Jun 20, 2011

Handfasting: drevni ritual zavetovanja na ljubav

Zamislite, postojali su vreme i kultura u kojima nije bio potreban pop ili matičar da ozvaniči ljubav dvoje ljudi i da im sve duhovne i svetovne privilegije da započnu svoj zajednički život. U našem jeziku ne postoji adekvatna reč za ‘handfasting’ ili ja makar ne znam za nju, ali s obzirom da ovaj ritual potiče iz paganske, prehrišćanske, zajednice vrlo je verovatno da su i naši preci Stari Sloveni imali nešto slično. Iako je brak jedan od sedam svetih tajni u hrišćanstvu, tek 1537. godine je uvedeno pravilo da i crkva mora biti svedok venčanja, iako do tad nije bilo uobičajeno da se ni država ni duhovni vodiči mešaju u intimne odnose ljudi. U Irskoj je država počela da registruje brakove tek početkom 19. veka, a do tad je handfasting bila dominantna ceremonija za sklapanje ljubavnih priča :)

‘Handfasting’ u slobodnom prevodu znači ‘vezivanje ruku’ (misli se na spajanje ruku mladenaca) i predstavlja drevnu ceremoniju zavetovanja na zajednički život. Handfasting je neka vrsta preteče modernog venčanja. Postoji dosta različitih verzija ovog rituala, pa je teško opisati ga detaljno, naročito iz tog razloga što pravila nisu striktno određena, već je svakom paru ostavljeno da u skladu sa svojim željama, ubeđenjima i sklonostima ukrasi i oblikuje ceremoniju. Ono što je svima zajedničko jeste vezivanje njegove i njene ruke, kao simbol večnog jedinstva i znak da su njihovi životi i sudbine od tog trenutka spojeni. Vezivanje se vrši kanapom, šalom, trakama u boji itd. Rimljani su recimo pravili venac od magnolije, zove i ruža i time vezivali ruke u ime ljubavi i odanosti. Stari Grci su takođe imali sličnu varijaciju. Ova ceremonija je bila naročito prisutna u Škotskoj i Irskoj gde je važila za ‘oficijelnu’, ceremoniju koja se obavljala pre nego što je crkva umešala prste.

Ceremonija vezivanja ruku mogla je biti jednostavna ili raskošna. Mladenci su mogli da je obave u potpunoj intimi, razmenjujući zakletve negde daleko od očiju svih. Ili pred mnogo zvanica, javno i pompezno. Kodeks oblačenja takođe nije postojao. Običaj bele venčanice je relativno moderna stvar. U vreme kada se ovaj ritual upražnjavao redovno, ljudi nisu mogli da priušte sebi komad skupe garderobe, koji će obući samo jednom u životu. U principu oblačili su najlepšu svečanu odeću koju su imali i koju bi nastavili da koriste još dugi niz godina nakon vezivanja. U davna vremena bilo je dosta uobičajenije da se dlanovi malo zaseku kako bi potekla krv, koja bi se spojila vezivanjem ruku i na taj način zapečatila ovaj događaj. U novije vreme to se slabije ili uopšte više ne radi, ali vezivanje je ostalo.

Ritual je takođe posedovao i određen etički kodeks. Dete koje je rođeno za vreme perioda važenja handfastinga imalo je sva prava koja i danas ima dete iz legalnog braka, a po eventualnom isteku handfasting perioda (o čemu će kasnije biti reči), sva imovina se delila na pola. Iz tog razloga ova ceremonija ne samo da je bila duboko simbolična za dve osobe, ona je potpuno štitila prava svih strana koje se pojavljuju u njemu, i to mnogo efikasnije nego što danas to rade naši sudovi i advokati.

Ritual bi započinjao čišćenjem prostora na kom će se obaviti, zatim fizičkim vezivanjem ruku i razmenom izjava ljubavi i obećanja o zajedničkom životu. Nakon toga par bi zajedno preskočio mač i metlu. Mač je simbol za odsecanje svog starog života, a metla za čišćenje ostataka tog života i čist nov početak. Postoje tu još neke varijacije, kao što su deljenje kolača i vina ili razmenjivanje prstenja, koji su se preneli u modernu verziju venčanja. Manje više svi segmenti handfastinga su podložni izmeni i adaptaciji, jer je kod ovog rituala akcenat na simbolici i ličnom pečatu spajanja dve duše i dva života u jedan. Zato su sva pravila manje važna, a suština je ono što bi trebalo da dominira ceremonijom.

Zanimljivo je da je postojalo i nekoliko oblika ceremonije. U prvom, par se zavetovao na večnu ljubav. Druga je bila neka vrsta vereničkog vezivanja, koje je trajalo godinu i jedan dan. Nakon toga par je morao da odluči da li će da ostane zajedno do kraja života ili da se raziđe. I treći tzv ‘brak na određeno vreme’ je vezivanje na godinu i jedan dan nakon kog se par razilazi ili produžava ‘ugovor’ na još jednu godinu i jedan dan :D

Handfasting danas nije pravno priznat kao takav. Ipak, širom planete nađe se po koji par koji i pored legalnog stupanja u brak izvrši vezivanje ruku, neki čak pokušaju da integrišu delove ceremonije u klasično venčanje ili odbijaju legalni brak i održavaju raskošnu, maštovitu ili sasvim intimnu ceremoniju vezivanja. Najčešće se parovi odlučuju da ceremonija bude održana prvog dana proleća, ponovo simbolika. Na kraju krajeva mnogo je bitnije šta ritual simbolizuje za dvoje ljudi, nego kako to izgleda nekom drugom i šta će ko da misli. Moje skomno mišljenje je da je ovo jedan jako intiman, ličan, romantičan i moćan ritual i da može imati mnogo veći uticaj na bića mladenaca i njihov budući zajednički život i njegov značaj, nego ko zna kakva silna slavlja pred ‘autoritetima’.

A šta vi mislite o vezivanju ruku? :)

No comments:

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...