Dec 22, 2010

Putopis: bajkovita nemačka pokrajna Baden-Württemberg (1)

(sve fotke u u ovom entriju su uslikane mojom rukom)

Prekosutra ja ponovo stavljam put pod noge i krećem u nepoznate krajeve. Zato sam rešila da je krajnji čas da objavim ostatak priče o slatkim gradovima nemačke pokrajne Baden-Württemberg, koje sam obišla letos, kako bih napravila mesta novim pričama koje slede po povratku sa predstojećeg putovanja. O Freiburgu u kome sam provela 10 dana pisala sam naširoko, a sada je red došao na ostale gradiće. U njima sam provela po dan, dva zavisi kako gde, tako da ću ih sve opisati večeras, samo što ću, preglednosti radi podeliti svoju pričicu u nekoliko entrija :)

Konstanz

Ovo je prvi grad u koji sam stigla nakon napuštanja Freiburga. Voz je pristao u stanicu u jutarnjim časovima. Bilo je hladno i padala je kiša. Hostel u kome je trebalo da odsednem bio je malo izvan centra, što i ne bi bio toliki problem da ga nisu smestili na vrh brda tog naselja. Kako sam sve stvari nosila na leđima u vojnom rancu težine 12 kila nisam bila ni malo srećna kad sam otkrila da je hostel popunjen do vrha i da nema ni jedan slobodan krevet. Narednih sat, dva je otpalo na traženje drugog hostela, ali u Konstanzu ih više nije bilo. To je inače manji univerzitetski grad (mada u toj oblasti Nemačke svaki drugi grad je univerzitetski). Ima oko 80 hiljada stanovnika i nalazi se na jezeru Konstanz, praktično na tromeđi granica Francuske, Švajcarske i Nemačke. Da sam imala koji dan više mogla sam da preskočim i do tih zemalja (čak mi je to bilo i u nekom maglovitom nedefinisanom oblaku planova), ali sada to nije bilo moguće. Kako dolazak u Konstanz ne bi potpuno propao rešila sam da posetim ostrvo Mainau, koje je navodno jedna od najlepših turističkih atrakcija na jezeru, a onda pokušam da nađem smeštaj u nekom drugom gradu. Trocifrenim autobusima domogla sam se ostrva, ostavila svoj gigantski ranac u sef i krenula preko mosta. Ako se dobro sećam ulaz na ostrvo Mainau košta 15 ili 20e. Sećam se da sam pomislila da su baš preterali, ali kad sam već došla dotle sad nema nazad, pa da vidimo šta to može biti tako zanimljivo. Pri ulazu na ostrvo možete videti patke i labudove kako šetaju po mostu, ali i sama površina jezera je prekrivena njima. Uz ulaznicu sam dobila i mapu ostrva što se uskoro pokazalo kao vrlo zgodna stvar. Celo ostrvo Mainau uređeno je kao malo umetničko delo spravljeno od cveća i drveća. Figure, životinje, mape u ogromnim dimenzijama i sve ostalo napravljeno je od cveća. Fontanice, vodopadi, putići, statue, zbirka kaktusa od minijaturnih do ogromnih, mali trgovi, egzotične biljke ludačkih boja.. ustvari sve izgleda kao nekakva bašta iz snova, koju je pravio arhitekta koji je malčice skrenuo s uma :) Na mene su najveći utisak ostavile dve stvari. Takozvano mamutsko drveće tj gigantska sekvoja (Sequoiadendron giganteum). Kao obožavalac drveća bila sam neizmerno oduševljena njima. Ovo je izuzetno retko drvo, po masi najveće na svetu u proseku raste do 85 metara u visnu, i 7, 8 metara u širinu. A kora mu je hrapava i crvenkasta, kao da ga prekriva rđa. Neverovatno živopisno deluje iz daljine, a ako pokušate da obgrlite jedno stablo (kao što ja obično radim kad mi se svidi neko drvo :D) osetite se kao mrav u poređenju s njim. Druga stvar koja me je potpuno oborila na ostrvu Mainau jeste Kuća leptira. To je jedna bašta zatvorena pod staklenim zvonom, ispunjena prelepim egzotičnim cvećem i rastinjem, sa nekoliko pećina, mini vodopada, rečicom i mostićima. Međutim ono što nju čini posebnom jeste to što dok vi šetkate tim malim zagušljivim rajem oko vas bezbrižno leprša stotine leptira od kojih je baš svaki najelpši kojeg ste ikada videli! Neverovatan prizor. Lepitiri su toliko naviknuti na ljude, da možete da im priđete objektivnom na par cm i neće pobeći. Ono što je jedino važno jeste ne dirati ih, zato što naša koža sadrži nekakvu supstancu koja uništava njihova krila. Sve ostalo je dozvoljeno. Ja sam želela da ostanem tamo satima. Šetati kroz oblak velikih leptira drečavih boja je nešto kao san svake male devojčice koji nije ni znala da ima dok se nije ispunio :) Nažalost noć se bližila, napolju je i dalje bilo hladno i kišno, i morala sam da se vraćam u Konstanz kako bih uhvatila voz do sledećeg grada u nadi da će tamo biti mesta za spavanje.

