Dec 14, 2010

SUSPENZIJA: ispovest ozloglašenog studenta

Ja sam jedan od onih sitkom karaktera, koje je na fakultetu zadesio svaki mogući maler kojeg se možete setiti. Sada kao apsolvent mislim da najzad imam puno pravo da pričam o njima :) Izgubila sam mnogo sati u redovima i čekanjima za uvide/žalbe/molbe, desilo mi se da mi ne daju bodove za tačne zadatke, da mi ne pregledaju pola ispita, da zaborave da mi dodaju poene sa nekog dela ispita, pa čak i kad odem da se žalim i kad ih dodaju neće da povećaju ocenu da ne bi pogazili sopstveni potpis. Desilo mi se da mi izgube navodno najbolji projektni rad u generaciji na koji sam dobila 10 i da zaborave da sam ga ikad radila. Ili da ne veruju da je sam ja uradila istraživanje koje sam predala, jer je previše studiozno za jednog studenta. Jedan rođendan sam provela sedeći ispred kancelarije asistenta, koji se na kraju nije ni pojavio. Jedan upis ocene mi je trajao satima, a na red sam stigla oko 22h. Imala sam privatnu uhodu koja me je pratila u stopu po fakultetu i od koga sam bežala prerušavajući se danima. I tako bih mogla da nabrajam do ujutru. Ipak ono o čemu sam htela da pišem je u potpuno drugoj dimenziji Marfijevih zakona. U životu su mi se dešavale neke stvari koje toliko deluju neverovatno da kako vreme prolazi čak i ja počinjem da sumnjam da su se uopšte desile meni, ili podsvesno pokušavam da ih racionalizujem. Za neke od njih srećom imam pisani dokaz. Za neke druge ne. Zato sam rešila da napišem i ovu priču. Kao podsetnik za sebe u budućnosti :) Mada dosta ljudi je upoznato sa većim ili manjim delom ove priče tako da bi bilo nemoguće negirati je. Ipak biće zabavno staviti sve na jedno mesto :)

gengstaUvod. Junski rok 2009. godine, uslovno položen ispit. Trebalo je da odgovaram samo jednu glavu iz knjige i završim s tim. Desi se nesporazum i upadnem u grupu studenata koja je radila sve. Asistenti mi ne dozvole da sa njima odradim svoj deo. Nakon bezuspešnog jurenja profesora po fakultetu, pošaljem mu mail i saznam da ću u septembarskom roku moći da kompletiram ispit… ALI i da ću morati da polažem celu knjigu teorije umesto jedne glave. Pritisak je malo skočio, malo više da se ne lažemo. Ipak udah – izdah, neće mi pokvariti leto. A leto je bilo kratko, kakvo bi i bilo studentsko leto? Praktično ga ne osetiš. Moji reše da renoviramo kupatilo i tako kao jedina koja nije po ceo dan morala da bude na poslu ostanem zaglavljena sa radnicima. Danima. U uslovima nemogućim za učenje. Bušilice, lupanje pločica, utovar, istovar materijala.. po ceo dan. Ispit – iza ćoška. Ali dobro, ne brinem se ja, ja sam spremila sve. Ipak za svaki slučaj rešim da ponesem par puškica za neke stvari koje nisam bila sigurna. Kako mi je to palo na pamet ne znam. Ja sam uvek sedela u prvim klupama i generalno sam cvikaroš kad su autoriteti u pitanju. Ne radim takve stvari, jer ne umem da lažem. Ali pomislih osećaću se sigurnije ako znam da ih imam, a verovatno ih neću ni koristiti.

