Dec 8, 2011

SUTRA UJUTRU

Neki od vas se sigurno sećaju mog review-a filma Tilva Roš. Ovaj tekst počeću sa jednostavnom tvrdnjom – Tilva Roš je mala bebica za ostvarenje pod nazivom Sutra ujutru. Sve je počelo pre 2 večeri, kada je Petar najavio film kog mu je jedan drug preporučio. Na pitanje o čemu se radi nisam dobila odgovor – ali sad shvatam da odgovor na to pitanje ni ne postoji.

ujutru

Ovo je film o čoveku koji se posle 12 godina vraća iz Kanade u Srbiju da se oženi, pa tutanj nazad preko bare. Nikad ne saznajemo zašto se tokom celog filma on vuče unaokolo, poluzatvorenih kapaka i mrzi ga da priča ili radi bilo šta. Možda je na taj način reditelj pokušao da kaže da ga je kapitalistički život, kuća poso poso kuća, na Zapadu - pojeo. (To  je moj pokušaj da nađem neki smisao u filmu.) Nasuprot njemu tu su njegovi drugovi koji sa 30+ godina i dalje nemaju posao, život, ambicije. Vucaraju se okolo kao neki srednjoškolci, igraju fudbal i svađaju. Životare.

Kroz film se pojavljuju video snimci za koje naknadno saznajemo da ih je snimio njihov pokojni drug glavnom liku na VHS kasetu. Snimci nemaju nikakvog smisla, a nisu čak ni zabavni. U poslednjem snimku vidi se on kako se besi. Pitanje se nameće kako je uspeo obešEn da zapakuje tu istu kasetu i ostavi je drugovima kako bi je prosledili glavnom liku..

Tu su i drugi besmisleni likovi. Njegovi mama i tata koji se svađaju i obožavaju ga. Njegova buduća žena za koju on čak nije ni zagrejan i nikad ne saznajemo zašto se uopšte ženi njom (nije Kanađanka i nije trudna). I na kraju drugarica iz ekipe, koja mu je ujedno i bivša, a i bivša ortaka koji se obesio. Kao posle 12 godina bez kontakta tu se opet rasplamsava nešto između njih, ona se nervira oko njegovog venčanja, pa se spanđavaju, oćel’ biti nećel’ biti.. tužni vapaj za tinejdžerskim danima svih njih zajedno..

Ukratko ni jedan lik nema dubinu, priču niti karakter. Muzike u filmu gotovo da nema. Ja mislim da su možda na taj način hteli da dočaraju realizam grube svakodnevice. Fotografija je strašno ružna. Scenario je neverovatno dosadan, siromašan, pa čak i kao takav suvišan. U nekoliko navrata tokom filma poradovala sam se kada sam pomislila da je kraj na pomolu. Petar je predložio da ugasimo film, ali ja sam ipak htela da ga odgledam do kraja oslanjajući se na preporuku koju smo dobili. Big mistake. Gradacija dosadnosti i besmislenosti filmova od sada je sledeća:

1.Tilva Roš,

2.Hadersfild,

3.Sutra ujutru!!!!!!!!!!! BAAAAAFFF

sutra-ujutru-527Ne mogu da vidim kakvu je to novu, kreativnu, zabavnu ili bitnu poruku ovaj film pokušao da dočara. Život napolju vas osuši. Život ovde stoji. Proliv.

Ne razumem šta je glumcima koji su u ovom filmu trebalo ovo. Da li su uopšte pročitali scenario? Nebojša Gloglovac je čovek koji je igrao u Klopci. Filmu koji me je danima držao u dubokim pitanjima i mislima, film koji bi svakog pokrenuo. Moćna, a tako ljudska i prizemna priča. Sjajan text, gluma, atmosfera.. S druge strane eto ovog glumca u Sutra ujutru.. pa i u Hadersfildu.. i što je najsmešnije ta tri filma je snimio u 2 godine. Tu je i Ljubomir Bandović, čovek koji je briljirao u filmu Sestre. Potresnom filmu koji nikog nije ostavio bez reakcije. Evo ga ovde glumi tupavog debelog lika kome je jedina životna misija da bleji.. Čak se i Lazar Ristovski pojavljuje.. daj da turim tužnog smajla za to, jer drugo objašnjenje nemam :(

 

Kad se film završio Petar i ja smo se pogledali u neverici. Ko bre finansira ove stvari? Toliko je mladih inspirativnih ljudi out there, toliko ideja, siromašnih kojima je potrebna pomoć. I neko snima ove uspavanke. Rejting na IMDBu 6.3 – i to mu je way too much. Trust me. Ne, ozbiljno - trust me. Ne želite da proveravate.

Ponoviću svoj apel iz Tilva Roš review-a: uštedite sebi vreme preskočite ovaj film! Ma nije samo vreme u pitanju, nego jel neko nas vuče za nos? Nema šansi da su ljudi actually mislili da će se neko pronaći u ovom filmu.. mada kad malo bolje razmislim Petrov drug je bio sav oduševljen. Zamolila sam ga da otkrije šta tačno mu se svidelo. I dalje mi ostaje nada da se zeznuo sa nazivom. A ako nije onda.. - (polako počinje muzika iz  Dosije X-a).

P.S. E da. I do venčanja nije došlo. Lik se sam vratio u Kanadu. Nije se potresao, actually kao da nije ni primetio. A jedino pravo iznenađenje je par scena golotinje. Ali ako to želite da gledate imate druge filmove sigurna sam da ćete naći bolji način da ispunite sebi želju.

P.S.2. A za one koji pomisle da neko ko se za review koristi izrazima poput ‘blejati’ nema prava na mišljenje – review ne zaslužuje veći trud od ovog –.-

 

End of.

Dec 5, 2011

The Photo of the Year

Naišla sam na ovu fotku i potpuno me je impresionirala. Već znate da volim munje, a ovde su još uhvaćene i kako se druže sa vulkanskim dimom. Priroda je naslikala horor fantaziju :)

enhanced-buzz-wide-5065-1323019200-17

Na slici je erupcija čileanskog vulkana Puyehue, zbog kog je obustavljen aviosaobraćaj u Južnoj Americi, Australiji i na Novom Zelandu. 3000 ljudi je evakuisano.

Dec 2, 2011

Turpija u obliku devojke :D

Uđem ja tako danas u Lilly u potrazi za turpijom i nabasam na ovo! Bilo je tako preslatko da sam morala da kupim :)) Dok nisam otpakovala bila sam ubeđena da je cela fora u obliku, a da je sama turpija verovatno beskorisna, no naprotiv, odlična je :) Me happy!

photo0730

Dec 1, 2011

Pesma o dedi

Danas se jedan presavijeni list iz bloka za pisanje Jugobanke Jubanke D.D. (koja ko zna koliko već godina više ne postoji) pojavio na stolu u dnevnoj sobi. Na tom parčetu papira sam pre mnogo godina, u prvom razredu osnovne škole, napisala pesmicu o mom deda Radošu, maminom tati. Pa reših da podelim ovu moju blesavu umotvorinu iz detinjstva :)

Čas ide na pecanje,
čas sređuje garažu,
čas nekome nešto pravi,
al’ nikad ga ne videh
da dubi na glavi.

Igra jamb i karte,
domine i šah.
To je deda
da ti stane dah!

Nov 30, 2011

My crappity crap

Otkad znam za sebe crtkam nešto, po blokčićima, kovertama, sveskama, koricama kniga za školu i sl. Isto je i sa učenjem, kad god učim desi se da mi misli odlutaju ili se u nekom trenutku umorim i isključim pa počnem nasumično da crtam. Nekad geometrijske šare koje posle docrtavam u nedogled, a nekad i neku scenu, koju besmisleno nadopunjujem dok ne ispunim sav prostor koji imam.

Prilikom spremanja poslednja dva kolokvijuma imala sam nekoliko bisera, ali nažalost svi su osim jednog završili sa ostalim ispisanim papirima, zadacima i formulama – u smeću. Jedan sam ipak uspela da uslikam pre nego što je i njega odnela ista sudbina. Obratite pažnju na to kako iz različite perspektive jedna prosta pojava kao što je kiša može izazvati različite reakcije i emocije :D

photo0725

Nov 29, 2011

Specijalitet: Funghi pasta

Ovaj životni ritam u poslednje vreme me je samleo, nikako da nađem malo vremena za sebe, a kamoli blog. Pre neki dan sam pravila pastu pa sam iskoristila priliku da uslikam bitne kadrove, a sad najzad nađoh 20ak minuta samoće, pa kovelim da iskucam i dugo obećavanu i očekivanu recepturu :)

Ko voli paste, a nije nikad bio u restoranu Vapiano, ne zna ništa o pastama. Najbolji restoran ovog tipa kod nas, a viđala sam ga i kojekuda u svetu. Pasta se pravi na licu mesta, po vašem ukusu, pred vašim očima, sveža, dobijate je za par minuta. Ja kako sam konzervativna po pitanju hrane zalepila sam se za ovu funghi pastu, koja u osnovi ima šampinjone, i recimo da je capricciosa sveta pasti. Uz malo truda uspela sam da je skinem i sad je pravim identično kao Vapiano majstori. Možda i ne baš identično, ali krajnji rezultat je isti :D

Za ovu pastu nije potrebno neko veliko kulinarsko umeće, samo spremanje traje 10ak minuta, a recimo da uz celokupnu pripremu dođe na pola sata. Dakle brzo, lako i neverovatno ukusno. Sumnjam da postoji neko kome se ne bi dopala. Druge paste imaju razne sastojke od kojih neki možda nisu svima ugodni, ali funghi nema koga neće oduševiti. Zato moje najiskrenije preporuke – probajte :) Jedino što vam je potrebno je sposobnost multitaskinga, ali posle nekog vremena mislim da ćete se izveštiti i neće biti problema. Ja sam je prvi put spremala 3h (zeznula sam količine pa sam sve morala 2x da radim), a uz to nisam imala ovako retard friendly objašnjenje. Sada mi treba mnooogo manje vremena :)

Unapred se izvinjavam na lošim slikama, fotoaparat mi je trenutno van funkcije, a kamerica na mobilnom kojom sam slikala je praistorijska.

Sastojci (za 2 osobe):

  • tagliatelle – testenine kao dugi pljosnati rezanci, najbolje uzmite marku Barilla
  • 400gr šampinjona
  • pavlaka za kuvanje
  • crni luk
  • maslinovo ulje
  • parmezan u prahu – najbolje uzmite marku Zanetti, pakovanje je valjkasto, žuto i na njemu piše ‘cheese for pasta’
  • so
  • pinjole – po želji

Digresija. Šta su pinjole možda se pitate.. To su plodovi borova roda Pinus, čiji se krupniji primerci upotrebljavaju kao hrana. Plodovi bora (uglavnom Pinus monophylia i Pinus edulis) sakupljali su se u Severnoj Americi još pre 10000 godina, dok ih u mediteranskom području (Pinus pinea) upotrebljavaju 2000 godina. Više o njim možete pročitati na ovom linku.

