Jul 26, 2011

Kako sam zbunila teleanketara :P

Obično se ne javljam na fiksni telefon. Niko me ne zove na njega. Osim Nevene, plesne drugarice. Tako da i kad zvoni, znam da je za nekog drugog. Međutim, jutros sam se nekako zadesila u njegovoj blizini svaki put kad je zvonio. I naravno, teleanketari. Oni vladaju prepodnevnim časovima. A po glasu tačno čuješ da su to neke jedva punoletne devojčice i dečaci, koji su preko leta rešili da zarade neki dinar za džeparac i kupe novi mobilni ili tako nešto. Jeftina radna snaga, ali istovremeno zvuči i neozbiljno. No na stranu to. Nekoliko njih sam istog trenutka presekla i spustila slušalicu. (Pređe u naviku vremenom.) Ali poslednji koji je zvao hteo je da radi istraživanje na temu zadovoljstva TV i kablovskom. Ja pomislim hajde da vidimo kome će biti zabavnije.

-Nego slušaj dečko, ja ti i neću biti od neke koristi u toj anketi – rekla sam pre nego što je počeo da postavlja pitanja.

-Neka, neka, to su samo jednostavna pitanja, biće gotovo za 2 minuta – odgovorio je on samouvereno.

-Dobro, kako hoćeš – pomislih smejući se u sebi.

-Koju kablovsku koristite u kući?

-KDS (da su stvarno napravili istraživanje znali bi da KDS pokriva ovaj deo grada).

-Na skali od 1 do 5 koliko ste zadovoljni dobijenom uslugom? – pita on ozbiljno, a još mu ni glas nije pošteno završio s mutiranjem.

-Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje, jer ne gledam TV.

On počinje da se smeje misleći da se zezam, pa posle par sekundi skapira da sam ozbiljna. Zbunjena tišina od 10ak sekundi. Oseća se preko telefona da ne zna šta da radi.

-Ali moram da upišem nešto.

-Ja sam ti rekla da ti neću biti od pomoći. Upiši šta god hoćeš.

Čuje se kako se koleba i na kraju neki šuš, verovatno proizvoljno upisuje ocenu.

-Dobro. Koju vrstu programa najčešće.. ma zar baš ni malo ne gledate TV?

-Ne. Ne gledam TV već 9 godina.

-Ama bar po nekad?

-Stvarno ne znam kako bolje da ti objasnim da ne gledam.

Tišina. Čuje se neki pokušaj zbunjenog smeha, neodlučnosti, udaljavanje od telefona, kao da se okreće oko sebe i gleda da li je u skrivenoj kameri. Zatim ponovo prinosi slušalicu i kaže:

-Dobro, ništa. Hvala. Doviđenja.

-Zdravo.

I to je bio kraj. Da je bio neki iskusniji anketar možda bi tražio nekog drugog člana domaćinstva ili bi već nekako ostao veran toj anketarskoj kulturi izrazite napadnosti od koje je jednom kad uđeš u začarani krug nemoguće pobeći. Ipak ja sam sa radošću slušala kako ovaj anketar apsolutno sam priznaje poraz i prekida vezu :D E što volim kad mi ovako nešto ukrasi dan.

Jul 25, 2011

Mačji grad (Haruki Murakami)

Od pre neku godinu Murakami je postao moj omiljeni pisac. Njegov stil pisanja me toliko uvlači u taj prepoznatljivi Murakamijevski svet da mislim da je mudro da povremeno napravim pauzu u čitanju njegovh knjiga da ne bih potpuno izgubila dodir sa realnošću. Mačji grad je priča koju glavni junak jedne od njegovih knjiga pročita. Neće vam nikako otkriti radnju niti pokvariti užitak čitanja, neću vam čak reći ni iz koje je ovo knjige. Ipak meni je bila strašno uvrnuta i interesantna kao mala celina, pa sam rešila da je prekucam. Naravno sva prava zadržava pisac i izdavači. Ja sam samo skromna blogerka koja želi da podeli delić Murakamijevog sveta sa onima koji ga još nisu upoznali. Pa, uživajte :)

black_cats copyBila je to antologija pripovedaka na temu putovanja. Među njima je bila i priča o mladom čoveku koji je putovao u grad kojim su carovale mačke. Naslov je bio ‘Mačji grad’. Izmišljena priča koju je napisao neki nemački autor čije ime nikad do tad nije čuo. U objašnjenju je stajalo da je napisana u razdoblju uklještenom izmedju Prvog i Drugog svetskog rata.

Taj mladić polazi sam s jednom torbom u ruci na put iz sopstvenog užitka. Nema nikakvo odredište na umu. Ukrca se u voz i putuje, a kad mu neko mesto privuče pažnju, on tu siđe. Odsedne u njemu, razgleda grad i provede onoliko vremena koliko mu je volja. Kad mu dojadi, opet sedne u voz. Uvek tako provodi svoj odmor.

Kroz prozor vagona videla se prelepa reka. Uz vijugav rečni tok bili su načičkani nežnozeleni brežuljci, a u njihovom podnožju nalazio se maleni grad koji je odisao spokojem. Preko reke je stajao stari kameni most. Taj predeo mu je prizvao srce. Ovde bih mogao da pojedem ukusnu losos pastrmku. Kada se voz zaustavio u stanici, mladić je poneo torbu i sišao.  Osim njega, ni jedan drugi putnik nije izašao tu. Čim je sišao, voz je krenuo dalje.

Na stanici nema staničnih radnika. Verovatnu tu i nemaju mnogo posla. Mladić je prešao preko kamenog mosta i peškedošao do gradića. Gradić je savršeno tih. Nijedne ljudske prilike nema na vidiku. Roletne na svim prodavnicama su spuštene, a ni u opštinskoj zgradi nema žive duše. Na recepciji jedinog hotela takođe nema nikog. On pozvoni, ali se niko ne pojavljuje. Gradić je izgledao potpuno napušten. Ili su pak svi možda bili negde na popodnevnom odmoru. Ipak, tek je pola jedanaest pre podne. Prerano je za popodnevni dremež. A možda postoji neki razlog zbog koga su svi ljudi ostavili taj gradić i napustili ga. U svakom slučaju, sledeći voz neće naići pre narednog jutra, i on nema kud nego da tu provede noć. Ubijao je vreme u besciljnoj šetnji.

To je, međutim, zapravo bio mačji grad. Kada je zašlo sunce, silne mačke prelaze kameni most i stižu u gradić. Mačke raznih šara i raznih vrsta. One jesu mnogo krupnije od običnih, ali su to ipak mačke. Videvši taj prizor mladić se prepadne, pohita da se popne na zvonik koji je stajao u središtu grada i tu se sakrije. Uvežbanim pokretima mačke su podizale roletne na prodavnicama, sedale za stolove u opštinskoj upravi i počinjale da obavljaju svaka svoj posao. Posle nekog vremena, još veći broj mačaka na isti način je prešao preko kamenog mosta i stigao u grad. Mačke su ulazile u radnje i obavljale kupovinu, ulazile u zgradu uprave i završavale razne administrativne poslove, obedovale u hotelskom restoranu. Pile su pivo u baru i pevale vesele mačje pesme. Jedna je svirala harmoniku, a neke su plesale uz nju. Kako mačke imaju noćni vid, svetlost im praktično i nije bila potrebna, ali pošto je te noći pun mesec obasjavao čitav gradić, mladić je s vrha zvonika mogao da vidi apsolutno sve. Kako se približavala zora, mačke su počele da spuštaju roletne, privode svoje poslove kraju i u kolonama preko mosta odlaze onamo odakle su i došle.

Kada je svanuo dan, mačke nestale a gradić ponovo bio onaj isti bez igde ikoga, mladić siđe odozgo, leže u hotelski krevet i zaspa. Kad je ogladneo, otišao je u hotelsku kuhinju i tamo pojeo ostatke hleba i jela od ribe. A onda, čim je okolo počelo da se smrkava, on se ponovo popeo na zvonik, tamo se pritajio i ostao da posmatra šta mačke rade sve dok nije svanulo. Voz je dolazio pre podneva i predveče, i zaustavljao se u stanici. Ako bi se ukrcao na prepodnevni voz, mogao je da nastavi dalje sa svojim putovanjem, a ako bi se ukrcao na večernji voz, mogao je da se vrati tamo odakle je došao. Nije bilo nikog ko je na toj stanici sišao, niti ikog ko je tu ušao u voz. Pa ipak, voz se redovno zaustavljao u toj stanici i minut kasnije polazio odatle. Stoga, on je mogao, ako bi to poželeo, da se ukrca u taj voz i ostavi jezivi mačji grad za sobom. Ali, on to nije učinio. Bio je mlad i pun radoznalosti, ali i ambicije i avanturističkog duha. Želeo je da vidi još tih čudnovatih prizora iz mačjeg grada. Kako je grad organizovan, šta uopšte mačke tamo rade – hteo je, po mogućstvu, sve to da sazna. Mora da je bio jedini koji je takve prizore video svojim očima.

