovale ljutito. Bile su velike, imale su oštre kandže i bele zašiljene zube. A taj bio je mesto na koje čovek ne sme da kroči. Nije znao šta će ga snaći kad ga budu pronašle, ali nije verovao da će ga pustiti da mirno ode iz grada sa saznanjem te tajne.

Tri mačke se popeše na vrh zvonika, njuškajući naokolo. “Baš čudno”, reče jedna od njih, mrdajući dugačkim brcima. “Osećam miris, ali čoveka nema.” “Stvarno je čudno,”, reče druga. “Svejedno, ovde nema nikog. Hajde da potražimo na drugom mestu.” “Ali, ništa mi nije jasno”, rekoše one čudeći se i odoše. Zvuk njihovih koraka spusti se niz stepenice i nestade u noćnoj tami. Mladić uzdahnu s olakšanjem, ali ni njemu ništa nije bilo jasno. Jer, mačke su mu na tom malom prostoru doslovce došle do ispred nosa. Nije bilo načina da ga previde. Uprkos tome, iz nekog razloga, mačke nisu mogle da ga vide. On ispruži svoju šaku ispred očiju. Ne providi se. Baš čudno. Bilo kako bilo, kada dođe jutro, hajde da ja odem na stanicu i prepodnevnim vozom napustim ovaj grad. Previše je opasno da ostajem ovde. Dobra sreća me neće pratiti doveka.

Ali, sledećeg dana, prepodnevni voz se nije zaustavio na stanici. Na njegove oči, u punoj brzini samo je prošao kroz nju. I sa večernjim vozom ponovilo se isto. Za upravljačem se lepo video mašinovođa. I kroz prozore vagona videla su se lica putnika. Pa ipak, voz nije pokazao ni najmanju nakanu da se zaustavi. Činilo se da prilika mladića koji čeka voz očima ljudi nije bila vidljiva. Delovalo je da ne vide čak ni samu stanicu. Kada je stražnji kraj večernjeg voza nestao s vidika, svud okolo nastala je mrtva tišina, kao nikad do tad. A zatim je sunce počelo da zalazi. Dolazi vreme da pristižu mačke. Znao je da je izgubljen. Nije ovo nikakav mačji grad, napokon shvati on. To je mesto na kom je on trebalo da bude izgubljen. To mesto van ovog sveta bilo je namenjeno upravo njemu. A voz, koji bi ga odveo u prvobitni svet, u toj se stanici više nikad neće zaustaviti.

No comments:

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...