Triberg

Putovati do ovog grada istovremeno je i jezivo i fantastično. Zašto sam se odlučila baš za njega? Zato što je to mesto koje se nalazi u srcu Švarcvalda. U Nemačkoj inače gotovo da ne postoje međugradski autobusi, ali do Triberga bi sve osim voza verovatno bilo beskorisno (osim dirižabla). Sve što se vidi kroz prozor vagona jesu crni obrisi drveća. Unedogled. A noć polako pada. Železnička stanica u Tribergu nalazi se na najnižnoj tački grada. Štaviše malo je i izmeštena izvan njega. Na stanici nema tourist information, koji je inače normalna stvar svuda, pa je snalaženje po principu try and fail. U ‘centru’ grada na ulici slučajno nabasam na čoveka, koji je znao par reči srpskog. U sred proklete šume u nekom minijaturnom gradu! Neprocenjivo :) Ali nisam se upuštala u razgovor, jer je već bilo kasno, a prenoćište ko zna gde.. Zapravo hostel je, bogu hvala (sada podižem svoj sarkazam znak), bio na vrhu najvišeg brda i kako se posle ispostavilo pored znaka za prestanak grada Triberga, dakle na potpuno suprotnoj strani. E sad, vi zamislite da vučete 12 kila na leđima uz strmu uzbrdicu nakon napornog dana, dok Sunce baca poslednje ozeble zrake, a da pritom niste sto posto sigurni ni da li ćete naći hostel, možda su na godišnjem odmoru, ili nemaju mesta.. Trenutak kad mi je pao moral bio je pri vrhu brda, kad sam shvatila da sam na mestu gde bi hostel trebalo da bude, ali njega nije bilo. Ipak ispostavilo se da je tu, ali skriven raskošnim krošnjama koje su ga delile od ulice. I tako na najvišoj tački gde prestaje grad, dok je noć sejala zvezde po nebeskim njivama, ušla sam u građevinu koja će uskoro postati poprište neočekivano zanimljivih dešavanja. Inače, Triberg je grad u kojem živi par hiljada ljudi. Izgleda kao gomila kućica razbacanih po stranama šumovitih brda. A što je naročito interesantno baš svaka kuća izgleda drugačije, a ipak sve one deluju kao jedna rustična živopisna celina. Gde god pogledate samo se nadvija crna šuma oko vas i generalni utisak je da ste upali u neki prostor izmešten iz ostatka sveta. Da se vratim u hostel. Tamo se zadesila grupa od 30-40 mladih muzičara, studenata, iz Italije, koji su došli na neku vrstu priprema u Triberg. Bio je to kompletan simfonijski orkestar sa sve profesorima i dirigentom. Kako nije bilo nikog ko je radio kad sam stigla, dirigent mi je pomogao da nađem sobu i smestim se, a onda mi je doneo i neke kolače i sokove. Tako da sam rešila da se posle tuširanja spustim u zajedničku sobu i upoznam sa ljudima. Bilo je to vrlo zabavno, naročito zbog činjenice da niko od njih nije govorio engleski. Čak je i profesorka engleskog natucala samo osnove. Otkrila sam da preko dana vežbaju u gradskoj pozorišnoj sali i da svake godine dolaze tu na pripreme za koncert. Nekako kroz priču nagovore me da ne idem sutra dalje, već da ostanem još jedan dan kako bi se sledeće veče družili, da ja plešem za njih, a oni da