Treće noći, u podnožju zvonika nastala je mala gužva. “Nešto mi se čini kao da osećam ljudski miris”, reče jedna mačka. “Sad kad to kažeš, ovih nekoliko dana mi se čini da nešto čudno miriše”, prihvati druga, mrdajući njuškom. “U stvari, i ja sam ga osetio”, složi se neki mačak. “Ali, baš čudno, ovamo ljudi ne bi smeli da dolaze”, reče neko. “O, da. Otkud čovek da dođe u mačji grad?” “Samo jedno je sigurno – oseća se čovečji miris.”

Mačke sačiniše nekoliko grupa, i počeše poput komšijskih straža da prečešljavaju čitav grad. Ako se tome stvarno posvete, mačke imaju veoma oštar njuh. Nije prošlo mnogo vremena dok nisu otkrile da miris potiče iz zvonika. Mladićeve uši mogle su da čuju šum njihovih mekanih šapa dok su se penjale uz stepenice zvonika. Gotov sam, pomisli mladić. Strahovito uznemirene ljudskim mirisom, mačke su delovale ljutito. Bile su velike, imale su oštre kandže i bele zašiljene zube. A taj bio je mesto na koje čovek ne sme da kroči. Nije znao šta će ga snaći kad ga budu pronašle, ali nije verovao da će ga pustiti da mirno ode iz grada sa saznanjem te tajne.

Tri mačke se popeše na vrh zvonika, njuškajući naokolo. “Baš čudno”, reče jedna od njih, mrdajući dugačkim brcima. “Osećam miris, ali čoveka nema.” “Stvarno je čudno,”, reče druga. “Svejedno, ovde nema nikog. Hajde da potražimo na drugom mestu.” “Ali, ništa mi nije jasno”, rekoše one čudeći se i odoše. Zvuk njihovih koraka spusti se niz stepenice i nestade u noćnoj tami. Mladić uzdahnu s olakšanjem, ali ni njemu ništa nije bilo jasno. Jer, mačke su mu na tom malom prostoru doslovce došle do ispred nosa. Nije bilo načina da ga previde. Uprkos tome, iz nekog razloga, mačke nisu mogle da ga vide. On ispruži svoju šaku ispred očiju. Ne providi se. Baš čudno. Bilo kako bilo, kada dođe jutro, hajde da ja odem na stanicu i prepodnevnim vozom napustim ovaj grad. Previše je opasno da ostajem ovde. Dobra sreća me neće pratiti doveka.

Ali, sledećeg dana, prepodnevni voz se nije zaustavio na stanici. Na njegove oči, u punoj brzini samo je prošao kroz nju. I sa večernjim vozom ponovilo se isto. Za upravljačem se lepo video mašinovođa. I kroz prozore vagona videla su se lica putnika. Pa ipak, voz nije pokazao ni najmanju nakanu da se zaustavi. Činilo se da prilika mladića koji čeka voz očima ljudi nije bila vidljiva. Delovalo je da ne vide čak ni samu stanicu. Kada je stražnji kraj večernjeg voza nestao s vidika, svud okolo nastala je mrtva tišina, kao nikad do tad. A zatim je sunce počelo da zalazi. Dolazi vreme da pristižu mačke. Znao je da je izgubljen. Nije ovo nikakav mačji grad, napokon shvati on. To je mesto na kom je on trebalo da bude izgubljen. To mesto van ovog sveta bilo je namenjeno upravo njemu. A voz, koji bi ga odveo u prvobitni svet, u toj se stanici više nikad neće zaustaviti.

Jul 21, 2011

Novi trend: ceremonija razvoda

Na ovaj tekst sam slučajno nabasala na sajtu Sirmium Info i prosto sam morala da ga podelim :D Dakle čitajte i ne verujte :P

 

Ceremonije razvoda sve brojnije u Japanu

Izvor: SirmiumInfo | 21.07.2011 12:07h | Komentara: 0

Crna odela, razbijene burme i parovi koji govore ''ne" - ceremonije razvoda postale su hit u Japanu, prenose mediji.

Japanac Hiroki Terai već nekoliko godina održava ceremonije razvoda u Japanu. On je od aprila 2009. godine do danas razveo ukupno 79 parova koje je pozvao da unište svoje burme čekićem i da ohrabre svoju porodicu i prijatelje da prisustvuju ceremoniji.


''Ne mislim da je koncept razvoda negativna stvar'', rekao je Terai. ''Umesto da provodite vreme u svađi, bolje je da se rastanete i nastavite život razdvojeno''.

Terai je svoju 79. ceremoniju održao prošle nedelje za par koji je bio u braku sedam godina. Ovaj planer razvoda razmišlja o tome da svoj posao proširi na Južnu Koreju, zemlju sa najvišom stopom razvoda u Aziji.

''Obično nakon uništavanja prstenja, par izgleda rasterećeno i može se videti sjaj na njihovim licima. Gosti potom slave njihovu srećnu rastavu'', objasnio je Terai.

U jednoj firmi, koja se takođe bavi razvodima u Japanu rečeno je da je veoma porastao procenat razvoda u ovoj zemlji nakon zemljotresa i cunamija, koji se dogodio u martu.

 

Tekst jeste krajnje zabavan, i uz komentar ‘ludi Japanci’ može to i da ostane, ali da li bi ovo trebalo da nas zabrine? Hm..

Priče iz babine mladosti–III deo

Treći deo: O ratu, dedinom zarobljeništvu i neobičnoj čukunbabi Ani

 

‘A gde si se ti ustvari rodila?’
 
‘Ja sam se rodila tamo u selu. U Bandurici.’
 
‘Koliko si bila tamo?’
 
‘Pa dok se nije zaratilo. 12 godina, tako. Pa pobegli u Srbiju, pa se posle vratili, kuće porušene, nemaš gde da se vratiš, pa u Lipljanu po tuđim kućama i iz tuđe kuće sam se i udala.
 
E, al kad mi kažu ZA KRALJA, e znaš šta.. odavde, od pete mi se smuči. Nit će on da ulaže u narod.. on ‘oće samo sebi. E a posle, kad se oslobodilo, vidi ti ove priče. Potpisali su Karađorđevići sa Nemcima kapitulaciju. Znači predali su Jugoslaviju Nemcima. Vojsci su dali ćorke metkove. To je kobajagi vojska išla da ratuje, počeli da pucaju one smešne ćorke, Nemci ih gaze, beži jadna ti majka, ljudi izginuli nemaju metka pravoga. A došli engleski avioni da bombarduju Beograd i sve redom. A Nemci već zauzimaju sve, okupacija zemlje. Karađorđevići videli da je gusto, pokupili sve što je moglo da se pokupi, srebro, zlato, dijamanti, dragocene stvari i porodicu i 12 aviona i bež’ za London svi. Da se spasu, da izvuku dupe. I otuda naređuju ovamo šta će da se radi, a oni se lepo sklonili. I narod je morao sam da se organizuje šta i kako. I kad se to sve oslobodilo, bili su četnici, partizani, ljotićevci, nedićevci, kolone, partije. Partizani su pobedili, Rusi su došli, oterali su Rusi bogami Nemce i partizani su im se pridružili. Rusi su tu napravili najveći potez.. jer oni su hteli da zauzmu i Rusiju. I onda, kad oslobodilo, oni ‘oće da se vrate u beli dvor. Opet da nastave da rukovode državom. E, ne može bogme bato. Kad je bilo najteže, kad je tvoj narod bombardovan, ti si otišao lepo tamo živeo mirno, a mi ovamo.. da znaš ti kakav je Beograd bio. Kod železničke stanice su krateri bili ova kuća da upadne u rupu! Toliko je bombi bacano. Razrušeno sve. I oslobodilo se, hoće Karađorđevići da se vrate. E ne može. I onda, formira se vlada i donese odluku da im se zabranjuje povratak u zemlju. Veruj babi. Dva puta su narod napustili.. oni su pokupili.. ma odakle oni da žive tamo u Londonu, da nisu odneli zlato iz Majdanpeka i odakle sve iz Trepče.. 12 aviona. Čak neke poluge zlata su padale po njivama. I sad kad se sve oslobodilo oni bi da se vrate. I oni nisu došli.
 