Ispit. Rasporediše me u gornji levi deo amfiteatra. Broj studenata – prosečan. Nit premalo nit premnogo. Asistenti podeliše ispitne sveske i trka je počela. I to kakva trka! 5 pitanja, ne zna se koje obimnije, a na svako moraš da odgovoriš da bi položio. Prolaze minuti ja pišem i pišem. Par minuta pred kraj pregledam rad i shvatam da poslednje pitanje nisam sigurna da li je tačno ili treba da se nešto menja.. Pomislih da bih mogla da zvirnem u puškice. Zavučem ruku u džep i još nisam ni pogledala šta mi je u ruci, profesor je digao pogled koji je prethodnih x minuta bio prikovan za katedru i počeo da se penje uz stepenice. Ka meni. ‘Koleginice, izvadite to iz džepova’. Nemam pojma da li su ostali studenti završavali svoje radove ili su stali da vide ko je ispao ovca, ali svakako sam se mnogo idiotski osećala. Izvadila sam par puškica i stavila na sto bez reči. ‘Nadam se da Vam ovaj ispit nije za uslov. Podnećemo prijavu protiv Vas prodekanu za  nastavu i tražiti najstrožu kaznu. Sad izađite’, rekao je profesor i uzeo mi rad. Pokušala sam da kažem da sam sve već uradila, ali nije bilo svrhe. Pokupila sam svoje stvari i otišla kući. Usledilo je čekanje na rezultate. Bila sam beskrajno iznervirana mada su me ljudi ubeđivali da će mi samo poništiti ispit, to uvek rade kad nekog uhvate s puškicama. Kada su napokon izašli rezultati moje ime bilo je izdvojeno, boldirano, a pored njega pisalo je da sam prijavljena i da se traži suspenzija. Bila sam u šoku. Nisam mogla da verujem šta mi se dešava. Objektivno gledano kriva sam što sam uopšte nosila nedozvoljena sredstva na ispit. Ali realno gledano nebrojene su kolege koje silne ispite polože varajući. Svi oni imaju mnogo bolji prosek od mene. Niko nije doživeo ništa slično. Niko koga znam (a znam ljude koji su preko 10 godina prisutni na faksu) nije čuo da je neko dobio kaznu suspenzije.. bilo je jasno ko dan – Univerzum svim silama pokušava da mi kaže da ovo nije fakultet za mene, i sada je potegao drastične mere.

Krivično gonjena. Predstojećih dan, dva provela sam proučavajući statut i pravilnik o disciplinskim merama mog faksa. Pisalo je da postoje olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, da student ima pravo da se brani i da odabere sebi branioca. Takođe je pisalo da moj prestup spada u teža krivična dela u koja se ubrajaju i širenje rasne i verske mržnje, krađa i uništavanje imovine fakulteta, dilovanje droge, vandalizam, tuča.. Nedugo nakon što sam otkrila da sam postala akademski ološ najgore najgore vrste usledio je poziv iz sekretarijata. Zamolili su me da napišem neku vrstu zapisnika o događaju. Opisala sam šta se desilo, kao vama gore, naravno izvinila sam se profesoru i u skladu sa pravilnikom o disciplinskim merama navela brojne olakšavajuće okolnosti. Zapravo imala sam ih sve. Zamolila sam ih da mi ne dodele najstrožu kaznu (što je suspenzija od 6 meseci), jer bi me to jako usporilo u završavanju faksa kog iovako već dovoljno ne mirišem. Ono što nisam napomenula, a što mnogo ljudi ne zna: suspenzija znači zabrana polaganja SVIH ispita do daljnjeg (a ne samo ispita iz kog ste uhvaćeni). Nakon mnogo dana čekanja upućen mi je poziv na saslušanje uz komentar da mogu da povedem branioca. Moja misao bila je da nemam ja od čega da se branim, nisam nikog ubila, a sve i da sam najgore prepisivala, pa to rade i svi drugi studenti i stalno ih hvataju i šta sad. Oh kakva greška! Drugari, ako ikad iko od vas bude pozvan na saslušanje, a imate pravo na branioca – POVEDITE GA. Zašto? Pa ubace vas u vrelu čorbu, okruže neprijateljima i napadnu, a vi ne smete ništa da kažete, jer u suprotnim nikad nećete položiti ispite prisutnih profesora. Ipak pisala sam studentu prodekanu i zamolila ga kaže par reči za mene. U međuvremenu sam saznala da će moje ime i slika biti stavljeni na stub srama tako da ceo faks zna da sam ja loš čovek i loš student i da se više niko ne druži sa mnom. Tako to izgleda kad matori ljudi reše da treniraju strogoću i da se igraju neke pravde u ameboidno uređenom sistemu. Čista karikatura.