sviraju za mene. I tako bi. Sutradan sam išla u otkrivanje grada i okoline. Triberg je poznat po grandioznom vodopadu koji je smešten u šumi. Sve je tako slatko sređeno, čak i ti šumski puteljci nekako su smisleni, sa po kojom statuicom pored koja viri iz žbunja, mostićima, klupicama udenutim na mestima sa divnim pogledom itd. Kada je vodopad najzad iskrsao bio je daleko moćniji nego što sam očekivala. Kapljice vode prštale su na sve strane, a buka koju je pravila voda bila je neverovatna. Ja inače obožavam zvuk vode, talase, reke, fontane itd. pa mi je bilo prilično krivo što sam usled hladnjikave temperature morala vrlo brzo da se udaljim odatle. Na putu ka centru nabasala sam na napuštenu crkvu koja je spolja izgledala zaključano, ali sam ja uspela da pronađem vrata koja se otvaraju I ušla unutra. Jeste primetili kako su crkve nekako sablasne kada su prazne? Druga stvar po kojoj je Triberg nadaleko čuven jeste tradicionalna proizvodnja satova sa kukavicom. Za vreme mog boravka tamo videla sam hiljade i hiljade satove veličine od džepnog sata do onih visokih i po 3-4 metra. Fantastične rezbarije, gde je svaki drugačiji, unikat od predivnog punog drveta, ručno bojen i ukrašavan. Malo izvan grada nalazi se i najveći sat sa kukavicom na svetu, veličine kuće. Gradski muzej je jako zanimljiv, u njemu su osim standardnih muzejskih zanimljivosti smestene i muzičke skalamerije s početka čini mi se XX veka. Kada ubacite par novčića u neki od njih ta komplikovana struktura počinje da se kreće i svira muziku iz svog vremena praćena bendom sviraca, koji su ustvari automatoni izrađeni u dimenzijama pravih ljudi. Mene je sve to neverovatno podsetilo na scene iz igre Syberia, ko je igrao znaće na šta mislim. I automatoni i sama pomisao da sam negde bogu iza tregera. Townshall iliti gradska kuća takođe ima jednu fascinantnu prostoriju koja je cela od poda do plafona, uključujući i kompletan nameštaj u njoj, izrezbarena neverovatnim umećem i sa sjajnim smislom za detalje. Pošto sam imala malo viška vremena sela sam na voz i skoknula do obližnjeg gradića St.Georgen gde sam posetila neki muzej koji je bio simpatičan, ali nije ostavio naročit utisak na mene, pa neću zamarati pričom o njemu. Kada se približilo veče vratila sam se u hostel gde smo se moji novi italijanski prijtelji i ja našli da se zabavljamo. Sutra rano posle doručka orkestar na čelu sa dirigentom Albertom odveo me je u pozorište, smestio u prvi red i počeo da svira za mene. Bio je to toliko divan i jedinstven poklon, jedan od onih koje ću uvek pamtiti, uprkos tome što smo se ta grupa i ja poznavali dan i po i što se više nikad nećemo videli. Došlo je do neke pozitivne razmene između nas I to je ono što čovek na kraju jedino I ponese kući. Nakon privatnog mini koncerta sela sam na svoj omiljeni voz i uputila se na novu destinaciju.

No comments:

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...