E onda glasanje ko će da dobije. Tito je bio jedan svetski čovek i on dobije. Glasao ga narod, on dobio i gotovo, nema više. Tako da, oni su hteli da se vrate, ali nisu smeli. Otac ovoga.. Aleksandar, on je dolazio do Italije da vidi da li bi mogao da pređe, al mu ovi nisu dali. Tako da je kraljica Marija tamo umrla, kralj Aleksandar je poginuo, ubili ga u Marselju. E beli dvor je posle bio sve zauzet, kako je ko vladao tako se useljavao u beli dvor. i Tito je bio tu. Tito je najmanje uzeo od svih. On nije svojoj porodici ostavio ništa.. napunih ti ja glavu svačime.’
 
‘Deda je 25 godina nosio geler u glavi, ispričaj mi o tome.’
 
‘45. godine je on bio u partizanima i išli su u jednu borbu gde je ranjen. Nosio je geler u obrazu, koji je stajao 25 godina. Tad je bilo ratno stanje, nije bilo ni snimanja, nije bilo ničega, samo su mu zacelili ranu, a geler ostao unutra, i tako je to stajalo u obrazu 25 godina. Strano telo. Zbog toga je imao velike probleme. Gde god je išao na snimanje nisu mu pronašli ništa, ali je on imao probleme. Uvek mu je nos curio. I kad su mu već sinusi blokirali i nije mogao više da to izdrži išao je i za Beograd i za Skoplje i kojekuda, ali nigde mu ništa nisu našli, jer je to sa mesom sraslo.
 
E onda, 69. godine je već bio kraj. On nije mogao više da kontroliše u nosu, sve mu je curilo i otišao je u Prištinu, kao sinuse ima. I rekao mu je doktor: uzmi uput da ležiš, to su sinusi, očistićemo i nije ništa. Kad je on pošao ja sam njemu rekla: kaži da si bio ranjen, neka i to doktor zna. I on kad je otiša rekao je. I on kad je isekao to, da operiše sinuse, onda je počelo đubre i smrad. Doktor se začudio, šta se to dešava. Ljubo ti kažeš da si bio ranjen? On kaže – da. Kad je on dalje isekao imao je šta da vidi. Izvadio geler, jedno parče, pa drugo parče. Pa dok su to očistili. Njemu je posle glava bila otečena kao fudbal. E onda su novine pisale, imam taj članak gore i sada, kako je 25 godina i 20 dana nosio geler u obrazu Ljubo Krnjajić. U ekspres politici je pisalo. E onda je on.. više.. tako mu je bilo teško, jer je to tkivo isečeno, nije mogao da se sagne da zapertla cipele, nije mogao da se ispravi. Tako da mu je uvek neko trebao pri ruci. Ako treba ulicu da pređe, treba da gleda levo desno, a on mora komplet da se okrene, dok se on okrene ovako vozilo stiže. I uvek je neko morao da bude s njime. I onda, išao je svake godine an more, u Igalo na lečenje, u Opatiju, u Nišku banju, u Ohrid i išao je svugde po lečilištima, ali onda je krenulo sve, onda mu je i srce obolelo..’
 
‘A kako je on završio u logoru u Albaniji?’
 
‘Pa uhvatili ga Albanci. Tu u selu. Zarobili su njega i još iz sela puno mladića odveli. Pa su ih terali da miniraju kamenje. Robijaša moraš da teraš da radi nešto. Minirali brdo, da nose kamenje negde. I njegovog dobrog druga ujede zmija. A u kamenjaru u brdima čim zmija ujede, ako nemaš pomoć, gotovo, umre. I kaže, ovaj, može samo ko ima zdrave zube da isisa tu krv i da baci da bi ostao živ. ‘Oćeš ti, ‘oćeš ti? Neće niko, Ljubo kaže – ja ću. I on dođe, isisa tu krv, baci.. ali ipak ima otrova tu. Sutradan otekne mu glava, pa zamalo on da nastrada. Al nekako ostane živ, sreća..’
 
‘Kako je pobegao?’
 
‘Pobegao. Na rizik. Zapeo pa beži. A Nemci su ih tamo čuvali, terali ih da rade, da lome kamenje…
 
E onda posle je bila muka. Treba da imaš život negde, da živiš. Kakvi. Nema ništa. Stanova nema, zgrada nema. Svak ima svkoju kuću, nemaš kud. I onda mi uzmemo kredite i krenemo da gradimo kuću u Uroševcu, i to smo otplaćivali i tako ej sagradimo na kredit. Ja sam i u Uroševcu išla na kurs. Na šnajderski kurs 6 meseci. Šta se god otvaralo ja sam išla, na sve moguće kurseve. Tako da ja u životu sve znam da radim. U kući domaćinstvo da vodim kao muškarac, znam d akuvam, mesim, čistim, uređujem stan, kuću, da zidam, betoniram, kosim travu, sve spoljne i unutrašnje radove, da šijem štrikam, vezem, pletem.. kad je Ljubo u 41. godini oteran prevremeno u penziju, mene isterali s posla sve sam radila što se našlo.’
 
‘A što je oteran u penziju?’
 
‘Zato što je bio ministar unutrašnjih poslova Srbin Aleksandar Ranković za celu Jugoslaviju i njega su onda smaknuli da stave nekog drugog. E kad su njega promenili svi koji su radili u SUPu u Kosovu momentalno, preko noći su penzionisani.’
 
‘A šta je deda radio na poslu s kog su ga smenili?’
 
‘On je bio šef jednog odseka Analitika i evidencija. Sve šta se radi sa ljudima, sa ovim sa onim. I on je bio poverljiva ličnost, imao je baš poverljive stvari da radi. Šutnuli ga ko poslednji dronjak. Al dobro. Bitno je da kažem da smo rodili troje dece, imamo 3 sina, 3 snaje, 3 unuka i 2 unuke, i 3 praunuka.
 
Ali ono za čukunbabu koja je spasila porodicu da ne zaboravimo nikako.’
 
‘Prošli put si mi to nešto zbrzila, a baš je interesantna priča. Hajde pričaj.’
 
‘Baba Ana. Ona nije imala nikoga nego je bila sama od Krnjajića i ona je rekla da neće da se uda za nikoga. Jedino za onog ko primi njeno prezime, njemu će da prepiše celo imanje. I našao se tu jedan čovek koji pristane. Ali vidi ti koje je to vreme bilo. Ni danas muškarac ne uzima ženino prezime, a ne tad. Uh! Čukundeda je pristao i ona mu je dala sve. Zamisli koje poverenje. ‘Ajde ti sad tako uradi. Ima da te, da izvineš, zajebe - sutra. Srećom ispadne da je čukundeda bio baš dobar čovek i tako se naša porodica nastavi. Ali ni oni nisu imali nešto sreće sa decom, nekolika su umrla, ostao je samo jedan sin, dedin otac – Stojan. E posle je od njega opet bila posebna priča, ali dosta za ovaj put.’
 
(nastaviće se)

Jul 15, 2011

Upomoć, kako do savršenog stana?

apartment omg

Vreme je da se selite. Strašna potraga za stanom je pred vama. Odakle krenuti? Kako se pripremiti? Na koji način uštedeti vreme i novac? Ono što vam se nudi i što tražite je kao sa slike levo, ali ono što dobijate kad odete je situacija sa slike desno? Onda ste na pravom mestu (zvučim kao top shop haha). Kao neko ko se selio desetak puta, a poslednji put tražio stan pre par dana pripremila sam vam nekoliko trikova koji će vam pomoći da nađete idealan stan uz što manje gubljenja vremena.

Za početak ključno je odrediti budžet. Takođe razmotrite da li postoji mogućnost za njegovo povećanje. 50e ume da pravi neverovatnu razliku u kvalitetu i estetskom dojmu stana. Ono što je posebno bitno kod ovog koraka je odrediti ne samo gornju granicu, već i donju granicu koju ste spremni da platite. Postoji neki minimum ispod kog stanovi postaju zaista ponižavajuće loši (čak iako su mali). Ovako ćete izbeći razmatranje takvih stanova. Nije loše rzamotriti i stanove koji su malčice iznad vašeg planiranog budžeta, iz prostog razloga što je neretko moguće napraviti neki dogovor sa vlasnikom i spustiti cenu.

Lokacija. Sigurno vam nije baš potpuno svejedno gde ćete živeti. Ako niste ograničeni na samo jednu oblast, onda makar odredite neki uži krug, 2-3, kako biste sebi olakšali kasniji obilazak. Na taj način moćićete da grupišete željene stanove i za kraće vreme ih obiđete po oblastima, umesto da trčite s jednog kraja grada na drugi. Ne odustajte tako lako ako vam ne ide u željenom kraju. Novi stanovi izlaze svakodnevno, a stari se grabe. Budite strpljivi i uporni.