U veći lonac sipajte vodu da provri. Obavezno uzeti veći lonac, jer voda strašno narasta od testenina i lako se može desiti da iskipi, pa je bitno da ima dovoljno prostora.

photo0701

U (dublji) tiganj sipajte maslinovo ulje. Što veće porcije pravite to će vam dublji tiganj biti potreban. Ringlu uključite na nisku temperaturu (recimo trećinu od maksimuma) i stavite sitno seckani crni luk dok je tiganj još hladan(ako stavite luk na vrelo ulje ugljenisaće se).

photo0692

SAVET: Ukoliko imate secka odvojte jedan dan i iseckajte 10ak glavica crnog luka, odvojte ih u kesice za zamrzivač i zaledite. Tako svaki put kad pravite pastu (ili neko drugo jelo), samo izvadite zaleđeni iseckani luk i ubacite. Nema suza i plakanja, a ni gubljenja vremena na ljuštenje i sečenje. Uz to mnogo je sitnije isečen i samim tim se istopi u hrani.

Dok se ulje i luk lagano zagrevaju oljuštite šampinjone i odstranite drške.

photo0693

Zatim isecite na tanke listiće.

photo0696

photo0694 

photo0695

photo0698

Kada se luk lepo zagreje (i rastopi ukoliko ga stavljate zaleđenog)….

photo0699

…malo pojačajte vatru na ringli i ubacite pečurke. Posolite po želji.

photo0700

Mešajte pečurke drvenom varjačom kako ih ne bi uhvatila vatra. Ukoliko je potrebno dodajte još malo ulja (hrana ne bi trebalo da pliva u ulju, ali tiganj ne sme ni da bude suv).

Ukoliko je voda u loncu provrila, sad je pravi čas da ubacite taglitalle da se otkuvaju.

photo0709

E ovo je sad malo zeznut deo, čini mi se da testenina nekako nabubri, pa je ima više nego kad je suvu ubacite u lonac. Teško je proceniti koliko da stavite da tačno ubodete željenu količinu, ali to ćete već vremenom morati da naučite sami, putem try and fail metode. Znači stavite malo manje nego što hoćete i trebalo bi da ispadne približno taman.

photo0707

Videćete testenine se kuvaju prilično kratko (4-5minuta) i to u obavezno nezaklopljenom loncu. Zato savetujem da navijete sat da vam ne promakne vreme i testenine se prekuvaju. Povremeno promešati i proveriti kako napreduje ‘omeškavanje’.

photo0708

Posle nekog vremena pečurke će pustiti neku svoju braonkastu vodicu i napraviti baruštinu u tiganju. Pustite da se lepo krčkaju dok vodica ne počne da isparava. Ne zaboravite da mešate.

photo0706

Kada vodica delimično ispari, prelijte pečurke pavlakom za kuvanje.

photo0715

Nemojte da preterujete s pavlakom (ja makar ne volim kad sve pliva u njoj, bude mi muka od osećaja masti, ona bi trebalo samo da začini pečurke i učini da ne budu suve).

photo0710

Dobro promešajte sve sastojke i dodajte pinjole, pospite onoliko koliko želite.

photo0704

Pinjole su specijalitet, jako su ukusne dodju neku zanimljivu notu pasti, a uz to su i neverovatno zdrave (mada i skupe :/ ).

 photo0717

Kada pavlaka ispari posle oko pola minuta vaš ‘preliv’ je gotov. Pod navodnicima zato što to uopšte nije tečno, već mu dođu začinjene pečurke. Naravno nema potrebe da čekate da ispari potpuno da ne bi pečurke bile suve, samo ne želimo da pavlka bude dominantna. 

Ukoliko je testenina gotova pre pečuraka ostavite je u vodi, ali skinite sa ringle, da se ne bi osušila i stvrdnula.

photo0708

Ukoliko je gotova kad i pečurke, procedite je ovakvom cediljkom…

photo0718

 photo0719

…a zatim dodajte u tiganj i sve lepo izmešajte, kako bi se testenine i pečurke sjedinile, a zatim prespite u tanjir.

photo0720

Porciju dobro pospite parmezanom i jedite dok je toplo.

photo0722

Javite kako je ispalo :)) Prijatno!

Nov 6, 2011

Pletenje kose: by Dragana Simić

200059_1012240068284_1293504609_30028459_9113_n 

Svi vi koji me relativno redovno čitate znate koliko volim neobične ljude kao i stvaranje umetnosti iz svakodnevnih uobičajenih životnih sitnica. Nedavno sam otkrila da jedna moja učenica plesa – Dragana Simić - ima neverovatan talenat za pletenje kose. Pod tim podrazumevam kikice, riblje kosti i sve žive podvrste istih. Tako sam rešila da njen talenat podelim sa vama. Čini mi se da su u poslednje vreme ove frizure u trendu, a mogu se nositi i u svakodnevnim casual situacijama i u nekim ekstravagantnim prilikama kao što su venčanja, rođendani, mature itd. Pletenje kose kao i bilo šta drugo u šta uložimo veliki trud, deo sebe i kreativnost postaje umetnost. Pročitajte kratki intervju sa Draganom :)

 

1.Kako/zašto si počela da se baviš pletenjem kose?

Još od malih nogu sam počela da se bavim pletanjem kose, a tome me je naučila rođaka. Ona me je uvela u osnovu pletenja, a ja sam shvativši da mi to dobro ide i dalje težila da razvijem svoj talenat.

2.Zar nije po malo neobično što i sama nemaš dugu kosu kad tako voliš da brljaš po glavi? :)

Ja trenutno imam kratku kosu, ali i to me ne sprečava da i na ovoj dužini uspem sebi nešto da upletem :)) Mada je mnogo lakše plesti na tuđoj kosi nego na svojoj :)

3.Koga sve koristiš za zamorče kada isprobavaš nove frizure?

Glavno zamorče je moja starija sestra, koja je sve to trpela, jer sam razvijala svoj talenat najviše na njenoj kosi :)Između ostalog, tu su i moje drugarice koju su često želele neku improvizaciju :)

4.Šta sve umeš da napraviš?

U osnovi znam da pletem sve vrste ribljih kosti i kikica, ali moj favorit su francuske kikice, jer ih radim na više načina i lepo izgledaju na kosi :)

5.Da li imaš i neke svoje kreacije?

Većina frizura koje radim su plod neke moje imaginacije... obično radim što zamislim u svojoj glavi i ono što milslim da bi dami kojoj radim najviše odgovaralo uz oblik lica :) kombinujem sve vrste kikica u želji da to bude što originalnije i da svemu tome neki moj pečat! :)

6.Koliko dugo se baviš ovim?

Kao što sam već napomenula, pletenje sam naučila kao devojčica, ali sam se improvizacijama posvetila u poslednjih godinu dana :)

7.Gde i kako te mogu kontaktirati zainteresovani za tvoje frizure?

Sve zainteresovane dame i damice me mogu kontaktirati preko moje stranice na fejsbuku.., putem telefona 0642667650!

Još jedna bitna napomena: sve sadašnje i buduće članice škole orijentalnog plesa Salome kod moje instruktorke Iris, će imati specijalan popust! :)

Nov 5, 2011

Ples sedam velova

Svi su u nekom kontekstu, ili čak van konteksta, čuli za čuveni ples sedam velova.

Ovaj motiv provlači se kroz brojna umetnička dela zapadne kulture, a uglavnom se poziva na grubu priču iz Biblije prema kojoj je prelepa devojka svojim plesom sedam velova opčinila kralja Iroda. Ukratko, priča govori kako se Irod, gledajući njen ples, Ples sa sedam velova, ushićen zanese i kaže joj da će joj dati sve što poželi, a ona zatraži glavu Jovana Krstitelja na tanjiru. Irod bude rastužen zahtevom, ali ipak ispuni obećanje – izdaje zapovest i donose joj glavu.

Zašto Jovanovu glavu? Njena majka Irodijada želela je da se venča sa kraljem Irodom, međutim Jovan Krstitelj je taj brak smatrao grešnim, jer je Irodijada bila udovica Irodovog brata. Stoga je Irodijada tražila od svoje kćeri da opčini Iroda i zatraži Jovanovo pogubljenje. Španska serija, zar ne?

veils2[3]

Ni u jednom od jevanđelja ova devojka nije imenovana; ona se opisuje samo kao Irodijadina ćerka. Jozef spominje njeno ime, Salome, ali je ne povezuje sa Jovanovom smrću, niti spominje da je ona plesala za Iroda. Iako oba Jevanđelja govore o njenom plesu, nijedno ne spominje čuveni Ples sa sedam velova, uopšte njen ples ne određuju pobliže: samo kažu da je “Irodijadina ćerka plesala”. Iz ovo malo materijala narasla je legenda, a iz legende umetnici širom sveta izvezli su čitavu jednu raskošnu fantaziju o prelepoj plesačici koja svojim mističnim plesom sa velovima zavodi kraljeve, a oni joj padajući na kolena i ispunjavaju sve želje. Istorijska žuta štampa.

Veruje se da ova priča vuče korene iz mnogo starije prehrišćanske ere. Ištar je vavilonska i asirska boginja ljubavi, plodnosti, seksa i rata. Po nekad se i carica smatrala njenim otelotvorenjem. Jedan od najpoznatijih mitova o njoj govori o njenom odlasku u podzemni svet.

Ištar je navodno krenula u podzemni svet da poseti svoju sestru Ereškigal. Da b stigla tamo morala je proći kroz sedam kapija. Na svakoj kapiji čuvaj joj je tražio da skine po komad odeće (veo), tako da je prošavši kroz poslednju kapiju Ištar ostala naga. Besna zbog poniženja ona napada svoju sestru, međutim ona naređuje da Ištar bace u tamnicu i da puste šezdeset bolesti na nju. Utom na zemlji nestaje plodnosti. Kada je čuo za to, vrhovni bog Ea stvori evnuha koga šalje u podzemni svet da oživi Ištar. U povratku Ištar na kapijama dobija nazad svoju odeću tj velove i izlazi na svetlo dana potpuno obučena. Njen odlazak iz sveta mrtvih ipak je bio praćen jednim uslovom – da njeno mesto zameni neko drugi. Kako se njen muž Tamuz veselio i provodio dok nje nije bilo ona odlučuje da pošalje njega.