Saslušanje. Došao je i taj dan. Kada su me pozvali ušla sam u salu. U njoj je bio odbor za saslušanje. Prodekan za nastavu kao predsedavajući. Profesor koji je podneo prijavu, kao tužilac (da ne spominjem da su oni prodekan na istom predmetu). Dva profesora u komisiji. Pravik fakulteta. Zapisničar. Student prodekan. I ja. Prvo je pročitan moj izveštaj sa lica mesta pred svima. Zatim me je prodekan upitao da li imam nešto da dodam. Odgovorila sam da nemam i da u dokumentu pište sve što je relevantno. Opet greška! Ne propustite priliku da se branite, to vam je ujedno i jedina šansa. Posle toga možete samo da sedite i pijete optuženja. Ja sam nažalost olako shvatila sve to, kao formalnost. Ali tim ljudima je moja nesreća došla kao crveno slovo u kalendaru. Praznik i odmor od svakodnevne dosade na poslu. Tužilac je onda dobio reč i tad sam definitivno zažalila što nisam imala nekog da se svađa u moje ime. Gospodin profesor je rekao kako nemam morala, kako je najstroža kazna najmanje što može da traži i da je sve što sam napisala u vezi olakšavajućih okolnosti apsolutno nebitno, te da se ne treba uzeti u obzir. Išao je i dotle da traži da mi se presudi novčana kazna. Sedela sam nemo ne verujući svojim ušima. Nije mi bilo jasno, a ni dan danas nije, zbog čega je taj čovek bio toliko pun gneva. Nikad mu nisam ni reč uputila, niti sam ga videla pre ili posle ispita na kom me je izbacio. Ipak on je nastavio da ispaljuje otrov i ja sam u jednom trenutku smao želela da propadnem u zemlju. Jedan od profesora iz komisije stao je u moju odbranu rekavši da se na njegovom predmetu u svakom roku redovno hvataju studenti sa puškicama i da im često daju i da zamene pitanja. Međutim tužilac je čvrsto ostao pri svom zahtevu da mi odrežu što žešću kaznu, jer se ološu kakav sam ja mora jednom stati na put. Gotovo da sam očekivala da će tražiti kamenovanje ili odsecanje glave. Drugi član komisije nije rekao ni jednu jedinu reč. Student prodekan je nešto protrtljao.. kao i da nije. Ma uostalom svi znamo kako to ide sa studentima prodekanima.. nije da sam očekivala bolje. Sastanak je zatim iznenada zaključen, a mene su izbacili uz reči da ću uskoro saznati o njihovoj odluci. To uskoro se pretvorilo u čekanje bez kraja. Ja sam zapala u stanje kada sam oduševljeno i u neverici proživljavala dan gledajući sebe iz trećeg lica, kao nekog tragikomičnog lika iz romana. Ljudi su stalno zvali raspitivali se, niko nije mogao da veruje da mi se to dešava. U međuvremenu ja sam razmišljala o tome kako da dobijem trogodišnju diplomu i zauvek napustim faks. A ako ne može koliko košta da se ispišem. Osećala sam se kao da sam jezivo razočarala porodicu. Tu su pale neke reči koje su me, mada znam ne namerno, potpuno slomile i počela sam da mislim da sam stvarno jedno veliko nesopsobno razočarenje. I mada me je sve to donekle zabavljalo dok su ljudi oko mene, kada bih ostala sama bilo mi je teško. A uz sve to dešavale su se paralelno i druge drame u mom životu. Nakon ove epizode koja je moju, neću reći mržnju, ali rećiću neljubav prema ovom faksu digla na najviši mogući transcedentalni nivo više nisam uspela da povratim ni mrvu simpatije prema njemu.