Oglasi. Kupili ste neke štampane oglase i bacili se u potragu. Nervira vas što polovina oglasa koje pozovete bude preusmerena na agenciju. Skratite sebi muke tako što ćete telefon koji je tu dat ukucati u google. Ukoliko dobijete puno rezultata očito je reč o agenciji. U suprotnom, oglas je dao vlasnik.

Ukoliko vam je jako stalo da ne uključujete agenciju u celu priču najbolja šansa su vam štampani oglasi i oglasi lepljeni po banderama i autobuskim stajalištima po kraju u kom želite da živite.

Razgovor sa vlasnikom. Ovo je možda najkrupnija stavka u uštedi vremena i efikasnoj i efektnoj potrazi (za one koji ne znaju efikasno je kada nešto radite uz upotrebu što manje resursa, u ovom slučaju vremena, a efektno kada radite pravu stvar). Pre nego što pozovete oglas morate znati šta hoćete od stana. Da li vam je bitna veličina (haha), uređenost, renoviranje, grejanje, klima, parking mesto itd. Jednom kada napravite listu svojih prioriteta vreme je za telefoniranje. Ono što sam ja naučila jeste da po rečniku, glasu i intonaciji sagovornika možete zaključiti kakav je stan. Ukoliko se koristi rečima tipa ‘funkcionalan, pristojan, solidan’ znajte da se radi o starom nameštaju, verovatno predratnim vitrinama, prašnjavim foteljama, rasklimanim ormarima i ružnim šarenim tepisima. Bez obzira da li je navedeno da je renoviran ili ne, po tome kako vlasnik govori o stanu znaćete pravo stanje. Ja sam recimo išla da vidim stan koji je navodno renoviran. Kada sam ušla zatekla sam prazne prostorije (u spavaćoj sobi samo stari krevet, a u dnevnoj drevni tvrdi kauč i jedan stolić). Kuhinja i kupatilo, kao i stoliranija u stanu nisu menjani otkad je zgrada sagrađena (što je bilo posle II Svetskog rata). Jedina stvar mlađa od 50 godina u stanu bila je klima. Potpuno šokirana i bez reči izašla sam napolje. Dakle ono što piše u oglasu je apsolutno irelevantno. Pitajte gazdu da vam opište stan. Ukoliko počne da o njemu govori entuzijastično, da nabraja sve što je radio na njemu, da ne možete da ga zaustavite  znajte da taj stan treba pogledati. Ukoliko govore ravnim odmerenim glasom i biraju reči - zaobiđite. Kod stanova u najvećem broju slučajevane postoji sredina. Ili su odlični (jer ih vlasnici budže) ili su krš (jer vlasnike ne interesuju).

Traženje oglasa po internetu je ravno mlaćenju prazne slame. Većina oglasa je zastarela i sve što iole valja, a izašlo je na internetu verovatno je razgrabljeno. Čak su i sajtovi agencija sa pretragama stanova sa slikama poprilično neažurni. Jedino što eventualno može biti od pomoći su halo oglasi sajt i krov oglasi sajt, ali ne gledajte neke unose starije od 2-3 nedelje. 

I pišite. Uzmite svesku, sve zapisujte i ne zalećite se.

Nadam se da sam vam ovim makar trunčicu pomogla. Srećno u potrazi za vašim savršenim stanom :)

Jul 11, 2011

Priče iz babine mladosti–II deo

Baba za naslovnu stranu copy‘A kako ste se deda i ti upoznali? Na tim sajmovima, vašarima?’

Drugi deo: O tome kako rat rastavlja ljude


‘A neeee, kakvi vašari, mi smo se ranije upoznali. Bili smo u tom selu, mi smo bili izbeglice i otišli smo u Suvi do. E tamo je moja sestra našla momka, oni su se gledali tajno, ali nije im bilo dozvoljeno da se viđaju. Tako da je on počeo da piše pisamca i poruke mojoj sestri, koja je slao po Ljubi. On ih je donosio, ja sam preuzimala i davala sestri. To se tako zbivalo svaki dan i trajalo je.

E onda, rat je bio i mi smo otišli za Srbiju, kao izbeglice, on je ostao tamo. Posle nisam znala ni kud je, ni šta je od njega bilo. I kad se oslobodilo 45. godine, krajem 44.. 45. je još bio rat na Kosovu. Oni kažu “e mi smo vas držali dosta dok je bio rat, sad se oslobodilo, sad možete da idete.” I mi smo mesec dan aputovali od Požarevca do Lipljana. Teretnim vagonom do Bujanovca, pa od Bujanovca istovaraj stvari pa zaprežna kola do Gnjilana, pa idi od sela do sela. Jedan te vozi 5-6 kilometara pa te ostavi tu, pa daj drugi da te vozi. Do Uroševca dok smo došli.. tamo smo se potovarili u vagon da idemo u Lipljan. Ne daju nam vagone, kiša pada, lije, porazboljevali se svi, hteli da umremo. Nemaš s čim da dođeš, nemaš kako. Moj brat bio bolnici u Valjevu, dobio crveni vetar. To je neka bolest zarazna. Razbolim se ja, razboli se majka. I onda, moj otac uporan je bio, trčao je tamo-vamo, nađe jedan vagon kaže “ulazite u vagon, pa ne sme niko da dođe porodicu da mi dira, da ih istera na kišu, pocrkasmo od hladnoće, gladni, nema hrane, nema ništa. I tako, dođemo u Lipljan, u selo, kuća srušena, niko neće da te primi. I mi nedelju dana u vagonu, na peronu smo bili, na železničkoj stanici. E tamo smo bili.. niko neće da nas primi. Jedan nas čovek primio u neku šupu, prašina, zemlja. Kakav patos? Nema ništa. Spavala stoka tu. Bili smo tu neko vreme i onda nam nađu neku kuću i pređemo tamo.
E onda ti ja saznam da je Ljubo bio u logoru u Albaniji i da je otud pobeg’o i da je u Makedoniji.’

‘A koje je godište bio deda?’

‘25.’

‘Pa on je baš mlad bio..’

‘Mlad. Pa mlade kokaju i onda i sad.. On čuo da smo se mi vratili i njegov jedan drug došao iz Suvog dola kući da se vidi sa svojima, jer nisu se dugo videli i on napiše pismo da ga taj drug meni da. Pošta nije radila. Telefona nema ni slučajno. Samo znaš gde su bili telefoni? Na železničkoj stanici, jer železnica je morala funkcionisati da se vozovi ne bi sudarili, stanica sa stanicom ima dogovor kad treba da puste. I opština. Dobro pošta, normalno. Sa onim što vrti vrti, pa sa onom slušalicom, pa ono drži ovamo, a ovo ovamo, moraš da vrtiš.

I sad, njegova sestra bila zaljubljena u Ljubu. Tog druga njegovog sestra. A to mu dobar drug. I on kako je došao ona mu nađe u džepu pismo što je Ljubo pisao meni. Ona uzme otvori, pročita i iscepa. I on se čudio ja mu ne pišem, šta ja znam, on još jedanput..’

‘A kako si ti znala za to? Kako si saznala?’

‘Pa posle sam saznala, posle je on saznao. I on i ja. Još jedanput pisao, opet ništa. E sledeći put je pisao preko nekih ljudi, da da pismo .. tetka Duda i Goca, pa njihov tata. E on je pisao njihovom tati, jer su oni iz istog sela, a njihovi očevi bili su pobratimi (ne brinite ništa, ni ja nisam pohvatala ko su ti ljudi :D) i bili su prijatelji. Jer je znao ako njemu da pismo da će meni sigurno dati, a nema poverenja više u nikog, jer ja ne odgovaram, ne pišem, ne zna šta je sa mnom.’

‘A on je i dalje bio u Makedoniji?’

‘Bio.’

‘A šta je tamo radio?’

‘Bio u vojsci. Aktivni stariji vodnik.’

‘Pa on je tad imao koliko 22-3 godine?’

‘Nije ni toliko. 20. godina.
I ide Neđo i kaže ‘ imaš pismo’. ‘Od koga?’ On mi kaže.Jaoooo ja tek onda saznam gde je on. A on, bio je tada u jednom gradiću u Makedoniji sa jedinicom. Da li sam mu odgovorila ili nisam.. ali nemaš po kome.’

‘A jel ti napisao da ti je već slao dva puta?’

