Oct 22, 2010

Freiburg

(sve fotke u u ovom entriju su uslikane mojom rukom)

Isečak iz dnevnika: 5. avgust 2010 18:33

By the lakeSedim u vozu za neki grad sa smešnim imenom. Oko mene se čuje samo nemački jezik, drema mi se, iščekujem oluju s obzirom na to kakvo je nebo i volela bih da je moj princ sa mnom da ga držim za ruku i naslonim se na njegovo rame.. Voz, prevozno sredstvo ljubavi.. Putovaću 4 sata do Freiburga, i presedaću 2 puta. Još uvek nisam potpuno svesna šta se dešava. (…) U 18.18 sam se ukrcala na ovaj voz. Pun je mladih, i ne razlikuju se mnogo od nas. Osim što ih je možda više koji su u tom 'aktivnom' fazonu. Na sve strane su vreće za spavanje, šatori, pivo i starke. U svakom slučaju od jutros sam konstantno u nekim novim nepoznatim okruženjima pa mi je mozak automatski alert, nadam se samo da će izdržati tako do ponoći, pre nego što stignem u Freiburg, pronađem svoje domaćine i komiram se.

 

U avgustu ove godine provela sam 10 dana u gradiću po imenu Freiburg u nemačkoj pokrajni Baden-Württemberg. Stigla sam tamo kasno uveče 05.10. vozom iz Stuttgarta natovarena rancem težine 12 kilograma, bez adrese na kojoj ću naći svoje domaćine, umorna, uzbuđena, u neverici što sam zapravo ostvarila svoj višemesečni plan da odem tamo, srećna, al pomalo tužna i potpuno sama. Narednih 10 dana protekli su mi u društvu nekoliko stotina stranaca iz celog sveta – Argentine, Španije, Holandije, Izraela, Japana, SAD, UK, Brazila, Nemačke, Francuske, Koreje, Turske, Rusije itd. Ipak uspevala sam da svakodnevno i pored gomile obaveza izdvojim malo vremena i radim ono što najviše volim u nepoznatom mestu - istražujem grad.

By the lakePrvo što primetite kada izađete na ulice Freiburga su bicikli. Ima ih na stotine i hiljade. Biciklističke staze su postavljene uz sve ulice i presecaju ceo grad. U proseku na 1 automobil može se videti 4-5 biciklista. Postoje brojne prodavnice bicikli, a na nekoliko mesta se mogu iznajmiti sa lagera od više hiljada istih. Čini mi se da sam za tih 10 dana u Freiburgu videla isti broj, ako ne i više, bicikli nego za ceo život u Srbiji. Druga stvar koja mi je zapala za oko jeste da je Freiburg ne samo zelen grad (a pod tim podrazumevam visoku brigu njegovih građana o sortiranju smeća, čistoći i ekološki odgovornom ponašanju), već i sportski nastrojen. Za vreme svog boravka nisam videla ni jednog dobro podgojenog prolaznika. Svakodnevno sam pored biciklista nailazila i na ljude koji u parkovima rade vežbe, džogiraju (pa čak i stari i poodavno osedeli), plivaju (često sam šetala pored jezera.. neki ljudi su se čak sunčali goli), igraju basket ili fudbal, dobacuju se frizbijem itd. Život je potpuno okrenut aktivnostima na otvorenom.

Ja sam konkretno bila stacionirana u delu grada koji se zove Mooswald, na oko pola sata hoda od centra ili 7,8 minuta autobusom. Prvi put kad sam krenula u centar sela sam na bus. Platila sam kartu 2,5 evra… Posle toga sam išla peške lol (ili ako idem par stanica poštovala srpsku tradiciju švercovanja) :D Aman, 250 dinara za osmominutnu vožnju! Nije li mnogo? Još ako idete negde svaki dan, pa još u oba pravca.. ali više o cakama snalaženja u Nemačkoj u nekom sledećem entry-ju, verujte imam brdo saveta. Elem, moj ‘kamp’ je bio na ivici jednog ogromnog.. pa recimo parka ispresecanog biciklističkim stazama i terenima, sa osrednjim gorepomenutim jezerom (koje je dom brojnim labudovima i patkama) i sporadičnim šumarcima. Sad mi je iznenada jako krivo što mi je u povratku iz Nemačke nestao mobilni telefon, u njemu sam imala puuuno zanimljivih zapažanja i anegdotica. Šta da se radi, idemo dalje, iz glave.. The drummer of the parkOmiljeno mesto za odmaranje od horde stotina nepoznatih ljudi bilo je definitivno to jezero. Sedela sam ili šetala njegovim obalama svaki dan (ili noć). Jednog dana sam na putu za netkafe u koji sam išla kroz park iznenada čula ujednačen ritam nekih perkusija.  Okretala sam se oko sebe, ali nisam našla odakle dopire zvuk te sam krenula da ga pratim i nakon 20ak sekundi ugledala sam čoveka koji stoji među drvećem i u nekom polutransu lupa u svoj udarački instrument. Prvo sam pomislila da je neki egzibicionista, ali kako ga apsolutno niko nije gledao shvatila sam da je došao da svira za sebe. Bila sam oduševljena i htela sam da ga slikam, ali sam se plašila da će me videti i ispasti iz svog transa. Pa pošto nisam htela da ga poremetim, nastavila sam svojim putem. To se ponovilo još 2 dana za redom i svaki put mi je bilo žao što ga nisam slikala. Tako trećeg dana rešim da priđem čoveku. Mahnem mu, i pitam da li bi imao nešto protiv da ga uslikam. Malo smo popričali, mada teško, jer se čovek slabo snalazio na engleskom. Saznala sam da mu je ‘lupanje’ samo hobi, ali da skoro svakog dana dolazi da uživa i to mi se jako dopalo. Nakon toga sam otišla i više ga nisam videla. Narednih dana počela je da pada kiša i čovek se više nije pojavljivao.