Čak i ova starija varijanta vremenom je dosta izvitoperena. Mogu se pronaći različite verzije. Pa ćete tako pročitati da je Ištar zapravo išla u posetu svom mužu u podzemni svet, međutim to jeinterpretacija mita iz vremena kada je bilo dosta manje informacija. Bilo kako bilo, lepota drevnih legendi i jeste u tome što vam ostavljaju puno rupa da sami domaštate celinu onako kako vam se sviđa.

Na ceo ovaj kostur zapadni umetnici, slikai, muzičari, kompozitori, pevači nakinđurili su izmaštani mit na svoj način, tako da je danas teško doći do bilo kakve čiste informacije na tu temu.

Ono što je interesantno je simbolika sedam velova. U nekim tumačenjima oni se pominju kao sedam smrtnih grehova, a odbacivanje velova kao oslobađanje od njih. U drugim oni su simbol za slojeve ljudskog bića – san, razum, strast, blaženstvo, hrabrost, saosećajnost, mudrost.

Sama mistika oko nastajanja i evoluiranja mita o Salome predstavlja svojevrstan fenomen. Istina je možda negde između, a možda i kilometrima daleko. Ipak suština koju uspevamo da iscedimo iz svakog od delić slagalice jeste ženska energija, a to je upravo ono što bi ovaj naš ples i trebalo da predstavlja.

Nov 3, 2011

Mindfuck

445068_460s

Oct 31, 2011

Neko je na vratima

Knock, knock. Do pete godine sam živela u Kragujevcu. U kući sa dedom, babom, mamom i tatom. Od druge godine krenula sam u jaslice, pa u obdanište. A onda smo se roditelji i ja preselili u Beograd. Svoju karijeru nastavila sam u predškolskom. Nikad otkad sam postala svesna sebe nisam volela što moram tamo da boravim. Nisam volela da se igram sa ostalom decom. Kada je bilo popodnevno spavanje gledala sam u plafon, a kada bi nas pustili u dvorište vreme bih provodila viseći na žičanoj ogradi i kao kroz zatvorske rešetke posmatrala slobodni spoljašnji svet. Jedini kontakt koji sam imala sa ostalom decom  bio je taj što sam im vezivla pertle. Pertle su bile moja specijalnost. Otkad sam naučila da sedim volela sam njima da se igram. Kada bismo tata i ja ostali sami kod kuće, on bi mi dao svoju cipelu i legao da spava, a ja bih satima sedela i uvlačila i izvlačila pertlu iz nje. Kad sam naučila da čitam listala sam ogromnu knjigu sa bajkama i basnama. Možda je sve ispalo tako zato što tamo gde sam odrasla nije bilo dece u komšiluku. Uvek sam bila okružena odraslima, pa i nisam znala kako sa decom iz obdaništa. Sva su bila previše haotična i neozbiljna za saradnju. Sa 7 godina sam pošla u školu. Moji su radili po ceo dan, pa su me upisali u boravak. Mrzela sam boravak. Delovao mi je kao gubljenje vremena, zaglupljivanje. Posle 2 nedelje kuknjave, moji su rešili da me poštede muke. Narezali su mi ključ od kuće i rekli mi da posle škole pravo dođemu stan. Škola je bila na par minuta hoda, tako da to nije bio problem. Tada mi je majka rekla da nikad ne otvaram vrata kada sam sama. Ako je neko uporan da se pravim da nisam tu i da obavezno zaključam kuću čim uđem.

Ovaj običaj ostao mi je i dan danas. Bilo da sam sama kod kuće ili ne, ako mi se neko nije eksplicitno najavio da će doći ja uopšte ne obraćam pažnju na zvono na vratima. Svi prijatelji koje sam imala uvek su bili ili iz drugog grada ili sa drugog kraja grada, tako šanse za iznenadni upad nisu bile naročito velike. A eto u poslednje vreme kad mi neko zazvoni na vrata, a ja se ne potrudim ni da ustanem da pogledam kroz špijunku, upitam se koliko ljudi na svetu je još kao ja. Ne mislim da sam nešto naročito u životu propustila, jer nisam otvarala vrata na svaku zvonjavu, samo me interesuje koliko je još ljudi koji se ponašaju tako. Da li je neko od vas od te sorte?

Oct 30, 2011

Trgovina belim robljem

Mi smo narod koji nije poverljiv, dosta je podozriv i obazriv prema strancima. Ipak zbog situacije u kojoj se nalazimo kada se pojavi neka prilika za zaradu koja je previše dobra da bismo je propustili i dovoljno laka da ne zahteva previše truda, naivnost stupa na delo. Pogotovo kad tu i mladost umeša prste, entuzijazam, nada, prilika za putovanje.. odbrambeni zidovi padaju u vodu i nastupa slobodna zona za pokvarene umove.

humantraffickingTrgovina ljudima je široko rasprostranjena pojava. Dok muški deo populacije ne mora preterano brinuti, lepši pol mora ...
Tražite posao u inostranstvu? Žensko ste, zgodni, lepuškasti, između 12 i 35 godina starosti? Ovaj članak je za vas.
Kada tražite posao u inostranstvu, morate računati sa tim da će vas potencijalni poslodavac pozvati na razgovor za posao. Ako odbijete, možete se oprostiti od zaposlenja. Ako pristanete, e onda ... Prvo sve dobro proverite. O čemu se zapravo radi?
Nastajanjem EU, ukidanjem granica i razvojem informacionih tehnologija postalo je veoma lako da uđete u krug onih kojima je jako teško pomoći da se oslobode modernog ropstva. Kao jedna od "industrijskih grana" koja se najbrže razvija svuda u svetu, a koja je usko povezana sa drugim kriminalnim aktivnostima i obrtom kapitala od skoro 42.5 milijardi dolara godišnje, trgovina ljudima je postala veoma unosna kriminalna aktivnost, i označila svaku ženu, devojku i dete kao potencijalnu žrtvu. Kao što već rekoh, ako ste žensko, imate između 12 i 35 godina starosti, onda već nosite metu na sebi. Najugroženije su državljanke zemalja "trećeg sveta", u koje nažalost, po mnogim parametrima spada i Srbija.
Kriminalne grupe su ranije koristile ne preterano suptilne metode da dođu do žrtvi. Obično se sve rešavalo kupovinom ženske dece od siromašnih roditelja, ili navlačenje na narkotike potencijalne žrtve, ili klasičnim otmicama. U današnje vreme se koriste daleko suptilnije metode, koje kriminalcima daju mogućnost većeg izbora žrtvi sa daleko manje rizika, i bez prvog ličnog kontakta.
Ono na šta ja želim da vam skrenem pažnju su sumnjivi oglasi za posao od strane naizgled legitimnih poslodavaca.

Kako sve funkcioniše?