‘Jeste, kaže ‘što mi nisi odgovorila već sam ti pisao dva puta’. Ja nemam pojma. ‘Napisao sam ti po Radeta’ Aaaa, ja sam ukapirala. Tu je ova njegova sestra to ukokala. U međuvremenu došao i on da se vidi sa roditeljima. I mi se tu sretnemo slučajno. ‘Zašto nisi odgovorila? Šta je bilo? Ja nemam pojma šta je s tobom.’ ‘Ja nisam dobila ništa, samo ono što si mi poslednje poslao.’ I on je znao da je ona devojka bila zaljubljena u njega. I tako… kaže on: ‘Mene traže da se vratim iz armije. Ja ću najverovatnije da dođem.’ Tražila su ga za komandira zatvora u Prištini. ‘Najverovatnije ću da se vratim, napustiću armiju.’ I rekao je kad će da dođe. Koji dan. 'Kaže ‘iziđi na stanicu kad ja budem došao’. Dobro. I ja sam pošla, da idem na stanicu železničku da ga čekam. Kad sam videla da je ova isto pošla, sestra njegovog druga da ga čeka, ja sam se vratila. Reko’ neka ide ona, nek ga ona čeka, ja neću da budem višak nikome. On će da se pravi važan, izišla da me čeka ova, izišla da me čeka ona, muškarac ko muškarac, pa će on da bira sa kojom će da pođe.  Ja se vratim. Sklonim se i kad je on došao vidim, peške se sve išlo, oni svi u grupi idu božeee, ode on za selo tamo u Suvi do, a ja nazad u Lipljan. Reko’ neka, neka ti je. Sad, on nije kriv, ali ona je oko njega, da ga ćapi. E on je sutra odmah došao, trebalo je da se prijavi u opštinu da je stigao i ja sam imala neka posla u opštini i slučajno se sretnemo. Ja idem iz opštine, on ide u opštinu. Kaže ‘Gde si ti? Što nisi izašla da me čekaš?’ Ja reko’ ‘Neću da budem višak. Videla sam ja ko je izašao sve da te čeka. Ja kao ljuta. ‘Ja njima nisam poručio da me čekaju, a ti si mogla da dođeš. Što su oni došli mene briga.’ E onda je tu krenulo.. neće on ni jednu, ‘oće da pođe sa mnom. A ja sve izbegavam kao ljuta, neću, sklanjam se, bežim. I onda više nisam mogla da bežim. Jer smo stvarno dugo bili u poznanstvu tako, i imali simpatije, i gore-dole. E onda smo počeli da idemo. Prošlo je jedno vreme i onda on dođe da zakažemo veridbu na Đurđevdan u maju mesecu. I bila sam verena sešt meseci. E kad je on mene verio, ove se oladile sve. Ja sam kao verena išla na radnu akciju u Bosnu. I tamo sam bila.. eto, tako.’

‘Nego rekla si mi jednom da je tebe neki stariji bogataš tražio za ženu.’

‘Aha, jeste. Znao je i Ljubo. On je bio stariji bre ihaj, ali momak je bio, nije bio ženjen. I poslao jednu ženu da me pita dal hoću da se udam. On je imao između 30 i 40, a ja ni 20 godina nemam. On je bio trgovac, imao kuću, u kući luksuzne stvari, posuđe, nameštaj, tamo sam mogla da odem da živim k’o paša. I ja kažem ‘Svaka čast, sve je to lepo, al ja ne mogu. Šta će mi njegove stvari? Ma neću.’ Nisam se još bila verila za Ljubu. Ima ovo, ima ono. Al njemu je ta žena odmah rekla ‘Neće te Milka, boga mi.’ A deda i ja smo se namučili nismo imali ništa. 2 duše gole. I polako polako, pa eto ti šta smo stvorili za 54 godine, a ovo mafija ovako završi, napravi 3 kuće ovakve.’

‘Koliko si imala godina kad si se udala?’

‘Dvadeset.. ali, kad ti se nameću drugarice neke, najveća ti je muka. Reko eto ti ih, nema potrebe ja da jurim za nikim. Pa ja nisam poručio da me čekaju. I tako.. takav ti je život. E onda je on posle prešao iz Prištine, vratili ga u Lipljan da tu radi. Radio je tu, udala sam se. Bili smo u selu jednu godinu, onda smo došli u Lipljan. Onda je on primljen u udbu, to je bio SUP. Pošto su ga primili trebalo je da dobije raspored negde, ne može da ostane tu. I dobije Uroševac. Miško bio beba, 2 meseca, morali smo da se selimo. Tamo smo bili 14 godina. Ovde mi govore da sam iz Uroševca, ovi iz Prištine.. tako da koja god grupa oni kažu da sam njihova.’

‘A gde si se ti ustvari rodila? I da mi ispričaš onu priču kako je čukun-čukunbaba spasila našu porodicu da ne nestane. I o kralju.’

(nastaviće se)

Jul 4, 2011

Priče iz babine mladosti–I deo

Baba za naslovnu stranu copyDok sam vrtela u glavi milion ideja o tome šta pisati danas, na pamet mi je palo nešto potpuno nevezano i interesantno. Pre par godina sam prilikom jedne posete svojoj babi radoznalo počela da je zapitkujem oko toga kako su se ona i deda upoznali i oko cele njihove ljubavne priče, koja je zaista veoma filmska. A znate kakvi su stari ljudi, malo im fali da ih načnete i u stanju su da satima pričaju o svojoj mladosti, još ako je neko voljan da ih sluša, ihaj! Ono što baba nije znala (kasnije sam joj rekla) je da sam pre početka ispitivanja proturila diktafon ispod naslona za ruke fotelje i da sve pomno snimam (uz ideju da jednog dana napišem istoriju svoje porodice – ta ideja se uzgred nikad nije ostvarila usled nedostatka vremena i mojih milijardu interesovanja od kojih svako zahteva svoje vreme).

Zašto sve ovo postujem na blog? Zato što je, makar meni, jako zanimljiva slika prošlosti naših prostora i našeg naroda iz prvog lica umesto nekih depersonalizovanih i fino osmišljenih istorijskih knjiga. Ako posmatrate priču moje babe kao širu sliku, a ne samo pripovedanje jedne stare žene, pronaćićete mnogo sjajnih podataka i činjenica. S obzirom na to da je transkript poduži postavljaću ga iz nekoliko delova u originalu.

 

 

Prvi deo: Moja baba – komandir traktorske brigade

‘…e sada, svi sa sela dođu i devojke i momci i roditelji, jer tu mogu da se vide momci i devojke, jer tada se nije išlo u školu. Kralj nije dao mnogo mladi da se školuju, jer ako si ti pametan i školovan, ha-ha! Potisnućeš ga sa njegovog mesta, nego glupa raja pa radi s njom šta hoćeš. Razumeš? Ne može svak’ da se školuje. Ti si žensko, šta će tebi škola? Idi tamo s majkom, čisti, pomaži, peri sudove i onda kad napuniš nekolike godine - udaš se. Muškarac ide samo četiri razreda osnovne škole, jer kad ide u vojsku da može da napiše pismo kući. To za muškarce je bilo obavezno. Za žensko? Sedi kući bre!

I onda, kako drugačije da se vide? Sad idete u školu pa možete da se vidite. Škola, fakultet i tako to. Ali tad je bilo drugačije. Dođu na pijacu, šetaju, idu, gore-dole. Roditelji tamo odmerkaju neku devojku. I onda uđu u kafanu, upoznaju se. ‘Oćemo da budemo prijatelji? ‘Oćemo. Daj nek se vide deca, ovo-ono. I padne dogovor tu.’

(ja se smejem)

‘Pa da. Jedna tura da se časti. E sad, neku uzmu pa odma’ je vode. Neku ostave, pa se dogovore koji dan da idu da je prose, da je vere, da zakažu svadbu, šta ja znam. E, tako su se udavale devojke i žene… A sad, mladež po školama ide, vidi se, gleda se, ne trebaju mu roditelji, ne treba mu niko. Sam odabere. Tako..

E onda vidi, da ti povežem ovo. Nek pišu knjige šta god ‘oće – em ti nisu dali da se školuješ, em Drugi rat svetski počeo je 40. godine, završio se 45. I krah. Sve stalo. Nema škole, nema ništa. Ako si ti imala 10 godina kad te našao rat, dok se rat završio ti imaš 14, 15 godina, to veze nemaš nepismena, glupa. Sad, rat se završio, treba da se školuje. Nema školovanog kadra, nema ko da radi. E onda, kursevi, škole.. Za jednu godinu moraš da završiši dva razreda. Mora sad da se skrati gradivo i ti da ubrzaš i da radiš i po danu i po noći, da bi završila srednju školu da ima pismenog naroda. A ove žene koje je uhvatilo, 40-50 godina, sramota, ne zna jedno slovo da bekne, ne zna na prodavnici da pročita šta se prodaje. I onda, to se zvao analfabetski tečaj. Da se opismene i žene i muškarci. E kroz to su svi prolazili, retko ko da se nije opismenio. I tako onda..’

‘Kad je to bilo? 45, 46.?’

