May 27, 2011

PSIHOLOGIJA: Zavisnost od nikotina

Sigurno ste nekad čuli onu mudrost – telo je hram vaše duše. Ja čvrsto verujem u to. I to ne samo da je hram već i ogledalo. Po tome kako se odnosite prema svom telu može se oceniti i stanje vaše duše. Pritom ne mislim na građu i lepotu, već brigu, trud i ljubav koju ulažete u njega. Morate priznati da se stanje duše nekog ko se hrani zdravo i vežba nekoliko puta nedeljno i nekog ko se svako veče otkida od alkohola i droge ili blajha, kvarcuje, tetovira i sl. definitivno razlikuje. Da se neko ne nađe uvređenim, ne mislim da postoji jedan pravi put koji bih da propagiram. Niti mislim da duša može da se na osnovu odnosa prema telu oceni kao dobra ili loša – to su njeni mnogo dublji aspekti. Ali neki drugi njeni parametri svakako mogu da se prepoznaju po ovakvom ili onakvom ponašanju.

Svako od nas vodi neku svoju bitku, a svaka bitka ostavlja tragove na duši. Zato jedino što bih ja volela da svi koji ovo čitaju zapamte ili makar o tome razmisle jeste – poštujte i negujte svoje telo i vaša duša će u njemu cvetati (ili se oporaviti ako je povređena). Telo jeste hram duše i ne sme se uništavati. Ok, ja nisam puritanac, niti živim savršeno, npr volim da jedem slatkiše (kao što se vidi i u prethodnom postu :D) i ležem mnoogo kasno. I to je ok. Ne treba preterivati ni u čemu, pa ni u worshipovanju tela. Ipak neka granica se mora postaviti i čovek mora da brine o hramu svoje duše, jer samo i jedino je telo vaš dom dok živite ovozemaljski život. Nikakva kuća od milijardu evra vam neće značiti ako uništite sopstveno telo.

Elem, da ne tupim više. Povodom ove teme ubacila sam jedan tekst koji je skoro napisala moja prijateljica Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut psihološkog savetovališta Kontrapunkt. Ovo je njena priča o borbi za hram svoje duše, borba protiv nikotina, a usput i interesantna pričica kako su i psiholozi u biti sasvim obični ljudi sa običnim problemima. Verujem da mnogi od vas kubure sa cigaretama. Ja ne pušim pa ne mogu iz ličnog iskustva da kažem bog zna šta, ali od malih nogu sam se borila protiv ove zavisnosti sa svojima u kući. Čitala sam im statističke izveštaje o bolestima, lepila NO SMOKING znakove po kući, sakrivala upaljače, bacala paklice, ali ništa nije pomoglo. Čoveku se ne može pomoći, ako to sam ne želi.

Loneliness_by_RenaYuki

Psihoterapeuti koji pomažu drugima da reše neke svoje probleme, mogu imati, a ne retko i imaju i svoje nerešene probleme. Tokom rada sa klijentima je važno da budu svesni toga, u cilju dobrog postavljanja granica u odnosu na klijenta. Dobro je i da prevaziđu svoje probleme, u cilju poboljšanja kvaliteta svog života.

Problem koji sam uspela da prevaziđem, a o kome bih htela da napišem nešto kao mali dodatak prethodnom tekstu,  je zavisnost od nikotina. Neću vam opisivati kako je sve to teklo dok nije postala zavisnost, već kako je prestalo.

Počelo je da prestaje kada sam postala svesna svoje ambivalentnosti. Pušila sam već bila deset godina, i počelo je da mi smeta iz raznih razloga. Oduvek sam smatrala da imam jaku volju i da sam uporna. Smatrala sam da će to ići lako.

A evo kako je išlo.

Videla sam da mogu i da ne pušim cigarete, ali da mislim o njima sve vreme.

Na kraju prvog dana to me je iznerviralo. Osetila sam se veoma frustrirano.  Zapalila sam cigaretu.

Sutradan sam bila ljuta što nisam "izdržala" i rešila sam da ponovo počnem sa "nepušenjem".

Na kraju drugog dana to me je ponovo iznerviralo. Ponovo sam se osetila frustrirano. Ponovo sam zapalila cigaretu.

A onda sam počela da pušim još više nego ranije. Sve vreme misleći o tome kako da prestanem.

Rešila sam da promenim pristup. Uradila sam sama sa sobom vežbu "prazna stolica". Zapitala sam deo svoje ličnosti (nazvala sam ga "smoker") dokle misli tako. A onda sam bila samo taj deo ličnosti i iznela sam svoje argumente u prilog pušenju. Najvažniji je bio taj da mi je cigareta potrebna kada ne mogu da kontrolišem situaciju, a plašim se ishoda. Tog straha nisam bila svesna, bio je prikriven osećanjem ljutnje.

Ovo mi je bilo veoma važno saznanje.

Počela sam da predočavam sebi kako mogu dozvoliti  i da ne vladam uvek u potpunosti svakom situacijom.

Pušenje cigareta kao problem je nakon ovoga otišlo u drugi plan.

Rekla sam sebi:"Cigarete postoje na ovom svetu, ali one nisu u mojoj orbiti."

Osetila sam neku prazninu i usamljenost kao da sam potpuno sama u celom svemiru.

Nisam želela da tu prazninu popunjavam nečim drugim. Osećala sam usamljenost i strah. Posle nekog vremena ta usamljenost i strah su počeli da se smanjuju.

To je moja lična priča o problemu zavisnosti. Najvažnije što sam dobila za sebe iz ovog iskustva je dozvola koju sam dala samoj sebi - da ne moram uvek da budem jaka i uporna i da mogu da budem ponekad i slaba i da jednostavno pustim da stvari idu kako idu. Takođe sam samoj sebi dozvolila da se plašim i da se ne osuđujem zbog toga.

Ovaj tekst  sam napisala jer mislim da nekome može biti od koristi moje lično iskustvo - bila sam u isto vreme u ulozi i psihoterapeuta i klijenta.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

2 comments:

Anonymous said...

Hvala :)

*Iris* said...

Nema na čemu, nadam se da vam je tekst pomogao koliko toliko :)

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...