Vi tražite posao pregledom oglasa na internetu. Zanima vas posao u EU. Posle hiljadu pregledanih oglasa, nađete jedan koji vam apsolutno odgovora, a koji izgleda ovako:
  • Potrebna osoba ženskog pola za posao hostese na (trenutno aktuelnom) sajmu (nečega, negde). Obavezno znanje nekog od sledećih jezika: srpski, hrvatski, makedonski, ruski, ukrajinski, ... I bar osnovno znanje engleskog ili nemačkog jezika...
ILI
  • Potrebno više ženskih osoba za rad u ekskluzivnom klubu (ili lokalu, hotelu, restoranu) na radnom mestu hostese (ili nešto slično). Potrebna znanja: Završena srednja škola, kakvo takvo znanje bar jednog svetskog jezika i potvrda o zdravstvenom stanju.
ILI
  • Potrebna osoba ženskog pola za radno mesto telefonskog operatera koja obavezno mora znati srpskohrvatski (ili ruski, ukrajinski, itd.) jezik ...
... I slično. Može biti svašta. Nadajte se da ćete ga prepoznati kada ga vidite. U svakom slučaju, uvek će vam obećavati dobru zaradu, rad na određeno vreme sa mogućnošću produžetka, plaćene troškove stanovanja, sređivanje radne dozvole, itd. Dobro da bolje ne može biti. Ali kao što jedna poslovica kaže, ako ne miriše dobro, nemoj ga jesti. Držite se nje.
Ako vam i idealni uslovi ne upale lampice za uzbunu, onda se oslonite na sledeće - Pošto konkurišete za posao hostese, normalno je da će tražiti od vas da uz CV prikačite i vašu sliku. Ali ako traže više slika, sliku cele figure, slike sa plaže, ili da im pošaljete obim struka i grudi za, navodno, pravljenje uniforme za vas - vreme je da se ozbiljno zabrinete.
Šta se dalje dešava? Vi pošaljete sve što je od vas traženo, i "poslodavac" stupi u kontakt sa vama sa pitanjem kada možete doći na razgovor za posao. Možda vam pošalje i ugovor o radu na pregled da bi znali da je sve ispravno. On će, u najvećem broju slučajeva biti taj koji će se ponuditi da vam plati troškove puta (jer mu baš vi odgovarate za posao) kao i troškove smeštaja (pošto razgovor, zaboga, može da se obavi samo sutradan u 7 ujutru). Uvek će vas vući na varijantu da prespavate u nekom hotelu / hostelu koji će vam on platiti. I lepo su vas upecali - Imate plaćen put, smeštaj u hotelu i obično jedno veče za razgledanje grada u koji ste došli.
Uveče se prijavljujete u hotel / hostel koji su vam platili i tu počinje igra. Obratite pažnju da:
  • uvek je u pitanju neki hotel / hostel koji nije preterano poznat niti posećen.
  • uvek ćete imati velikih problema da nađete dotični bilo gde na internetu, osim ako ne znate gde i šta tačno da tražite.
  • uvek, ali uvek će taj hotel / hostel biti izvan centra grada, osim ako niste u nekom manjem gradu
Radnik na recepciji će vam tražiti pasoš da fotokopira (obaveza po zakonu maltene svuda u svetu), onda će otići i neće ga biti par minuta. Kada se vrati, reći će da im nekim čudom ne radi fotokopir mašina, a pošto vi rano morate da napustite hotel / hostel, zadržaće pasoš dok ne dođe serviser i odradi remont mašine (ili nešto slično), pa će vas pasoš čekati na recepciji ujutru kada krenete. Da ne zaboravim, verovatno će vam se učiniti čudnim to što se vrata hostela / hotela noću zaključavaju, a mobilni telefon nema domet nigde u zgradi. Vaša soba će uvek biti na II, III ili višljem spratu.
Ovo je samo jedna od varijanti koja može da se desi, a ako i odlučite da nikako ne ostavljate nikome pasoš, nema problema, i na to su mislili. Radnik će se složiti sa vama da sve to može da se obavi i ujutru, i daće vam ključ od sobe. Otićićete u sobu, raskomotiti se, i par sati biti mirni, a negde u pola noći doći će njih dvoje troje po vas, i tu vam se gubi svaki trag.
Ovo je samo jedan scenario. Zapamtite da sve počinje oglasom na koji ste se sami javili. Sami ste im dostavili podatke o sebi. Sami ste rešili da otputujete na razgovor za posao. I sami ste postali žrtva.
Čovek koji je sve organizovao, zaradiće na vama između 2000 i 3000 Evra, u zavisnosti od toga kako izgledate. Ako vas prodaje grupno, onda je vaša cena između 1500 i 2500 evra. Njegov posao je da vas "nabavi" (oglasom za posao), "prevaspita" (kontinuiranim drogiranjem, udaranjem i silovanjem narednih par dana) i pošto on ne zadržava "robu", proda vas dalje. Od tog trenutka vaša cena opada (usled rapidnog propadanja "robe", tj vas), a kako opada cena, menjaju se i uslovi rada (od bordela za bogatu klijentelu na ekskluzivnim lokacijam, do trošnih romskih kuća za siromašniju klijentelu negde gde ni autobusi ne zalaze).
Kada se kao "roba" (kao što već rekoh, tako vas tretiraju) istrošite, onda sledi smrt i neobeležen grob. A vaš "rok trajanja" nije duži od 5 godina tempom koji vam nametnu.
Čovek koji vas je "nabavio" i "prevaspitao", obezbediće vam i regularnu dozvolu za rad i to kao konobarici, hostesi, šankerki i slično, pasoš i ostala lična dokumenta nikada više nećete videti, a odmah će vam se neposredno staviti do znanja i da plaća policiju i da nemate gde. Niti možete pobeći, jer ste 24h pod nadzorom i "radite", niti se imate kome obratiti jer ne znate ko je plaćen a ko nije.
Nemojte misliti da u Srbiji nema takvih slučajeva. Postoje ljudi koji se bave "filtriranjem" za gazde, pa ako negde, na nekom domaćem sajtu ili novinama vidite oglas slične sadržine (pogotovu ako traže da pošaljete više fotografija) nemojte konkurisati. Svako ko od vas traži da vas vidi u gaćama nije vredan vašeg truda. Nedajte mu da zaradi krvavih 500 - 1000 evra na vama, jer toliko će dobti ako vas on "preporuči" gazdi i uspešno organizuje vaše putavanje u neku zemlju EU.
I za kraj - nemojte misliti da možete povesti muža, dečka, brata sa sobom na razgovor za posao i time rešiti problem. Nećete, jer oni će samo postati kolateralne žrtve.
Znači da ponovim - Ako smrdi - Nemoj ga jesti. Ako vam se pali makar malo lampica za uzbunu - odustanite! Nije vredno toga. Ako i posle svih znakova upozorenja mislite da je sve u redu, onda nešto nije u redu sa vama, zato pitajte nekog drugog za mišljenje.
Nadam se da sam vas bar malo osvestio, ako to već niste znali i sami.  Evo i "Cifri", da znate sa čim imate posla:
  • Selekcija - Filtriranje oko 500EUR (Toliko dobijaju prodane duše u našoj zemlji ako vas "odrade"). Bilo je priča da je i brat prodao sestru za kockarski dug, pa i najbolji drug drugaricu
  • Kada vas "Nabavljač" prevaspita, prodaje vas za oko 2500Evra (u zavisnosti od "Kvaliteta robe")
  • Ako pored vas prodaje još nekoliko devojaka istom čoveku, cena vam je oko 2000Evra
  • Za bogatu klijentelu, gazda će na vama zarađivati oko 100evra na svakih sat vremena (a "radićete" bar 16h dnevno)
  • Kada se istrošite, prodaće vas za 200evra i prebaciti u zabačeni deo Azije. Vaš novi gazda će na vama zarađivati oko 20 evra na sat
  • Vaš "radni vek" je u proseku 5 godina
  • Po isteku radnog veka, ako ne umrete od iscrpljenosti ili bolesti, dobićete metak u potiljak i neobeležen grob.
Još vas nisam zabrinuo???
Autor: Vladimir Stoiljkovic

Nakon čitanja ovog teksta kontaktirala sam autora da ga zamolim za dozvolu da članak okačim na Introsferu. On mi je ljubazno odgovorio i u mailu mi napisao još neke stvari vezane za ovu temu, kojih nema u tekstu, stoga sam ja rešila da i njih ubacim ovde. I da još jednom potvrdim svoju tvrdnju sa početka citatom gospodina Stoiljkovića iz maila:
Na žalost, prošle nedelje sam se ponovo uverio da kada muka, beda, I/ili nesreća dugo vremena  izjedaju nekog, taj je spreman da zaboravi sve što zna, da ignoriše sve znakove opasnosti, da se posvađa sa ljudima koji je upozoravaju  – samo da bi probala da počne ispočetka negde daleko odavde.
Što više informacija o ovakvim stvarima imamo to bolje. Dakle:
    • Kada istekne “Rok upotrebe” neće vas tek tako ubiti. Povadiće sve što se iz vas povaditi može, a još uvek je zdravo za presađivanje, i ostaviti da umrete.
    • Dao sam samo jedan primer (hotel) kako se najlakše vrše otmice. Na žalost, ceo “posao” je toliko dobro organizovan i razrađen, da postoji još dosta scenarija za pristizanje u “Sabirni centar” mafije, a ima ih toliko da se ne mogu svi nabrojati (niti ih ja sve mogu znati). Generalno – ako postoji iole mala mogućnost da vam se izgubi svaki trag – nemojte to raditi. Nije vredno rizika. Ljudi obično nisu svesni rizika, niti obima i rasprostranjenosti celog posla, pa idu sa devizom “Meni to ne može da se desi, ja ću da uradim to i to …”, a onda kada upadnu u mrežu, shvate koliko su naivni bili.

Međutim kako sam pročitala skoro, ne upadaju svi u mrežu prostitucije slučajno. Postoje devojke koje svesno odu u inostranstvo znajući čime će se baviti. Australija ima veliki problem sa seksualnim robovima, koji je tek nedavno izašao na svetlost dana. Smatra se da oko 80% žena koje dođu u ovu zemlju zna da će raditi kao prostitutke. Ono s čim nisu upoznate su uslovi – rad 7 dana u nedelji i po 12h, viđanje klijentele koju ne žele da vide, praktikovanje nezaštićenog seksa, život u kući sa još 8 žena u kojoj verovatno neće imati ni spostveni krevet, loša ishrana i nedostupnost medicinske nege.
Prvo suđenje za trgovinu robljem u Australiji je izvršeno u junu 2006. Žena koja je organizovala trgovinu belim robljem osuđena je na 10 godina zatvora.
Mediji su dosta uticali na to da se slika o seksualnim robovima razvodnji. Mnogi ljudi imaju veoma ograničeno shvatanje seksualnog roblja. Jedan policajac koji je radio na slučaju otkrivanja centara trgovine ljudima u Australiji je izjavio “Kada sam ušao u bordel, nisam primetio da su vezane za krevete.”  Ako ljudi vide prostitutku kako uz šolju kafe čeka na svoju sledeću mušteriju neće tako lako pomisliti da je ona rob. Ali to što žene nisu vezane ne znači da žele da budu tamo. Mnogim ženama se preti i ugrožavaju se životi, njima i njihovim porodicama, ucenjuju ih govoreći da će poslati pornografske fotografije njihovima kući – pretnje su toliko užasne da nije ni potrebno da ih vezuju za krevet, psihološki pritisak je dovoljan.


Sve što imam da kažem za kraj je: čuvajte se!!!!!!!!! (idiotska količina uzvičnika je namerna)

P.S. Juče su mi moje učenice na plesu preporučile da na ovu temu odgledam domaći film 'Sestre' i evo danas sam ih poslušala.. film je snimljen po istinim događajima u našoj zemlji, jezivo je realan i ubedljiv, gluma je odlična, a sadržaj filma.. pa bolje pogledajte sami. Ne znam da li to što je film postavljen na youtube legalno, ali ja ga nisam okačila tamo. Mislim da ako vas je zanimalo da pročitate ceo ovaj kilometarski tekst sigurno će vas i ovaj film duboko dotaći. Velika preporuka, uz napomenu - ne gledati sa decom. Izvol'te.


Oct 25, 2011

Bol

Poslednjih 5-6 dana raspuče mi se moja cenjena glava. Umnjaci. I to 2 odjednom. Jedan je krenuo pre mesec dana, pa se primirio i sad mu ga dao po izbijanju na svetlo dana. A drugi je izbio do pola pa isto tako pauzirao neko vreme i sad rešio da udruži snage sa prvim. Toliko stvari mi se vrzma po glavi o kojima bih pisala, ali svako razmišljanje brzo gubi nit kada vas u svakom budnom trenutku boli glava, svrbe desni i hoćete da grizete nešto gumeno kao novopečeni đak prvak.

bol Kreativna energija splasnula mi je za 50%. Ipak uspevam da radim na novim koreografijama u kratkim trenucima pritajenog bola. Čak sam kupila i četkice i farbu za crtanje po zidu, ali nemam koncentracije da počnem da radim. Jedino za šta imam koncentraciju jeste da opipavam bolna mesta, grizem prste i pokušavam da rasklimam zube koji me nerviraju. Zato sam rešila da pišem o bolu, jedinoj stvari o kojoj čak i da hoću, trenutno ne mogu da prestanem da razmišljam.

Uvek mi je bilo interesantno kako je Priroda napravila bol. Bez obzira o kakvoj se radi fizičkoj, psihičkoj, emotivnoj, jednom kad je osetite ona postaje dominantna. Zašto kog vraga nije moguće osećati bol, biti je svestan, ali uz mogućnost obavljanja svojih redovnih životnih aktivnosti bez problema? Verovatno zato što naše telo bolom hoće da nam kaže – alo idiote, ovo je prioritet, i ne, ništa nije važnije od ovog, moraš da rešiš taj problem inače će opasno da utiče na tvoj život. I to je izgleda tačno. Bilo da je u pitanju emotivna i fizička bol, ona nam signalizira da je ne možemo ignorisati i da neće da ode dok joj ne posvetimo pažnju.

To je strašno iritantno.