Jednog od tih dana popela sam se na osmatračnicu koju sam otkrila na sredini parka i pogled koji se protezao bio je fantastičan. Verovatno bih tamo ostala jako dugo da neka familija nakon 15ak minuta nije odlučila da je vrh te iste osmatračnice baš zgodno mesto za piknik. The towerJedne noći u povratku u ‘kamp’ rešila sam da idem zaobilaznim putićima i otkrila kako nemačka omladina provodi letnje noći. U parku na određenim mestima postoje mesta optimizovana za logorsku vatru. I svako je udaljeno i skriveno drvećem i brdašcima od ostalih. Društvance se okupi na takvom ognjištu, zapali vatru, neko eventualno ponese gitaru ili već neku muziku, krompire ili neko meso i pod zvezdama se druže. Osvetljenja nema (osim tihih svetiljki na nekoliko glavnih staza, ali one su podalje odatle), potpuni je mrak i svetlost dolazi jedino od zvezda i vatre (eventualno udaljene tačkice svićkaju s druge strane jezera).  Divno je zaista.  Čista priroda, a opet nije divljina, osećate se bezbedno iako ne vidite prst pred nosem. Ja sam samo u jednom trenutku osetila blagu paniku kad sam shvatila da nisam sigurna da li uopšte idem u dobrom smeru, da je prošla ponoć i da ne vidim ništa oko sebe. Ali to je trajalo svega pola minuta, ubrzo sam se vratila sebi i uživanju u zvezdama. Sutra ujutru ponovo sam prošla tim putem da vidim kako izgleda, pošto u noći nisam ništa uspela. Tako sam otkrila nekakve zanimljive razbacane stene slične umanjenom Stonehenge-u. Tu negde je takođe bila smeštena i predivna japanska bašta. Ja onako nešto u životu nisam videla. Kao vrtovi kojima se šetaju princeze u onim bajkovitim filmovima. I svako može da dođe kad hoće i uživa… Tih dana htela sam i da se brčnem, ali prvih par dana dok je bilo toplo nisam imala vremena, a onda je zahladilo (ipak je Nemačka dosta hladnija leti od Srbije). Poslednjih dana je čak i kiša padala. To mi je verovatno ostala neostvarena želja, da se okupam u jezercetu Mooswald :)

The view from the tower

Srećom tu je i centar da odvuče pažnju hladnim danima. Pešačka zona u centru je prilično velika, i sastoji se iz brojnih ulica. U celom gradu nema nekih viših zgrada, najviše su po par spratova. Iako je puno modernih prodavnica, kafića i restorana, ipak je sve to tako uklopljeno u postojeću sliku iscrtanu kaldrmom, starim fasadama, cvećem i kitnjastim prozorima. Ne postoje šljašteće reklame, drečeća muzika iz fast food restorana i sl. Naravno postoje i reklame i muzika, ali sve u skladu sa duhom grada. Skromno i harmonično. Grad je ispunjen razbacanim statuama, i fontanama. Nemci imaju fetiš na fontane (što sam otkrila kasnije kada sam obišla još nekoliko drugih gradova). Ono što je karakteristično za pešačku zonu jeste to što ona baš i nije potpuno pešačka. Odnosno ispresecana je tramvajskim šinama. Srećom njihovi tramvaji su tihi i ta simbioza pešaka i tramvaja nekako sasvim prirodno cveta. Niko nikome ne smeta, saobraćaj prolazi kroz ceo grad, i svi srećni. Takođe ulice su ispresecane i nekim malim kanalima, kao slivnici za vodu kad pada kiša niz koje deca puštaju papirne brodiće na povodcu (valjda da kad im dosadi mogu da ga pokupe i bace, kao što rekoh ekološka svest na visokom nivou). Vrlo simpatično :) Osim kada zagledani u nebo slušate muziku zaboravivši da ti kanali postoje, kao što se meni desilo. Srećom u poslednjem trenutku sam se trgnula, inače ode zglob na nozi.