Razrešenje. Prošla je prva nedelja, pa druga. Dani su se vukli, niko mi se nije javljao. Po pravilniku o disciplinskim merama fakultet je bio dužan da mi dostavi svoju odluku u roku od (ne znam sad tačno) 10 dana od saslušanja. Ali prošlo je i duplo toliko, a odgovora nije bilo. Jednog dana rešila sam da svratim do sekretarijata da vidim šta se dešava. Sekretarica mi je rekla da je doneta odluka o suspenziji.. to je bilo to, zvanično sam postala ozloglašeni student koga će kad mu istekne kazna svi profesori pomno motriti na ispitima. Sekretarica je rekla da je mnogo zauzeta i da zato nije stigla da mi pošalje odluku, ali da će to učiniti nekog od narednih dana. Da li je potrebno da napomenem da ja taj dan još nisam dočekala? Prošlo je godinu dana. To je bila višnja na šlag. Ionako sam već imala ogroman nedostatak motivacije, ovo je bio kraj. Narednih par meseci sam se oprostila s faksom. Više nije bilo poente ići kada mi ništa nije bilo dozvoljeno. Odvikla sam se od odlaska, učenja, kolega, zaboravila sam kako izgleda zgrada, a kada sam na proleće 2010. ponovo svratila tamo, naišla sam na nove hodnike i drugačije organizovane sale. Ovom prilikom htela bih da zahvalim svim profesorima koji su učestvovali u mom kažnjavanju. Dali ste dobar primer ostalim studentima i pokazali kako pravi zlikovci na kraju bivaju kažnjeni. Meni ste produžili studiranje godinu dana, i omogućili mi da s pravom kažem da se ovaj faks prema meni poneo kao prema probisvetu. Nažalost većina vas je samo grupa duboko nesrećnih i praznih ljudi, koji osim te svoje male kockaste kancelarije nemaju drugu radost u životu. Ali ako ništa drugo profesor Lazović je jedini ispao čovek. I njemu pravo hvala na tome :)

Fin.

15 comments:

3MAJ said...

Ne mogu prokleto da verujem. To je kada se matore drtine koje imaju 0 (ponavljam NULA) sopstvenog života, i onda jedva čekaju da zagorčaju tuđi.

To je, po meni, srž našeg obrazovanja, što su matori komunjarski odgojeni profesori pustili svoje korenje na fakultetima i sada vedre i oblače, a što se tiče svoje nauke - ništa značajno nisu uradili u poslednjih 20 godina.

Jako mi je to poznato, posebno u nauci koja je veoma dinamična i menja se iz dana u dan (kao što je računarstvo je li...) se to jako jasno vidi.

Jedva su dočekali da jednu devojku stave na stub srama, i da glume neku strogoću, a i sami znaju da im se barem 30% ispita tamo položi na bubice.

Dokle god se ne uvede praksa da studenti ocenjuju profesore, i da ta ocena nešto ZNAČI (dobra ocena - bonus na platu, loša - novčana kazna, suspenzija ili gubitak posla), obavezno držanje koraka sa naukom (jebeš profesora koji je poslednji naučni rad napisao pre 20 godina) i naravno kontrola procenta prolaznosti studenata.

U USA na nekim univerzitetima jedan profesor ne može dve godine za redom da drži isti predmet. I onda, kada ga prešaltaju, on mora celo leto da se sprema za novo gradivo koje će da predaje naredne godine. Tako svaki put. Kod nas matorani pričaju istu priču na playback ceo svoj život.

A o 'Bolonji' da ne pričamo... to je već tema za sebe.