‘46. da, 46, 47. kad se rat završio. E onda, radiš radiš preko dana i uveče ‘ajde u školu svi. Uzmi olovku i svesku i piši – ovo je slovo A. Mislim, ja nisam išla na taj tečaj, hvala bogu. Ali išle žene i ljudi, pa onda uče slovo po slovo. Pa nauči, pa onda treba da složi rečenicu, kako ono ide od prvog razreda, možda si i zaboravila.’

‘Jesi ti tad išla ono u Zemun?’

‘E pa posle sam ja išla. Ja sam išla 46. godine, otišla sam na traktorski kurs. Ja sam rekla mome ocu – prvi kurs koji se otvori, makar on bio kovački, ja idem. Jesam boga mi rekla, kovački kurs, idem, ‘oću da učim nešto, da naučim, da se školujem bre, da ne budem slepa kod očiju. Na primer.. dobro ja sam znala, ali drugi.. jedinica, nemaš pojma šta ti ono znači. Treba da dvocifrene brojeve složiš.’

‘A ti si išla pre toga u četvorogodišnju?’

‘Išla pa prestala.’

‘Išla si četiri godine?’

‘Nisam. Pa počeo rat.’

‘Pa koliko si išla'?’

‘Išla godinu-dve, i šta dete zna od te dve godine, ništa ne zna, uhvatio rat i ništa ne zna. E onda posle, gde god nađem novinu, ja gledam slovo. Koje je ono slovo, koje je ovo slovo, drži, čitaj, uči, koji je ovo broj, koji je ono broj, da mi neko ne kaže - ona ne zna ništa, ja hoću da znam bolje od svih. Trudila sam se, borila sam se, sve sam to uspela i završila, e onda posle su kursevi počeli da se otvaraju. I traktorski kurs. Nije to samo da ti treba da učiš da pišeš. Ovako ti predaje motoristiku, koju treba da pišeš, da bi polagala ovo, da bi polagala ono, to sve mora da se piše.’

‘Jeste imali knjige?’

‘Onaj predavač ima knjigu, on ti diktira, a ti piši u svesku. Šta možeš da uhvatiš uhvati, i tako. I uči, i čitaj, i bori se, i po danu, i po noći, i pitam sve po nešto. A ko nije završio četiri razreda, da završi, da bi mogao da upiše malu maturu. Mala matura se zvala od petog do osmog razreda. To je znači prva godina male mature, druga, treća i četvrta i završavaš malu maturu, Uh, pismen! Super!’

‘Kako si ti to završila?’

‘Uveče sve. Sve po noći. I onda posle ovaj kurs kad sam završila bila sam traktorista.’

‘Jesi odmah dobila onaj posao?’

‘Jesam, zato što sam sa uspehom završila. Nije bilo pre da ideš da učiš vožnju, a da ne znaš o kolima ništa. Mi smo morali da učimo motoristiku. Da znaš kako motor diše, i sve da znaš delove one o motoru. Na primer.. dobro, ova luksuzna kola su savršenija od traktora, ali ipak to je slično. Motor je motor, svaki je isti. Sve smo morali da znamo, svaki deo gde se nalazi i koju funkciju vrši. Imala sam čistu četvorku! Iz motoristike.’

‘Bravo.’

‘Bravo. E onda, morali smo da učimo istoriju, srpski.. ove druge stvari opširne nismo baš imali..’

‘A šta ste učili od istorije? Ovu skoriju nacionalnu istoriju ili..?’

‘I raniju.’

‘A nacionalnu ili svetsku?’

‘Ma kakvu svetsku? Nemaš vremena! Nema kakvi svetska. Dobro, jesmo. Neke stvari koje su bile važne, bili smo upoznati sa tim. E onda posle kad sam bila ja kao najbolja i još dvojica drugova, muškarci, iz celog Kosova nas troje smo otišli dalje u školu. Znači ipak, izabrali su najbolje.’

‘A koliko si ti imala godina kad si završila taj kurs? Traktorski.’

‘Negde sam imala 17 godina. E onda vidi, pre toga rekao mi je otac da idem iz Lipljana u Prištinu da upišem srednju školu. Bila je učiteljska zanatska. Tako se zvala. Bio je zastupljen predmet u školama domaćinstvo. Kuvanje, šivenje, pletenje, vezenje.. ja da sam to završila ja bih imala domaćinsku školu i imala bih svoj premet u osnovnoj školi da predajem. Domaćinstvo. I ja otišla, ove druge sve došle male, redovnim putem, a ja velika. Mene sramota. Ja velika, da se rugaju sa mnom, ja se vratim kući. I ništa, večernja škola. Ruski sam učila. Kao predmet. Posle kad smo otišli u Zemun..’

‘E čekaj sad. Ti si završila taj kurs i onda su vas kao najbolje pozvali u Zemun, jel tako?’

‘Da. A tamo, žestoko se učilo.’

‘A jel to u Zemunu bila neka viša škola ili srednja?’

‘Srednja. To je bilo mešovito. Poljoprivredno-mašinska škola.’

‘To su bili ljudi iz cele Jugoslavije?’

‘Da. Bila je jedna devojka iz Osijeka.. bilaje iz Bosne..’

‘A verovatno nije bilo baš puno ženskog sveta?’

‘Nije. Ee, čekaj. Samo nas tri.’

‘Od ukupno?’

‘Ne znam koliko tačno muškaraca, ali ih je bilo baš dosta. Nas je bilo tri ženske. Mi smo imale našu sobu trokrevetnu, ovo ostalo sve muškarci.’

‘To je dakle bio kao neki internat?’

‘Da. Tu smo učili. Jer nemaš vremena ti da ideš negde da stanuješ kojekuda kad moraš da učiš i dan i noć. Učiš uveče do ne znam koja doba. Predaje ti onaj gradivo i ideš po noći da se odmoriš, malo da spavaš, i za ono vreme što ti ostane moraš da pišeš domaći, da se spremiš za sutra, a sutra ujutru rano moraš da se digneš i opet u klupu. Čitav dan učiš. Ovolika ti glava. Tako da smo uvek bili tu. I ovi vaspitači i profesori, svi su bili tu. Svi su tu spavali.’

‘I koliko je trajalo to?’

‘Joj kolko je ono trajalo? Ne znam koliko je ono meseci trajalo.’

‘Ti za to vreme nisi išla kući?’

‘Ma kakvi. Ne znam.. kad mi pišu pismo, čujem šta rade. Napišem ja njima da sam dobro i eto tako. Besplatne karte imali smo do tamo i ovamo. Nema izlaska, nema ništa. Tu je hrana, spavanje, izlaska nema nigde, samo učenje. Čuvala sam dugo sveske one moje što sam pisala. Nego selili smo se pa sve ono višak bacaš. Joooj, uči srpski, pa uči matematiku.. ne možeš neke stvari da shvatiš zato što preskačeš. Ne ideš redovno razred po razred, nego preskačeš neke stvari i onda ne možeš da dostigneš, da sažvaćeš to sve. I onda ko bolje zna pitaš njega. Kako ovo ide? Razlomci ovo ono, matematika, izračunavanje. Jer mi smo morali da radimo izračunavanje površine zemljišta. Mi smo morali na neki način da budemo i geometri. Odeš da radiš nekome zemlju i treba da izračunaš površinu koliko si hektara uradila da bi to poslala tvojoj matici, preduzeću, da bi oni naplatili od tih ljudi. A ovamo radiš sa motoristikom. E zato se to zvalo poljoprivredno mašinska škola.’

‘Onda kad se to završilo?’

‘Vratili se dole. Dobili diplome i vratili se. I onda sam posle, nisam bila traktorista obični, nego sam ja bila brigadir. Imala sam 12 traktora! Ja sam bila rukovodioc. A pre sam imala samo jedan traktor. Posle sam dobila 12 traktora, pa sam imala svoga mehaničara, koji je bio stalno na terenu, ako se nešto pokvari on popravlja. On je bio jedan stariji čovek koji je naučio na vreme. Imala sam jednoga administratora, koji je vodio administraciju. A ja bila rokovodioc. Moram svakog traktoristu rasporediti gde treba da radi, šta treba da radi, da vodiš računa o materijalu, o zaduženju, koliko se potrošilo goriva, koliko ima burića, koliko ima pribora za rad, alata..’

‘A rekla si mi jednom da su to bili neki novi traktori?’

‘Iz Amerike, novi novcati.’

‘A ko ej tebe zaposlio uopšte?’

‘Sama. Kad sam išla na kurs, završila sam ga, i ondah dobila posao. Sa svojim z nanjem dokažeš da možeš da radiš.’

‘Neka kompanija te zaposlila?’

‘Ma kakva crna kompanija, ahahah. Nije bilo kompanija tad.’