Ali s druge strane i korisno, zar ne? Niko od nas se ne bi bavio neprijatnim stvarima da nije prisiljen. Što više odugovlačimo da se pozabavimo uzrokom bola, to nas on više iscrpljuje i sabotira u normalnom životu. Ono što je zajedničko bilo kojoj vrsti bola izgleda da je i uništavanje raspoloženja. Sad sam Captain Obvious, a? E pa i vi biste bili na mom mestu. Iskreno se nadam da dok ovo čitate niste pod uticajem ni jednog bola. Ako niste stanite samo na sekund i razmislite kako vam je lepo što ne osećate nikakav bol. Valjda je i to jedna od korisnih stvari kod bola, kada prođe postajemo svesni koliko je najobičniji dan i stanje bez bola blagosloveno.

Ne kaže se džabe da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan (ili onaj pod uticajem bola) čovek samo jednu :)

 

Nije loše setiti se toga povremeno.

Oct 17, 2011

Neke stvari se moraju udvoje

Together-ForeverČitam ja tako ponovo Murakamijevu knjigu ‘Kad padne noć’ ovih dana i naiđem na jedan citat koji je rešio da mi se useli na blog pošto poto, pre toga dobro pročangrljajući kroz moju glavu. Nisam tačno sigurna koji je razlog, ali mislim da nam neke reči uđu na jedno, a izađu na drugo uvo ukoliko još uvek nismo dobro zagrebali tu neku temu o kojoj se priča. A onda kada proživimo nešto potpuno svesno i celim bićem, izjave koje se tiču dotične teme nam se prosto lepe za svest. A evo i citata:

“Zato, mislim da ćeš i ti, Mari, kad budeš našla nekog finog  čoveka biti u stanju da više veruješ u sebe nego sad. Nema ništa od toga da se zadovoljiš osrednjim stvarima. Znaš, u životu ima stvari koje moraš sama, ali i stvari koje se moraju udvoje. Važno je to dobro uskladiti.”

Danas je popularno misliti da pojedinac sve može sam. Uz malo samopouzdanja i novca možete sami sebe da izvodite na večere, u pozorišta, kupite ili iznajmite svoj stan, platite seksualne usluge, čak i dobijete dete veštačkom oplodnjom, budete uspešni u poslu, popularni među prijateljima, u trendu ili ekscentrični. Ne postoji ništa što današnji čovek ne može da uradi sam. Ako ima problem, a nema kome da se obrati može da plati terapeuta. U hotelima postoje jednokrevetne sobe za putnike samce. O čemu onda govori gornji citat?

Sve to što biste radili sami možemo da uporedimo sa crtežom u bojanci. Ali crteži u bojanci deluju prilično tužno i monotono, zar ne? Svi imamo potrebu da ih instinktivno popunimo bojama od najranijeg detinjstva. Da ih učinimo ispunjenim, bogatim i raskošnim. Upravo to je efekat koji ‘udvoje’ ima na naše živote. Pritom ne mislim na puki zbir dve jedinice. Već na istinsko prihvatanje, razumevanje i ljubav.

Ne tako davno i ja sam šetajući jedne noći s Petrom na glas pričala o nekim svojim snovima i idealnom svetu koji se naravno nikad ne obistinjuju. Puste želje koje se ostvaruju u snovima i nigde više. Ali umesto da to ostane deljenje nekih maštanja u gluvo doba noći on mi je zapravo dao par odličnih saveta i u narednim dugim mesecima verovao u mene i onda kad ja nisam. Zahvaljujući tome on je postao neosporno veliki deo mog sna i uspeha. Međutim takvu moć nemaju ljudi koji te ohrabruju, ali se drže po strani i imaju svoje živote. Kada ti neko pomogne da ostvariš neki san, a da pritom to u nekim situacijama može da ide i protiv njegovih interesa, makar na određeno vreme – e, to je ono o čemu gornji citat govori. Danas, ja živim s Petrom, čovekom koga volim i koji je učinio i svaki dan čini da se osećam boljom, hrabrijom, lepšom, jačom i vrednijom nego što sam ikad mislila da je moguće. A mislim da i ja uzvraćam na sličan način. Ne zato što mislim da bi tako trebalo već zato što se drugačije ne može kada nekog volite.

I baš zato, danas, u vreme kada filmovi, serije, i drugi vidovi propagande govore o egoizmu i samodovoljnosti, mislim da je važno što je Murakami u tih par rečenica, kroz mrak svojih usamljenih likova, uspeo da proturi poruku o ‘udvoje’.

Oct 12, 2011

Inside story: Ja imam talenat

Pre nego što počnem sa pripovedanjem, hoću da naglasim da ovaj tekst pišem kako bi oni koji jednog dana budu želeli da se prijave na ovaj šou program znali šta da očekuju i kako to izgleda. Ja nisam imala predstavu o tome, ali nije loše znati kako sve to izgleda iza scene ne bi li se bolje pripremili :)

talent Treći serijal emisije Ja imam talenat emitovao se dok sam još živela sa svojima. Iako ne gledam TV, ponekad bi emisija išla dok večeram ili bi me moji zvali da dođem da vidim nekog interesantnog takmičara. Kako se broj kandidata smanjivao primetila sam da je u igri ostala jedna devojka koja je nastupila kao ‘trbušna plesačica’ sa još par devojaka koje su joj bile pratnja. Dosta ljudi iz moje okoline je tih dana počelo da mi šalje linkove za snimke sa Talenta i da me ubeđuje da i ja moram obavezno da se prijavim. Isprva bih samo klimnula glavom i primila to kao kompliment, ali ubrzo sam shvatila da nemam šta da izgubim i da bi to bila lepa prilika za novo iskustvo.

Samo par dana kasnije videla sam da je krenula prijava za novi serijal i poslala sam podatke. S obzirom na to da je treći serijal tek bio završen očekivala sam da će naredni biti negde u 2012oj. Nekoliko puta sam slala pitanja ne bih li saznala kad će početi audicije, da znam koliko vremena imam da osmislim i realizujem celu ideju, ali odgovor je uvek bio ‘bićete obavešteni na vreme’. S tom informacijom otišla sam lagodno na odmor na Ohrid. Moja ideja nije bila da nastupam sama, već da povedem svoje učenice i drugarice i napravim nešto interesantno. Iako su moje devojke još uvek bile relativne početnice, veoma su vredne, talentovane i mogla bi da se napravi neka zanimljiva priča uz malo truda i vežbe. Nije mi padala na pamet pobeda, već takmičenje iskustva radi. A i rad na takvim projektima je moj san.

Sredinom agvusta vratila sam se sa letovanja i samo nekoliko dana kasnije primila poziv za snimanje uvodnog intervjua za Talenat. Sutra. Bila sam u šoku. Moja vizija je iščezla u oblačku šoka. Nekoliko sati sam provela birajući muziku za prezentaciju, još nekoliko smišljajući koreografiju od minut, dva, a zatim sam legla da spavam. U naredna 2 dana snimili smo intervju i malo mog plesa, koji je nažalost završio iseckan tako da se moja mini koreograija nije ni videla. Tada sam dobila informaciju da će audicije početi za 10ak dana.

To je bio kraj. Za 10ak dana pored svih drugih obaveza jedva bih stigla i sebe da spremim, a kamoli nekog drugog. Istovremeno mnogo orijentalnih škola i solo plesača se prijavilo. Pomislila sam da ma šta ja izmislila žiriju će da dosadi gledanje toliko orijenta i da od toga nema vajde. Zato mi je na pamet pao Goran Filipović – plesač i imitator Majkl Džeksona - koga sam par meseci ranije upoznala na jednom nastupu. Dok sam ja razmišljala o eventualnoj saradnji s njim, on je mene kontaktirao i ponudio mi da radimo zajedno za Talenat. Sjajno! Našli smo se i osmislili originalan koncept. Ideja je bila da napravimo neki miks u kom akcenat nije ni na jednom plesu, već na priči. Ja sam imala svoju deonicu ples sa krilima, on svoju sa Majkl Džekson plesom, a ostalo je bilo mešavina svega i svačega. Hteli smo da kroz jednu tačku prikažemo svađu. Plesni obračun. Nažalost, mene je uhvatio stomačni virus, a njega neki haos na poslu i jedva smo stigli da se nađemo par puta kad su nam javili da moramo da dođemo na snimanje prvog kruga Talenta u Pozorište na Terazijama…

Bio je to petak, poslednji dan snimanja, svi ostali kandidati – stotine njh - snimnjeni su prethodnih dana. Ipak, kad smo stigli tamo nešto pre podneva kako nam je rečeno, Trg Nikole Pašća bio je preplavljen ljudima. Pored vojske kandidata, tu je bila postavljena i bina gde se održavala neka dečija manifestacija u slavu policije. To nam je služilo za zabavu dok smo čekali da neko izađe iz produkcije i pusti nas da uđemo. Pojavio se i gosn. Dačić sa četiri telohranitelja, pristojno se javio svima nama koji smo mu se našli na putu, održao govor, poklonio neki auto jednoj školi iz unutrašnjosti i otišao. E posle nekih skoro sat vremena čekanja na red rečeno nam je da je došlo do tehničkih problema i da pre pola 3 nećemo ući. Tada bi trebalo da se vratimo na prozivku, a do tad smo slobodni. Goran, još jedan takmičar i ja, otišli smo da protegnemo noge i prošetamo se po centru. Nadala sam se da će cela priča biti gotova do 2, 3, eventualno 4, pa da nakon toga mogu da idem da završavam ostale obaveze i malo odmorim pre napornog vikenda. Ali kada smo se u pola 3 vratili moje nade su polako počele da se tope.

Rekli su da do pola 4 nema ulaska. Oko 4 je izašao neko da nam kaže da ne znaju da li će stići svi preostali da se snime, jer snimanje mora da bude završeno do 7, pošto jedan od sudija nakon toga mora da ide. Iz tog razloga rešili su da sve kandidate koji su došli iz unutrašnjosti odmah puste unutra, a ostali iz Beograda moraju da čekaju. Možda ćemo stići svi, možda ne. Ako ne stignemo do 7, onda moramo da se pojavimo sutradan u 9 ujutru. Ali prvo čekamo da vidimo da li ćemo stići na red to veče. Meni je već bilo prekipelo i da sam bila sama, pokupila bih se i otišla. Osećala sam se kao ovca, uz to sam bila umorna i zverski gladna. Ono malo treme koju sam imala odavno me je prošlo, ali me je prošla i volja za nastupom. Dok smo gubili vreme na klupicama oko velike fontane prošlo je par ljud koje poznajem, dan se otegao u večnost. Razgledala sam kandidate kako jedan po jedan odlaze kroz zadnja vrata pozorišta i zamišljala kakvu li su oni neobičnu tačku pripremili.