Jbt, baš sam se iznervirao čitajući tvoj post. Ali baš! Ako su već spremni da se drže pravila, nema problema. Neka žešće kažnjavaju SVE koji se uhvate sa nedozvoljenim sredstvima, ali onda neka pravila moraju i za njih da važe! Pa da i studenti i profesori 100% odgovaraju za svoje postupke. Protiv toga ne bih imao ništa protiv.

Smradovi!

Zoran said...

Licemerje. Ali ovaj svet počiva na tome. Čak imam jednu tezu da je jedan od razoga fenomena gravitacione sile upravo licemerje, ali ne mogu da dokažem. Elem, meni se čini da bih iste samo pitao da li su ikad au životu prepisivali i radovao se čitanju laži sa njihovih lica. Pusti, panta rei. Kad sada pogledaš, možda je sve ispalo baš kako valja. Eto, da si ranije završila ne bi idela kako su lepo sredili školu :)

Shvatiti našu, gotovo smešnu, nebitnost i prolaznost je, čini mi se, recept za sve :)

Platim KFC jedared ako će ti to ublažiti boli

*Iris* said...

3majko sve se slažem s tobom što si rekao. Ne poričem da sam prekršila 'zakon', ali onda nek ga sprovode isto nad svima. To kao jednom kad sam zaboravila markicu kod kuće (a uvek je kupujem i imam) i baš tad me ulovi kontrola (ja nisam ni bila svesna da mi je ostala u drugoj jakni dok oni nisu naišli). I posle prepirke napišu mi kaznu.. a koliko sam samo stotina puta pre toga videla da one OČIGLEDNE mangupe puštaju i kao sve je ok.. pa da čovek poludi.

A tebi Perine čisto da kažem, ne osećam ja više bol u vezi cele te priče. Stvarno sad imam osećaj kao da se nekom drugom sve to desilo. Jedino mi žao što sam do sad mogla imati 2-3 ispita do kraja, ali šta je tu je.

Anonymous said...

Ovo je strasno i tako je na svim fakultetima! Posle ovoga nije ni cudo sto nam je zemlja ovakva. Ja sam tek prva godina a cini mi se da vise nemam zivaca. Nije tesko uciti, tesko je boriti se sa ovakvom neorganizacijom i debilizmom.Ti si zaista hrabra devojka i divim ti se! Mislim da ja ne bih imala snage da se vratim.......Svaka cas na cvrstom karakteru.

Anonymous said...

Je l si ti to na filoloskom?

*Iris* said...

Ćao (ne znam kako da te oslovim :D),

Ne, ja sam na FONu. Mada sam upoznata sa katastrofalnom organizacijom na filološkom. Na kom si ti faksu?

Ja otkad mi se ovo desilo svim silama ubeđujem mlade ljude da upišu ono što žele i što vole bez obzira na to šta roditelji rekli, jer će se mnogo namučiti u narednih 4,5 godina, a i ostatak života provesti radeći nešto što ih iritira.

Vanda said...

Jeee, pred kraj teksta mi je malo falilo da zaplačem :) Ne mogu da verujem da se sve to tako izdešavalo! Kao da iz nekog razloga baš nisi trebala da položiš baš taj predmet. I, jesi li ga na kraju položila?

*Iris* said...

Položila godinu i po dana kasnije. To mi je bio najslađe položeni ispit, za mene je vredeo kao 5 drugih :) Ali da, oseća se čovek kao u Kafkinom Procesu - bukvalno.

Anonymous said...

Jedan naš kolega (ja ću uskoro diplomirati na FONu) je hteo da napravi dokumentarac o nesposobnosti i bezobrazluku ljudi na FONu. Čak i postoji par video zapisa na kojima se jasno vidi sramotno ponašanje od profesora do asistenata. Ne znam zašto je kolega odustao, ali mislim da bi taj dokumentarac bio veoma popularan!