‘Pa nisi kupila sama 12 traktora valja?’

‘Kad smo bili u Zemunu, mi smo tamo imali na raspolaganju nekoliko vrsta traktora, pa smo išli na poligon da vozimo. Jer neki su imali 5 brzina, neki ovu, neki onu, i ona svemu tome smo se obučavali. I još matematika, srpski, istorija, kao i svaka škola što ima. E kad smo se mi vratili dole, poljoprivredno mašinska stanica u Priština je dobila te traktore, država je dala. Doneli su tu, stavili su na vozni park. I kad smo mi došli tu, ko god je završio, ko god je bio sposoban, osposobljen dobio je posao. Milka, tvoja brigada drži 12 traktora, ti si odgovorna za ljude, za mehanizaciju, za ovo-ono, i na posao. Pišeš posle šta si uradila, šalješ izveštaje poljoprivrednoj stanici, oni ti tamo kažu ovde radi.’

‘A gde si ti bila dok si radila, kući ili u Prištini?’

‘U Prištini. Po nekim kućama smo stanovali. I tako, moraš da se usavršavaš za sve. E pošto je to bio malo teži posao, više muški nego ženski, ja reko nije ovo za mene dobro. Ali ja sam tu iskoristila priliku, jer sam se ipak iškolovala na neki način, dobila jedno znanje i ja reko ostaviću ja ovo. I onda se ja zaposlim.. e to je bilo.. 48. oformili su se sreski odbori. U Lipljanu je oformljen sreski odbor i ja se prebacim u sekretarijat sreskog odbora, prime me i radila sam tamo. A Ljubo je radio u sreskom komitetu.’

‘A kako ste se deda i ti upoznali?’

 

(nastaviće se..)

Jul 1, 2011

Ma šta kažeš?

Jedna moja draga prijateljica i ja kroz razgovore često uplovimo u nepregledno more cepkanja neke teme na atome, dok je sasvim ne rastresemo iz temelja. Ovih dana smo se ponovo osvrnule na temu stavova i čudnu pojavu da u poslednje vreme svako ima formiran stav o svemu. Pomislila sam da bi bilo interesantno podeliti transkript tog razgovora s vama. I iskreno se nadam da ćete podeliti svoje mišljenje (da ne kažem stav, haha) sa nama na tu temu.

 

Ja: Danas svako ima stav o svemu. Pre neki dan se vozim gradskim prevozom i nekoliko klinaca iz nižih razreda osnovne škole diskutuje o tekućim dešavanjima oslovljavajući se međusobno sa 'matori' o.O Ta mi je scena bila potpuno devijantna. Ne toliko zbog sadržaja njihove priče koliko zbog načina na koji je priča tekla. No to na stranu sad. Da se vratimo na stavove. Po mojoj nekoj logici stavovi se formiraju na osnovu informacija koje smo pokupili (bilo da su tačne ili netačne) i stavova drugih ljudi, koji su uticali na nas. Ja sam iskreno govoreći neko ko živi u potpuno paralelnom univerzumu. Slabo sam u toku sa tekućim dešavanjima, in pričama, modom i svežim tračevima. Muziku uglavnom otkrijem neku godinu nakon što su svi prestali da je slušaju i tome slično. Tako se u (nepoznatom) društvu često osećam malko neadekvatno kada svi diskutuju na neku temu, a ja ili nemam pojma o čemu pričaju ili sam vrlo slabo upućena. Ko me poznaje to zna, a ko me ne poznaje misli da mi je sve to dosadno i da me razgovor ne interesuje. Ustvari baš naprotiv, ja se tada trudim da čujem što više mišljenja i informacija. Svoj stav o novim stvarima uglavnom gradim tako što kontriram nekom po svim stavkama dok ne utvrdim kako će braniti svoj stav. Posle to sazvaćem, eventualno ponovim proces sa još ljudi i polako dođem do nekog svog mišljenja.

Ona: Hm, ja ne znam ni kako se gradi stav. Ni o tome nemam stav! xD Ne gledam televiziju, ne čitam novine, ne pratim modu, ne chitam "dobre" i popularne knjge, ne znam ni koje su aktuelne... Nemam stav ni o čemu što se nalazi van granica mog mikro-univerzuma... Moglo bi se reći da sam ja jedan neobaveštenko. Da se razumemo, znam ja dosta toga, ali o malo čemu imam čvrst stav. Nemam stav ni o čemu što me se, po mojim sandardima, ne tiče lično. Tako na primer imam stav o tome da ne volim i ne jedem sladak kupus. I mogu da ga branim. A nemam stav o, recimo, Tomi Nikoliću. Osim sto mi izgleda kao sajko.

Nedavno sam razgovarala sa momkom iz Estonije.Pričali smo dosta o Kosovu i tada sam shvatila da nemam neki stav ni o tome, ali mogu da kontriram njemu iz inata, čak i da ga ubedim u stav koji ne zastupam.(Estonija je medju prvima priznala Kosovo)I ubedila sam ga, iz čiste zabave. Dakle, manipulisala sam, ali i dalje nemam jasno odredđen stav koji osećam kao svoj po tom pitanju.

Ja: E vidiš tu smo slične. I ja po nekad volim nekog da ubedim da je njegov stav pogrešan, iako 'moj' stav uopšte nije moj nego neki leteći.

Ona: Nekako ne razumem ljude koji imaju stav o svemu i svačemu i sve znaju u detalje i baš sve vole. Sve mi to, ta prenaglašena širina i dubina, deluju poput poze.

Ja: Pa takvi su, čini mi se, 'svoje' stavove smao prepisali od nekog (čitaj: stranačkog ili verskog vođe, najjačeg dečaka iz odeljenja ili najkul devojčice i sl).

Ona: Ne znam . Elem, nastavljam ja pricu sa tim mladim foografom iz Estonije....i on me ispituje, zanima ga naš obrazovni sistem (‘fala bogu imala sta da mu kažem na tu temu)A onda me pita za dentalno osiguranje, a ja... pojma nemam.Meni su zubi okej, da nisu, možda bih i znala.Meni treba zub da ispadne da bih se zainteresovala za temu.A on čak zna i sadrzhinu ustava. Čudi se kako ja nisam upućena. Znash li ti? :)

Ja: Ne baš, osim možda nekih delića koji se spomenu kad se digne golema prašina oko nečeg. Samo treba razgraničiti interesovanje od obaveštenosti. Taj momak se očigledno masno zainteresovao za Srbiju, možda hoće da se preseli ili nešto deseto. Nešto ne verujem da je tako upućen u državno uređenje svih zemalja, ili još 10 zemalja. Moja poenta je, ako nešto znaš u detalje, to prevazilazi okvire stavova na svakodnevnoj bazi i prelazi u domen interesovanja. A to automatski uključuje i mod za subjektivnost. Recimo, moja oblast užeg interesovanja je ples. Logično je da ću ja da znam više informacija u sitna crevca o tome nego slučajni prolaznik na ulici. Takođe ako meni izneseš neki događaj (kao npr ono Karleušino pojavljivanje od pre nekog dana) ja neću to moći da posmatram sa iste tačke gledišta kao neko ko je osrednje upućen i zainteresovan za ples.

Ona: Zapravo je to njegova ideja small talka Da, da.Ja recimo nemam stav o tome. Osim sto me zabavilo. :)

Jedna kolegonica, studira knjizevnost i odnedavno radi u Delfi knjižarama.Jedan dan kači note na fejsbuk kako je u njenoj knjižari bila ona manekenka Ivana, čini mi se, što vodi onu emisiju "Top model". Iskreno, znam ko je cura, ali sam za emisiju vec morala guglati. :) Elem, devojka je navodno napisala knjigu, pa je promoviše, i ta moja koleginica kači notu o tome kakva je sramota to da jedna manekenštura objavi knjigu i nazove se piscem i kako su josšnju, studenta književnosti (i radnicu u knjižari), pitali da li bi da se slika s njom.Dalje piše kako je ponosno odbila i kako joj je muka od takvih “pisaca”.Hm, da li bi trebalo da me bude sramota da kazem da me zaabole za to? Da nemam mišljenje?Da mi, iako volim književnost, takve stvari ne diraju dirke?

Ja: Možda je to samo rzalika u gledištu. Možda je tvoja drugarica tradicionalista, koji voli da brani neke stare usidrene luke, dok tebe ne tangira ko šta čita i piše. Svakom svoje.