Oko 6 nam je prišao jedan od ljudi iz organizacije i pozvao nas da uđemo. Do tad sam još i gajila neke nade da bismo mogli da prođemo dalje, i da bih u sledećem krugu mogla da sprovedem u delu svoju zamisao sa puno devojaka. Ali onda je već bilo jasno da ili nećemo stići na red ili ćemo biti među poslednjih nekoliko kandidata. Priznajem da se više nisam nadala ničemu posebnom. Žiriju je do tad verovatno više bila muka od svega, nagledali su se svačega za tih 9-10h koliko su taj dan sedeli upozorištu, bili su umorni i gladni. Ušli smo u backstage gde smo se presvukli u kostime i dali ulazni intervju (pitali su nas da kažemo nešto o sebi, zašto smo se prijavili, šta ćemo ako pobedimo i sl.). Usledilo je čekanje. Iz backstage-a kandidatima nije dozvoljeno da izlaze nigde osim do toaleta koji je odmah tu pored. Dok smo čekali moja glad usled nejedenja danima zbog stomačnog virusa postala je sve dramatičnija, a polako je počelo i da mi se spava od ujednačenog žamora ljudi. Posmatrala sam kako kandidati dolaze i odlaze, daju intervjue, uvežbavaju svoje tačke.

U neko doba pozvali su nas da siđemo u šminkernicu u kojoj se čeka izlazak na binu. Tu nam je rečeno da i dalje nije sigurno da li ćemo stići na red, mada nas je momak iz organizacije uveravao da ćemo stići knap, ako sve bude išlo kako treba. Pola sata kasnije došli su u šminkernicu i poveli nas ka backstage-u. Tamo smo pripremili rekvizite iza scene, koje smo koristili u toku tačke i seli čekajući na svoj red. Delimično mi je bilo krivo što smo stigli na red, jer sam zbog toliko čekanja zapala u takvo stanje, a želela sam da se pri prvom pojavljivanju tamo na bini zaista pokažem u najboljem svetlu. Pre nas bila je neka grupa hip hop plesača. Izgubila sam pojam o vremenu dok sam gledala delić bine i publike  kroz zavese. Kada su hiphoperi sišli sa bine pokazali su nam da izađemo. i stanemo kod nacrtanog belog krstića na sredini bine.

Izašli smo iz senki zavesa i postavili se na pozicije u pratnji uvežbanog aplauza publike. Mesta su i dalje uprkos vremenu bila uglavnom popunjena. Reflektori su mi išli u oči iako sam nosila šešir. Ipak, odmah sam primetila da se sastav žirija promenio. Sa leve i desne strane i dalje su bili Milija i Tasovac, ali u sredini više nije sedela Danica. Njeno mesto zauzela je Mina Lazarević. Moram da priznam da mi je bilo strašno krivo, jer je Danica bila jedan od glavnih razloga zbog kog sam se i prijavila na prvom mestu. Neverovatno pozitivnu auru ju je odavala u prethodnim serijalima i želela sam da je upoznam. Zanimalo me je šta bi ona mislila o svemu. Ali ovaj put se nismo srele. Sudije su se našalile na račun mog neverovatno svetlog tena i pitali nas šta ćemo izvesti. Nakon tog kratkog razgovora usledio je nastup.

Stajala sam sama na sred bine i čekala da se začuju prvi taktovi naše pesme. Pomslila sam da više nije ni bitno šta će na kraju da bude, samo da završimo s tim i da idemo kući. Skoncentrisala sam se i pesma se začula. Sve je odmicalo bez problema, čak su i delovi za koje sam se plašila da bi mogli da pođu naopako prošli dobro. Bina je bila manja nego što sam očekivala i to me je obradovalo. Kada sam raširila krila publika je spontano počela da aplaudira i iskreno govoreći to mi je dobrodošlo, kao vruća kupka posle nedelju dana provedenih na snegu i ledu. Obradovala sam se činjenici da su ljudi iskreno reagovali na ono što se dešava na sceni posle x sati gledanja svega i svačega. U tih 30ak sekundi plesa sa krilima zaista sam uživala. A onda se nastavilo zezanje. Međutim u pola tačke začulo se EEEEEEEE (zvuk sirene za STOP). Nisam sigurna ko je pritinuo to dugme, ali mi smo ipak završili svoje manje-više kao što smo i planirali, bez grešaka. A onda je usledio strašni sud.

Ukratko, Tasovac je dao NE (koliko smo čuli tog dana je samo jedno DA došlo sa njegove strane glasačkog stola), Mili je dao DA rekavši da mu se dopao deo sa krilima i da bi voleo da vidi neku tačku od mene koja je cela u takvom aranžmanu. Mini se svidela ideja, ali ipak je dala NE. Kažu da mi se na licu videlo razočarenje, pa šta očekivati? Ne mogu reći da su mi snovi bili srušeni, već od starta i brzopletog ubacivanja u Talenat mašinu kada sam shvatila da moja prvobitna zamisao neće biti izvodljiva, moje ambicije su splasnule. Ali prirodno je da mi je bilo krivo što naša ideja nije naišla na bolji prijem kod žirija. Ipak, kasnije ću otkriti da su neke druge reakcije bile mnogo važnije za mene.

Kada smo izašli sa bine jedna voditeljka nas je zaskočila da, poverovah, vidi kako smo zadovoljni. Međutim ono što nas je sačekalo me je potpuno zbunilo. Voditeljka je napala Gorana, koji je inače učestvovao i u prethodnim serijalima i bio poznat ljudima iz Talenta, kako je pisao razne pršljavštine o emisiji po internetu. Goran je objašnjavao da mu je na fejsu uhakovan profil i da je neko pisao sve i svašta. Voditeljka je pitala zašto bi iko uhakovao njegov profil. Goran je odgovorio da su ljudi ljubomorni na njega. Prepirka je trajalo par desetina sekundi. Moje čulo sluha se polako isključilo dok mi je pogled prelazio s jednog na drugog sagovornika u neverici. Zar je moguće da su neke glasine po internetu (za koji svi znamo da je neverovatno pouzdana baza istinitih informacija – sarkastična sam, u slučaju da niste primetili) uticala na naš loš prijem? Ne znam.. s tim pitanjem popeli smo se u svlačionicu.

Tamo nas je ponovo zaskočila ekipa za izlazni intervju. Dečko koji vodi intervju bio je apsolutno začuđen što nismo prošli dalje. Zamolila sam Gorana da pusti mene da kažem nešto, jer nisam htela da ako se to i bude emitovalo ispadne na kraju neprijatno. U izlaznom intervjuu sam naglas razmišljala o razlozima zbog kojih se sudijama možda nije svidela naša tačka. Nismo imali dovoljno vremena da se uvežbamo, sve je bilo na brzinu, predugo smo čekali na red, previše kandidata je prošlo pre nas itd. Ali sve to u suštini nije bilo bitno, jer mi je više od toga što nismo prošli dalje bilo krivo što je Goran doživeo takvu neprijatnost nakon toliko maltretiranja i čekanja. I sam je na kraju intervjua rekao da verovatno više neće da se prijavljuje i dolazi na Talenat.

Kad sam krenula po svoje stvari da se presvučen presreo me je jedan stariji čovek, koji je takođe bio takmičar i nastupao je posle nas. Mi smo bili poslednji kandidati od svih nekoliko stotina. U svakom slučaju, prišao je, naklonio se i poljubio mi ruku. Rekao je da je moj ples jedna od najlepših stvari koje je video, pokret, izražaj i emocija. Bila sam zatečena i oduševljena. Čovek je inače osnivač jednog kulturno-umetničkog društva u unutrašnjosti, bavi se glumom, dramaturgijom i pisanjem i došao je na Talenat rasterećeno i potpuno otvorenog srca. Rekao je da je njega lično naša tačka dotakla i da je očaran. To mi je potpuno izbrisalo ono malo gorčine koje je ostalo nakon mlakog prijema kod žirija. Publika je reagovala sjajno, a onda i taj nepoznati čovek. Otišao je do svojih stvari i vratio se sa knjigom koju je nedavno izdao. Napisao mi je posvetu i poklonio. Posle takvog gesta ništa više mi nije bilo važno. Presvukla sam se, spakovala sam stvari i izašla u toplu letnju noć.

Nekoliko dana kasnije otišla sam na čas svoje početne grupe plesa. Dve učenice su mi rekle da su bile u publici na snimanju Talenta i da su me videle. Rekle su da se njima lično jako dopala naša ideja i tačka i da im je mnogo krivo što nismo prošli s obzirom na to ko jeste. Pošto su bile prisutne u publici rekle su mi i da kad smo otišli sa scene, i Milija i Tasovac su komentarisali kako im se neverovatno dopala elegancija i nežnost mog plesa i da nisu višeli ženstveniju osobu od mene. Ali ipak završili smo sa 2 NE. Sa svim tim saznanjima i još nekim usputnim pohvalama shvatila sam da i nije toliko bitno što nismo prošli. Kome je potrebna veća potvrda od takvih divnih reči? Nekome će naša tačka ostati u sećanju – cilj je postignut.

I na kraju, želim buduće kandidate da podsetim da ne padaju u depresiju ako budu odbijeni. Na kraju krajeva sve je to subjektivni sud ljudskih bića. A s druge strane Talenat je šou biznis, u principu ne možeš mešati babe i žabe, i upoređivati pevanje, ples, akrobatske veštine, sviranje i ko zna koje se druge talente međusobno. To je šou program. A šta god bilo na kraju, bitno je kako mi iznutra to doživljavamo. Baš iz tog razloga najveći utisak od svih takmičara iz prošlog serijala na mene je ostavila ženica koja je izašla da pleše bez mrve znanja i veštine o plesu, ali je toliko uživala da je ja i danas pamtim. Nemojte nešto raditi zbog Talenta, ali ni prestajati zbog istog. To je samo jedan od bonus nivoa u životu :)

Sep 28, 2011

Priče iz babine mladosti: Fotografije

 

Za sve vas koji ste s interesovanjem pratili moj ciklus priča iz babine mladosti, pribavila sam nekoliko originalnih fotografija iz tog perioda. Ah te crno-bele fotke. Nikad ne gube svoj šmek, zar ne? :)

Baba i deda kada su se verili :)

 

 

Babina traktorska brigada na okupu :)

Moja baba, mlada Milka, vozi traktor :))

Sep 16, 2011

PSIHOLOGIJA: Umetnost iz ugla psihologije

Happy child with painted hands Moja, vama već dobro poznata, prijateljica Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut savetovališta Kontrapunkt piše na veoma interesantnu temu. Doživljaj umetnosti i veza između umetnika i njegovog unutrašnjeg deteta. Ja sam neko ko voli da na mnogo stvari u životu posmatra kao na umetnost. Ne razumem se u slikanje i slikare, ali smatram da svaki aspekt života može da bude umetnost, ako ga mi tako živimo. Bilo da je to način na koji uredimo sobu, kuvamo, govorimo, plešemo, pakujemo poklone itd. Što sam starija to više upoznajem ljude koji su umetnici u nekim sasvim neočekivanim oblastima. Stolar može bti umetnik, moler, crtač grafita, šuster, baštovan. Potrebno je samo pronaći šta dopire do vašeg unutrašnjeg deteta i to može postati vaša umetnost. A evo šta je na tu temu rekla Danijela.