Anonymous said...

E ne mogu da složim dve misli da l' zbog trenutnog umora da l zbog šoka. Kako god ne mogu da ne saosećam sa tobom. Mislio sam da samo ja mogu da postignem ovakav homerun :D
Mene su slične situacije oterale u u tesku metafiziku.
Ono kao: kako? zasto? i wtf?
Lakše se egzistira kad znaš da nisi sam na svetu :)

Anonymous said...

I kako covek da se ne iznervira kad pročita ovako nešto... kad je sve istina. Ti jesi u ovom slučaju pogrešila, ali stvar je u tome što ne postoji ispit na kome se ne koriste puškice. A ja, evo za 4 god studiranja na FON-u nisam nijednom prisustvovala slučaju da je neko bio suspendovan zbog toga. Naravno dešavalo se da ih uhvate, ali sve se završavalo tako što su im uzimali puškice, u najgorem slučaju poništavali ispit, pa su morali da polažu u sledećem roku. A u 90% slušajeva isti ljudi prepisuju i te iste ljude nikad ne uhvate. U suštini, nemam ništa protiv, neko ume, neko ne.. Niko meni nije kriv što ja ne umem, zar ne :)? Samo je tužno, kao što si rekla, da su oni ljudi sa visokim prosekom taj isti prosek nagurali preko puškica.. Tome sam svedok.. ali tako to uvek nekako ide :)

*Iris* said...

Upravo tako. Evo danas na ispitu, stručan predmet, IV godina, dakle ako to studiraš da bi se time bavio makar stručan predmet odradi kako treba (aj ove zajedničke i nepotrebne i da otaljaš). I ona vadi puškice, stavlja u vežbanku i ceo ispit odradi na njih. Nije meni krivo što drugi ljudi polažu na puškice, samo mi je krivo da se posle sa takvim fiktivnim prosekom i uspehom porede ljudi koji pošteno studiraju. Al šta možemo, svet počiva na nepravdi :)

PearlJam said...

Bio sam na forumu posle "sto godina", trazeci neku informaciju vezanu za faks, pa sam slucajno video temu u kojoj pominjes ovaj slucaj. S obzirom da sam znatizeljan kao neka baba (ovo je samo ublazena varijanta za javnost :D) potrudio sam se da iskopam blog i da procitam sta se sve desilo.

Ono sto je mene najvise iznenadilo je cinjenica da me ovakve pojave vise ne mogu iznenaditi :) Bilo je svakakvih gluposti dok sam jos studirao (mada, moram da priznam, ne u ovako ekstremnoj varijanti), ali bolje se navikavaj na to, jer pravu nepravdu, ljudsku glupost i anti-logiku ces tek spoznati kad izadjes sa faksa. Tako da to sto ti se desilo mozda i nije lose kao neka priprema za ono sto te ceka :) Ono sto je bitno je to da covek mora da nauci da podigne zid oko sebe za takve stvari. U suprotnom zivci nisu problem - zivaca vise nema :) Logika i pravda ne postoje, oni su utopija. Postoje samo interesi i ljudi koji pre ili posle postaju zrtva istih, na najnebuloznije nacine.

Inace svidelo mi se kako si napisala ovaj tekst, mozda bacim pogled na jos neki ako mi vreme dozvoli :)

PearlJam said...

Zaboravih da kazem da je i mene sve podsetilo na Proces dok sam citao. Mada, meni je to jedna od omiljenih knjiga, pa me cesto i tudje i moje situacije podsecaju na Kafku :D

*Iris* said...

Na maltretiranje sam ja navikle i nezavisno od faksa, ne boj se ti meni :P ali faks je dobrano doprineo mora u se priznati. U svakom slučaju, hvala na komentu i nadam se da ćeš pronaći još nešto interesantno na Introsferi. Ako ništa drugo ono makar isprobaj recept za mafine, nećeš se pokajati xD

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...