U svakom slučaju, sviđa mi se tvoja drugarica, to je sve što imam da kažem :D Ja takođe ne bih znala ko je dotična da nisam jednom ručala dok je išla neka emisija gde je ona gostovala, pa mi je neko od ukućana objasnio njenu funkciju. U svakom slučaju mene malko zrače osobe koje su upućene u sve, mnogo su in, znaju uvek ko je ko, pta se desilo, koje su bile afere, previranja na političkoj sceni, ko je osvojio Oskara ili Nobela, koliko je ljudi stradalo u kojoj katastrofi, slogan svake političke partije, raspored svih koncerata za sledećih 6 meseci, popuste po prodavnicama, ko je s kim raskinuo, kako i zašto i o svemu ima stav. Jedina osoba koja je hodajuća enciklopedija kulturnog života i prava mašina za obradu informacija i proizvodnju stavova, koja me ne nervira i kojoj se zbog toga divim je Milica Mladenović, koordinator Mense Beograda :) Sad bih ja nastavila ovu priču u pravcu hvalospeva Milici :D ali kontrolisaću se. Da se vratim na priču. Pre više od godinu dana prijavila sam se na sajtu novina 24h da mi njihovo elektronsko izdanje stiže svakog jutra na mail. Znaš koliko puta sma otvorila novine? Možda 3. Ne mogu da kažem da se ponosim time, ali takva sam. Sve što me interesuje, ili bar većina toga, spada u neke vanvremenske stvari. Nemaš pojma koliko mi prija što je moj Petar tu mnogo prizemniji, pa od njega čujem svašta. Kad smo pre nekih mesec i po bili na nekom ručku s njegovima i povela se priča oko nekih aktuelnih tema, ja pomislih samo 'sad ću da ispadnem glupa u društvu'. To su ti retki trenuci kad zažalim što živim u paralelnom univerzumu.

Ona: Hahaha, da. Razumem. :)

Ja: Planiraš li ti šta da menjaš po tom pitanju?

Ona: Na šta misliš?

Ja: Mislim da li planiraš da se više uključiš u dešavanja. Meni npr prija ovaj moj život, ali sam svesna da ni to nije baš dobro. Kao ni ona druga krajnost i potrudiću se da se malo više informišem o nekim tekućim gorućim pitanjima. I to ne samo da ne bih ispadala glupa na ručkovima :D

Ona: Ne znam. Teško da ću to učiniti. Lenja sam da bivam upućena da bih bila prihvaćena. Sa druge strane, radoznala sam i kada nešto ne znam, a zanima me, ne stidim se da kažem i da naučim. U takvim slučajevima poput tvog uvek se može igrati na kartu kurtoazije i improvizacije. Ako ti je do toga. Mada, uvek se u društvu nadje neko ko zna sve o svemu, od aktuelnog programa beogradskih pozoršta, preko zakona i ustava, do najkul mesta za izlaske i toga šta se dobro može naći na kojoj buvljoj pijaci. Uz to su i IT stručnjaci. Sakrij se iza jednog takvog i mirna si. ;)

Ja: Nije meni problem društvo koliko shvatam da je korisno biti umereno obavešten. Da ne dođeš u situaciju da kupiš nešto dan pred rasprodaju, propustiš neku dobru predstavu ili ne izađeš na izbore zbog neupućenosti. S druge strane ovi iz druge krajnosti (sveznalice) su mnogo zanimljivi zamorčići za ispitivanje. Svi znaju da kvalitet i kvantitet retko idu pod ruku, zar ne? Kako je onda moguće da neko zna baš sve o svemu?

Ona: Na srecu, imam prijatelje sa raznovrsnim interesovanjima i navikom da čitaju novine, a mnoge stvari ne propustim. A za one koji imaju stav o svemu, razumeju se u sve i sve znaju bolje od drugih... za mene je to poza. Treba napraviti granicu izmedju te poze i svestranosti.

Ja: Oni su mnogo moderni. Sad je postalo jaaako moderno praviti se da si alternativan, ali to je tek posebna tema.

 

Šta vi mislite o svemu tome?

Da li je i vama potrebna gas maska?

Svet je prepun misterija. Tako ja pre neki dan krećem napolje svojim poslom. Zovem lift, čekam 5 minuta da stigne, jer je dva puta prošao gore dole bez ikakve ideje da bi poziv na dugme mogao da znači da hoću da se vozim, a ne samo da gledam kako prolazi. Ulazim najzad u kabinu, sprat ispod lift staje. Ništa se ne dešava, lift nastavlja dalje. Tri sprata niže opet se zaustavlja. Vrata odškrine stanarka, koja živi dva nivoa niže i koja je bila kod komšinice na kafi, pa je sad mrzi da siđe peške. One pričaju još 20ak sekundi dok se neka od njih ne seti da možda nije pristojno da ja čekam dok one većaju o tome ko je kidnapovao dete glavnog lika aktuelne turske serije. Najzad krećemo, i ponovo stajemo kako bi komšinica izašla na svom spratu. Utom ulazi skockana fensi šmensi devojka, na štikli od 12-15cm i pod punom ratnom šminkom. I to je u redu, to nije moj problem, svako ima pravo da izgleda kako hoće. Ono što jeste bio moj problem je što se dotična izgleda banjala u svom parfemu pre izlaska pa su meni krenule suze na oči od nedostatka kiseonika i pokušaja da sakrijem gušenje.

Jedna od najvećih misterija je za mene uvek bila zašto ljudi, a najčešće žene (mada sve više i muškarci), imaju potrebu da potroše pola parfema prilikom jednog izlaska iz kuće. Zar to ne bi trebalo da bude začin za one retke koji imaju privilegiju da priđu bliže?

Tu sad imamo i drugu krajnost. Kada se, najčešće, u gradskom prevozu neko ko nije čuo za sapun i vodu, a od jutra do sutra se aktivno druži sa flašom ugodno smesti pored mene. Prošle nedelje se vozim ja, kad u bus ulazi čovek koji.. ne, ali ja ne znam kako vama to da objasnim. On kao da je 20 godina bio zatvoren u buretu duvana. Taj strašno ustajali miris duvana zavučen u odeću i pod kožu ne znam dal ću ikad zaboraviti. Ja jesam osetljiva na taj miris, ali nikad mi se nije desilo da osetim takav vonj sa te razdaljine.

Tad mi je palo na pamet da kupim 3, 4 sapuna i da ih nosim stalno u torbi, pa kad se pojavi neko takav da izvadim sapun i poklonim mu. Ali ovo sad ne kažem na neki maliciozan način, već stvarno krajnje dobronamerno. Možda ti ljudi nisu ni svesni kakav utisak ostavljaju. Možda nisu tako vaspitani da vode računa o ličnoj higijeni. Možda nemaju para, a ni snage, pa ako moraju da biraju pre kupe paklu ili flašu nego sapun. Stvarno sam pokušavala da smislim kako pomoći tim ljudima, a da se ne uvrede. Sad će neko reći edukacijom. Ok, edukacija za mlade naraštaje, ali kako ti da edukuješ nekog ko ima 50 godina? Što su ljudi stariji to je manja šansa da će prihvatiti bilo kakvu sugestiju, jer oni najbolje znaju. Jedina ideja koja mi se učinila kao nešto što bi imao efekta je slična onome što rade u emisiji Style by Jury na FOXlife-u.

Ko ne zna o čemu pričam neka čita dalje, a ko zna može odmah i na sledeći pasus. Elem, to je emisija za koju se prijavljuju ljudi koji izgledaju, a prvenstveno se oblače, krajnje neprikladno (žene kao muškarci, ili starije dame kao devojčice, ili poslovne žene kao sportisti itd.). Oni ih dovedu pred slučajno odabran tim sudija, koji im otvoreno kaže kakav utisak njihova pojava ostavlja na njih (da su neuredni, neozbiljni, da deluju 20 godina starije, itd.) Zatim kandidati dobiju kompletnu  estetsku, a često i zdravstvenu (mada sa naglaskom na estetiku) reformu. Uče ih kako da biraju odeću koja priliči njihovim godinama i položaju, vode ih kod zubara, dermatologa, frizera, hirurga, psihologa, trenera za samopouzdanje ili manire itd. Na kraju dobijamo drastično izmenjenu osobu. E sad ovo po mnogo kriterijuma i nije baš idealno rešenje, jer se skoro potpuno zasniva na izgledu, ali takva je američka kultura.

Ipak, ova emisija mi je dala ideju da bi možda imalo efekta kad bi ljudima o kojima smo gore pričali moglo da se ukaže na to kakav utisak oni ostavljaju i da im se pomogne u rešavanju i popravljanju toga. Ovde se ljudi uglavnom samo smeju drugima, umesto da pokušaju da ih razumeju i pomognu. Dobro, realno gledano, naš tvrdoglavi srpski mentalitet ne pomaže mnogo, ali ipak ne bi bilo zgoreg kad bi pokušali međusobno da se razumemo. U krajnjoj liniji ne bi škodilo, zar ne?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...