Jun 24, 2011

O tome kako sam postala velika

Tražeći neka dokumenta po zabačenim prašnjavim folderima hard diska naiđem na jedan tekst koji sam napisala pre nešto više od 5 godina. Tada sam imala običaj da kad god razmišljam o nečemu, naročito ako mi teško pada – zapisujem. Nekada u sirovoj, nekada u obrađenoj formi.

Tema ovog unutrašnjeg monologa bila je moje razmišljanje na temu propadanja čovečanstva kroz obraćanje majci Prirodi. Mene je naježilo ono što sam pročitala. Nećete saznati ni naučiti ništa novo iz ovog što sledi, ali ja sam ipak rešila da podelim to s vama, kao bacanje svetla na jedan mali deo mog razmišljanja u ime ljudske rase.

 

Dobro jutro, Korporacijo

ili

Kako sam postala velika

Pitam se da li je njima bilo lepše dok su razmišljali o tome kako su zvezde anđeli ili duhovi predaka, koji ih čuvaju od Zla. Oni su zaista postojali. Mogli su da leže u travi, trče za leptirima, ukradu koji poljubac dok niko ne gleda... vodu su pili sa izvora, jabuke brali sa grane, poklanjali su livadsko cveće i hranili zalutale laste. A pogledaj nas, Majko. Sve nam se nudi na dlanu. A opet... ništa nemamo. Ništa od onoga što nas zaista čini onima što jesmo – čudesnom decom Prirode. Ne postojimo...

Nama, danas, nije dozvoljeno da maštamo. Sad smo Veliki Ljudi. Zar ne? Odrasli smo, i trebalo bi tako i da se ponašamo. Za nas više nema igre. To je ionako samo faza odrastanja, odraz nezrelosti. Tako kažu. Sada smo spremni, da budemo Odrasli. Da budemo baš kao oni. Slepi sledbenici.

Još jedna kolona klonova maršira u fabriku Korporacije, koja je naumila da od čoveka stvori roba, ‘korisnog člana društva’. Ono što je još gore, mnogo gore, je to što je čoveku – zabavno! I hoće još! Mobilni telefoni, televizori, veš mašine, kožne garniture, bunde, pištolji, avioni, naftna i industrija gasa. A da li se osećate udobno... srećno... komforno?

Da li ste sigurni?

Razmislite još jednom.

Šta činite za sebe, svakodnevno? Da li ste ikada uradili nešto što je VAS učinilo duboko zadovoljnim?

...tako sam i mislila...

Za vas nema nade, dragi prijatelju, vas je Korporacija već pojela, i upravo vas razgrađuju njeni želudačni sokovi. Oni znaju – vi se nikada nećete promeniti. Zašto? Jer ste tako programirani...

31.maj 2006.

2 comments:

Sasha Pavlovic said...

Wow...

*Iris* said...

Wow koliko je ona imala slobodnog vremena, fazon :D

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...