UMETNOST I UNUTRAŠNJE DETE

Kada kao odrasle osobe probamo da se setimo sebe iz najranijeg perioda svog života, to obično budu priče drugih o nama kakvi smo bili nekada. Te priče se uglavnim podudaraju međusobno i mi ih prihvatamo kao tačne. Ipak, ne osećamo uvek da zaista imaju mnogo veze sa nama.

U nekim trenucima u životu naslutimo odakle smo krenuli kad smo se rodili. To su trenuci kada u određenim situacijama osetimo neka neodređena osećanja. Ne možemo čak ni da im damo neko ime, osećamo ih negde u telu. Ako krenemo unazad od sadašnjeg trenutka, ako se krećemo od njega ka trenutku kada smo prvi put osećali to osećanje, put nas vodi u najranije detinjstvo. U period kada nismo ni imali reči za osećanja.Onda shvatimo da to zapravo jesmo mi. Što god se kasnije dešavalo, koliko god novih znanja i veština usvajali, ma koliko se fizički menjali, znamo da smo mi zapravo isti.

Ovaj deo ličnosti je celog našeg života u nama. To je naš detinji deo. Osnovne reakcije na život su u njemu. Strah, tuga, radost. Ako krenemo dalje unazad osetićemo jedno osećanje za koje znamo da je suštinski povezano sa onim što mi jesmo.

Kakve veze ovo ima sa umetnošću?

Ako se pozabavimo ličnošću umetnika, videćemo da njihova kreativnost potiče još iz detinjstva. Shvatićemo da smo i mi imali tu kreativnost. A ipak nismo svi  postali umetnici.

Kreativnost smo imali svi, jer u periodu detinjstva mi iz svog bića osećamo potrebu da shvatimo svet i da mu damo neki smisao. To se može videti u dečjoj igri. Igra ima svoju svrhu u razvoju ličnosti. Kroz nju dete usvaja ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta na svoj način. Tu je koren spontanosti i kreativnosti, samosvojnog i originalnog odgovora na život.

Tokom odrastanja i razvoja, počinjemo da usvajamo mnoga znanja, prolazimo kroz mnoge situacije i ostvarujemo kontakte sa mnogo ljudi. Naše reakcije na sve to postaju mnoga osećanja. Naučimo da neke reakcije na život daju dobre rezultate  po nas, a neke ne. Usvajamo ono čemu nas uče jer je to dobro za nas. Učimo načine koji nam to omogućavaju. Ponašamo se na određeni način. Naša reakcija na život je i dalje naša, ali nije originalna. To je i dobro, jer naša originalna reakcija nije uvek prilagođena okolini po načinu izražavanja.

Ipak, dobro je ukoliko osećamo i našu originalnu reakciju, odnosno ako smo u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Na taj način se nećemo osećati otuđeno od sebe.

Univerzalnost umetnosti potiče upravo odatle što je povezana sa onim što je suštinsko u nama. Iz originalnog odgovora na život potiču umetnička dela. Bilo kojom vrstom umetnosti da se neko bavi, muzikom, plesom, slikarstvom, vajarstvom, filmom, to je izraz te suštine. Suštinski, mi smo energetska bića. Ta osnovna energija nas povezuje sa drugima.

Zato nas umetnička dela koja su izraz toga ganu. Osetimo u njima sebe, osetimo druge,  osetimo  svoju bit i svoju povezanost sa drugima. Kontakt sa umetnošću može biti doživljen kao povratak sebi.

Umetnici tokom svog života takođe usvajaju mnoga znanja, veštine, prilagođavaju se svetu. Imaju život uglavnom uobičajen. Ako je neuobičajen, to ne mora biti povezano sa time što su umetnici. I osobe koje nisu umetnici mogu imati neuobičajen život. Ono što ih razlikuje od ostalih nije samo kontakt sa sopstvenim unutrašnjim detetom (ovo imaju i drugi, u većoj ili manjoj meri - dobro je ako je veća, ako smo svesniji ovog dela sebe). Oni poseduju i talenat. Sama reč talenat upućuje na neku vrstu dara, nešto što nije neophodno, ali je dragoceno. To se može manifestovati kao određena energija, naboj, koji ih vodi ka stvaralaštvu. Kroz stvaralaštvo oni ovaploćuju svoju ljudsku suštinu. Istovremeno imaju i sposobnost da to izraze kroz pokret, boju, muziku. Većina njih tokom života i usavršava ove sposobnosti, školuje se. Kada se nađemo pred umetničkim delom, koje je rezultat svega toga, ako dozvolimo sebi da samo budemo svesni njega, bez razmišljanja, donošenja zaključaka, možemo da osetimo suštinu koja je u osnovi. Taj doživljaj nas pokrene da osetimo sebe.

Ne moramo ići na izložbe i koncerte da bismo došli u kontkt sa umetnošću (mada je to jedan od boljih načina). Umetnost ćemo prepoznati bilo gde ako je ima. Nećemo je prepoznati ako smo zaboravili svoje unutrašnje dete. Ono je negde u nama i potrebna mu je pažnja. Ukoliko se fokusiramo, obratimo pažnju na njega, to je kao da smo dobar roditelj samima sebi. (Dosta nas ima u svom iskustvu situacije iz doba detinjstva kada su naši roditelji bili odsutni, a mi nismo znali zašto i da li ćemo ih ponovo videti. Niko nam nije objasnio. Ili mi to nismo shvatili. Kada obraćamo pažnju na svoje unutrašnje dete, to je slično osećanju koje smo imali kada su se naši roditelji vratili, i sve je ponovo bilo u redu i imalo smisla.)

Kontakt sa umetnošću nam može biti od koristi u ovome. Umetnici stvaraju zato što njima to nešto znači, traže put ka sebi, izražavaju sebe i ponovo se vraćaju sebi i uz pomoć svog dela, i uz pomoć odgovora i reakcije onih koji su u kontaktu sa njihovim stvaralaštvom.

Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

Sep 15, 2011

The photo of the month

Ovo sam uslikala u nekom od onih tračarskih magazina nedavno. Ej, ko se sve danas naziva novinarem!

333885_10150312867699647_683079646_7915758_276297775_o

Sep 7, 2011

Putopis: Vozom do Ohrida

Na ovo putovanje krenulo je nas 15. Deset Čeha i petoro Srba. Moji su odvezli Petra i mene iz Beograda do Lapova gde smo se našli sa ostalih 13 članova družine, koji su stigli iz Kragujevca. Sastanak je bio oko 22h na železničkoj stanici koja je izgledala upravo onako kako sam zamišljala onu iz priče Mačji grad. Po redu vožnje trebalo je da se ukrcamo i krenemo na put u 22:45, ali uskoro ćemo saznati da voz kasni sat i po vremena. Već od samog starta činilo se da stvari svojeglavo počinju da izmiču kontroli. Baš kao u Mačjem gradu…

DSCF0083Ali sačekajmo malo.. vratimo se na činjenicu da je naše polazište Lapovo (!). Kako je uopšte došlo do toga? Iskreno? Ni nama još uvek nije potpuno jasno. Iz nekog teško dokučivog, maglovitog razloga, neko je predložio da se ide vozom do Skoplja. Taj voz ne prolazi kroz Kragujevac, već Lapovo, a kako je većina dolazila iz Kragujevca tako su karte kupljene za najbližu početnu stanicu. Ja lično nisam bila uključena u organizaciju celog puta, ali oni koji jesu su verovatno zaboravili da Petar i ja krećemo iz Beograda. Stanica u Lapovu nalazi se praktično van grada, u sred ničega. Jedino što postoji jeste kafanica u kojoj nisu imali ništa što sam pokušala da naručim od pića, te sam ubrzo odustala.

Nakon što je noć uveliko odmakla, a mi počeli da izvlačimo džempere iz putnih torbi, začula se tutnjava voza. Jedan letimičan pogled na vagone govorio nam je da dobra sreća neće biti naš saputnik. Voz je već bio potpuno popunjen, te smo kako je ko stigao pohrlili u bilo koji vagon. Polovina naših saputnika završila je u prvom vagonu, a druga polovina u trećem. Delio ih je spavaći vagon kroz koji nije bilo moguće proći. Tako smo završili razdvojeni. Praznih mesta nije bilo. Ok, bilo je dva pa su jednu od devojaka i mene stavili da sedimo. Ostali su stajali. Meni je bilo strašno bezveze što ja sedim, mada sam istini za volju bila jako umorna.

Mala digresija. Upravo sam od Petra sada saznala interesantan podatak. Danas se vozom od Beograda do Niša putuje duže nego davne 1884.godine. Šta ti je tehnologija, ha? Uvek te iznova iznenadi!

Sve je to trebalo da bude samo privremeno dok ne stignemo u Niš. Međutim put do Niša se odužio. A svaki put kad bi pitali nekog koliko još ima do tamo činilo se da se vreme naduvava kao balon. Moralo je negde da pukne. Naivno sam očekivala da će, kad stignemo, gro ljudi da siđe u Nišu i tako oslobodi dovoljno mesta za nas ostale da se uglavimo i udobno prespavamo put do Skoplja. Ali avaj,  desilo se mnogo gore od najgorih očekivanja. Rekli su nam da će naš vagon otkačiti u Nišu, jer on nastavlja za Sofiju. Upozorili su nas da obavezno pazimo da ne zaspimo, jer su dvoje tako mesec dana ranije završili u Istanbulu umesto u Skoplju. Kada je voz najzad pristao ljudi ne da nisu sišli, već je bilo i onih koji su čekali da se ukrcaju. Sa jednim vagonom otkačenim, a drugim zaključanim zbog spavaćih kola, ostalo je da se nas nekoliko stotina smesti u prvi vagon. Istrčali smo i pokušali da se ukrcamo, ali ljudi su već visili sa prozora. Prizor je jezivo podsećao na scene iz filmova o II Svetskom ratu gde Nemci trpaju Jevreje i voze ih u logore. Železnica je prodala duplo više karata nego što je moglo da stane ljudi. I nisu imali nameru da preduzmu bilo šta.

Nas 15 stajalo je sa svojom planinom torbi i ranaca na peronu u 3 ujutru svesni da će naš voz ubrzo da krene dalje, a da mi nećemo biti u njemu. Čaja, koji je ceo put i organizovao, pošao je da pronađe nekog ko je zadužen za rad stanice. Možda je ovo zgodan trenutak da napomenem da se Čaja prethodne večeri svetski proveo u kafani, što je za posledcu imalo da skoro potpuno izgubi glas, pa je zvučao kao neki kros između Dart Vejdera i Betmena. U svakom slučaju lokalni radnici na peronu rekli su da ne mogu ništa da urade i da ne postoji šef smene. Minuti su odmicali i voz se pripremao da krene dalje. Tada je počela jurnjava. Mladen je otrčao i obesio se na vrata voza kako ovaj ne bi mogao da krene, a Čaja krenuo u traganje za nekim ko bi prikačio još jedan vagon. Čovek iz kancelarije nas je poslao kod glavnog baje tzv. Pavarotija. Pavaroti nas je poslao nazad kod čoveka u kancelariji. Niko nije bio odgovoran ni za šta. Nisu hteli da dodaju još jedan vagon ma šta mi rekli, jer navodno nisu smeli ništa da urade bez naloga iz Beograda. Voz i dalje nije mogao da krene. Ljudi su znatiželjno visili sa prozora i posmatrali razvoj situacije. Česi su sedeli na peronu i simpatično se smeškali, verovatno ne veujući šta im se dešava. Ja sam polako počela da ludim, iako mi se to praktično nikad ne dešava (eventualno u susretu sa nekom teškom nepravdom ovog tipa) i pošla sam da nateram pametnjakoviće koji su nas pravili ludim i glupim da iskoriste čudo tehnologije prošlog veka i telefonom pozovu Beograd kad već sami nisu sposobni da urade bilo šta. Beograd se navodno nije javljao. Nda. Hoćete da mi kažete da u celoj zemlji apsolutno niko nije nadležan za železnicu noću? Taman što je para počela da mi izlazi na uši i što sam otvorila usta da im po spisku zalepim verbalne šamarčine, Petar me je odvukao dalje. Čak je hteo da se pokupimo i uhvatimo prvi autobus nazad za Beograd. Ali ja nisam htela. Čekala sam taj glupi odmor mesecima i nije bilo šansi da se vraćam nazad makar išla peške do dole. Zanimljivo je da niko iz natrpanog vagona nije sišao sa voza da se priključi našoj uzaludnoj borbi za dodatni vagon. Ne, ti ljudi su bili spremni da se voze zgurani kao vakumirani kikiriki od Niša do Skoplja. Fascinantno na šta te život vremenom nauči, da zaboraviš svoje dostojanstvo i zadovoljiš se šakom blata koja ti se nudi.

Ipak, nismo se dali. Mladen se nije skidao sa vrata voza. Čaja je nastavio da pritiska ljude na stanici, a ja sam se u talasima smejala u neverici. Mislila sam da je halucinacija kada se Čaja vratio s vestima da će još jedan vagon biti prikačen. U tom trenutku ljudi su počeli da grabe ka izlazu prvog vagona ne bi li uhvatili sedeće mesto u ovom koji je tek trebalo da stigne. A gde ste bili dok smo se nas 15 budala klovnisali ovde? Nikom nije palo na pamet da će 50 ljudi lakše da dobije situaciju u svoju korist nego nekoliko. Ne, sigurnije je gledati iz prikrajka.

Dodatni vagon je uskoro stigao i mi smo pojurili da i ovog puta ne ostanemo bez mesta. Petoro nas je zauzelo jedan kupe, ostali su se rasporedili po drugim kupeima. Najzad sam mogla da pružim noge i pustim da me voz lagano uljuljka u san. Mmm, to su trenuci zbog kojih volim da putujem vozom, što je dešavanje te noći zamalo izbrisalo. Mnogo smešna stvar se desila na granici. Dali su nam neke formulare sa imenom, prezimenom, brojem pasoša i nekim osnovnim podacima, koje je trebalo da popunimo i vratimo carinicima. U jednom trenutku bacim pogled na dopisanu rečenicu na dnu formulara i počnem da se kidam od smeha. Uskoro su i ostali primetili predmet mog veselja. Evo i slike:

DSCF0125

Pitam se da li IKO u Makedoniji govori engleski? :D

U Skoplje, ili Skopje kako kažu Makedonci, stigli smo oko 20 do 10 izjutra. Otrčali smo na autobusku, koja se nalazi praktino spojena sa železničkom stanicom i kupili karte do Ohrida. Autobus je polazio u 10, pa nije bilo vremena za kupovinu bilo čega ili toalet, što je rekla bih većini teško palo, ako uzmemo u obzir apsolutni horor od WCa koji je bio u vozu. Ne, taj horor najbolje može da opiše činjenica da je Mladenu slavina ostala u ruci kada je pokušao da pusti vodu :D U svakom slučaju put do Ohrida bio je duži nego što sam očekivala. 3 i po sata. Uf. Ono što mi je posebno zapalo za oko je što između Skoplja i Ohrida nisam videla ni jedan grad. Samo gomila provalija i izuvijanih puteva. Najzad, kada smo se iskrcali čekao nas je autobus koji je poslao gazda apartmana koji smo uplatili i odvezao nas do tamo. Apartman je bio na 50 metara od šetališta pored jezera i osetila sam kako mi se nebo nasmešilo kad sam na delić sekunde ugledala to divno plavetnilo vode, dok se naš autobus parkirao ispred zgrade sa apartmanima. Najzad smo stigli, posle puno muke, poteškoća i vremena u neverovatno lep, nov i udoban apartman. Na kraju, sve je to jedna avantura :)

O samom Ohridu u sledećem nastavku, smatrala sam da je put do tamo zaslužio poseban post :) 

Aug 3, 2011

Popodnevno buncanje: O duši, sreći i čovečanstvu

Danas sam vozeći se autobusom mnogo razmišljala o ljudima i o tome kako ih doživljam. Na osnovu kojih kriterijuma formiram mišljenje o nekome?

Uzmimo neka je osnovni cilj življenja sreća. Svako teži toj sreći, onako kako on izabere. Da citiram mog omiljenog Miku Antića:

Krila


      Ako hoćeš da odletiš 
      - sklopi oči
      i sve jače
      veruj,
      veruj kao nikad
      u sve što se čini čudno.

      Nemoj da mi smešno mašeš 
      kao glupe vetrenjače
      svakom vetru,
      svakoj ptici,
      brzopleto,
      uzaludno.

      Svako dete ima krila,
      samo mora da se seti
      gde mu rastu sakrivena
      i moćiće da poleti.

      Neko nađe svoja krila
      u tatinom novčaniku.

      Neko proda svoja krila.
      Neko uvek tuđa krade.

      Lete ljudi i nogama.
      Lete ljudi i jezikom.

      Lete ljudi od nevolje.
      Lete ljudi od parade.

      Nekom mama krila veže.
      Nekom mama krila sreže.

      Neko ode za pticama.
      Neko padne čim se vine.

      Al divno je,
      al najteže,
      kad u glavi nađes krila.

      I obletis maštom samo
      Za trenutak sve visine.

      I svi misle: tu si bila.
      A ti si na nebu bila.

Danas usled takve propagande, najveći deo ljudi vidi sreću (svoja krila) u bogatstvu, slavi, izgledu, moći.. Nekome da jednom godišnje ode na more. Nekome da proda svoju knjigu u više od 100 primeraka ili osvoji titulu u sportu. Nekom seks. Sve je to materijalna sreća.

Dakle ovde ne govorim o sreci kao emotivnom stanju već vrhovnom životnom cilju. Iako faktički nije sve što sam navela materijalno, ipak služi da zadovolji samo određeni komadić ega i da da neku površnu poentu zivotu. Da se lakše živi. Jer duhovno gledano lakše se po ceo dan juriti oko poslova i graditi neki biznis, zgrtati novac ili neko drugo dostignuće, nego se pozabaviti svojim Ja. Tu treba duboko kopati. Tu je neophodno biti iskren prema sebi, pretresti temelje svoje ličnosti i morala. E TO – nije lako.

people-who-care Ja duboko verujem u dušu. Nije sad bitno sa stanovišta koje religije posmatrate dušu. To ćemo preskočiti. Ono što hoću da kažem jeste da taj površni ego cilj nema mnogo uticaja na dušu kao večni koncept u nama. Verujem da je ono što zaista vredi u ljudima način na koji se oni odnose prema drugima. Od razmišljanja do dela. Moje mišljenje je da je naivno misliti da je materijalni svet sve što postoji, a u tom slučaju svi smo mi povezani na mnogo višem nivou i ne postojimo izolovano od sveta. Zato i naša duša ne može da se posmatra u vakuumu već u odnosima sa drugim dušama. I stvarno mislim da na kraju nije bitno dal tamo negde postoji neki bog koji sve čuje, jer čovek sav otrov i med koji uputi na druge ustvari samo sipa na svoju večnu dušu.

Čovečanstvo je kao pokvarena košnica. Svi zavisimo jedni od drugih, ali se zajednička dobrobit negde izgubila i ustupila mesto njegovom veličanstvu Egu. Nije da nameravam da ljude uporedjujem sa insektima i da propagiram da funkcionišemo kao košnica. To bi bilo navijanje za puko preživljavanje i deevoluciju. Ja sam itekako za individualnost, ali na planu traženja licne srece ne treba gaziti po leševima, u najmanju ruku treba ih zaobići. Nekada se jedno i drugo kose i tesko je naći balans. Ipak verujem da bi sve to bilo svedeno na minimum kad bi ljudi imali više sluha za druge. Pa ne čak ni imali već želeli da imaju, potrudili se.

Neko se rodi lep, neko ružan, neko pametan, neko glup, neko visok, neko nizak, neko beo, neko crn, neko stidljiv, neko napadan.. Ne mozemo da biramo kakvi ćemo se roditi i zato ne treba ljude po tome ni vrednovati. Ipak svako može da bira kako će sam da se ponaša. I samim tim da utiče na druge oko sebe. I mislim da je upravo to ono što čini da nečija duša raste ili zakržlja.

Može neko da bude trostruki doktor nauka ili olimpijski prvak, ali ako je on, da izvinete, govno od čoveka prema drugima on je na kosmičkom nivou osušena nula. Zapravo na nivou kolektivne duše on je minus. Ja mogu da poštujem njihov trud i uspeh, ali njih kao ljude ne. Da ne bude zabune, uopšte ne mislim da je čovek osoba koja drugima služi kao otirač mada sam i sama to bila više puta. Teško je biti naivan. Ali na kraju sam naučila da to zaista nikom ne donosi dobro, već samo još više spušta one koji druge ugnjetavaju i dodaje minus na njihovu dušu.

Primedbe? :)

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...