A fire dancer U centru se nalaze razne znamenite zgrade, a ono što je ustvari meni prvo zapalo za oko je to što centar Freiburga baš i nije u centru grada. Jer se sa ulica vidi strana visokog brda koja se uzdiže onako prekrivena četinarima :) Skroz interesantno, vi u centru, a ono divljina na kilometar od vas. Na ulicama ima po neki artista, pa se ljudi skupe i gledaju ih. I zapravo svi su uglavnom veoma kreativni i dobri u tome što rade. Sad mala digresija, ali jedno veče na jezeru Mooswald naišla sam na plesača sa vatrom. Sva svetla okolo bila su pogašena, nekolicina ljudi je sedela na onim drvenim tribinama koje se kod nas koriste obično na školskim sportskim turnirima, a on je ispred nas uz mističnu muziku vrteo zapaljene baklje i obruče. Zaista fantastičan doživljaj. Na kraju sam mu ubacila neku paru u šešir i rekla da sam bila oduševljena, ali mislim da me nije razumeo. Nazad u centar. U Nemačku sam nosila svoj netbook, jer su moji hteli da se skype-ujemo. Logično sam pretpostavila da je tamo wifi još uobičajenijanija (!) pojava nego ovde. Oh kakav danak neiskustvu! Zapravo wifi jeste uobičajena pojava, ali nije besplatan, već je potrebno kupiti vreme karticom. S obzirom da to nisam mogla moj netbook je ostao osuđen na samovanje u rancu, dok sam ja koristila usluge netkafea. Mislim da sam u Freiburgu najviše para dala na netkafe lol. Evro tu evro tamo, ode dosta. Da sam kafoholičar verovatno ne bih imala ovaj problem. Tako da je to bio jedini trenutak u životu kad sam zažalila što ne pijem kafu. Poslednjeg dana boravka u Freiburgu sela sam u Starbucks i eto sreće. Besplatni wifi! To mi je za nauk. U svakom Starbucksu na svetu postoji wifi. Tako da bez obzira gde bili, dok god imate Starbucks u blizini na konju ste. I ne ovo nije reklama, ja i dalje ne volim kafu :P

Freiburg Theatre

U ono što su (kasnije sam otkrila) obeležja svih gradova u pokrajni Baden-Württemberg spada pozorište, mnogo zdravstvenih klinika, univerzitet, izložbeni saloni automobila, statue i fontane. Tako se vraćam pešice iz grada nekim alternativnim putem i sa jedne strane se nižu klinike, a sa druge univerzitetske kancelarije. Jednog od poslednjih dana posetila sam i stadion fudbalskog kluba Freiburg na drugom kraju grada. Takođe zanimljivo je to što je periferija podjednako lepo sređena kao i centar. Ulice besprekorne, drvoredi podšišani, cveće u prozorima.. Milina. Nisu ludi Nemci, srede gradić tako da njegovi stanovnici nikad i ne požele da odu u neko veće mesto, tipa Frankfurt, Stuttgart, Berlin.. Zašto bi kad je sve sjajno i tamo :)

Verovatno bih mogla još jako dugo da pišem hvalospev ovako, ali u tom slučaju niko od vas ne bi pročitao ovaj entry do kraja. Zato ću završiti isečkom iz dnevnika koji je napisan na kraju mog boravka u Freiburgu, 15.avgusta u 2:40 (noću):

Freiburg mi je prirastao za srce, naročito moje jezero, park, labudovi, ali i put do net kafea, tramvaji, autobus 10 i centar grada. Definitivno će mi nedostajati. Nadam se da ću se jednom vratiti ovde ponovo.

2 comments:

3MAJ said...

Iris, ovo je fantastično! Baš baš si lepo napisala i baš si me oduševila! Obzirom da sam Germanofil, jedva sam čekao da se vratiš sa utiscima. Jedino što mi je žao je što i sama ne pričaš nemački jezik. Ako te Nemačka zanima, razmisli o tome, jer uopšte jezik nije toliko težak kao što zvuči dok slušaš kada oni pričaju.

Ja sam pre skoro 2 godine bio u Berlinu, i zapazio sam slične stvari kao i ti. Orijentisanost Nemaca ka outdoors aktivnostima kao i posvećenost porodici. Oduševljavalo me je to što sam redovno viđao da cela porodica - njih četvoro petoro, idu napolje po ciči zimi u jaknama vozikaju bajseve ili bacaju frizbi. Pošto sam bio za novu godinu tamo, atmosfera je bila skroz praznična, i sve je bilo podređeno tome.

Ne mogu da verujem da ti ne voliš kafu! :D Doduše, nigde nisam pio lošiju kafu nego u Nemačkoj! U Londonu je zapravo podjednako bljutava, ali u Nemačkoj oni ne znaju kako da naprave kafu, iako realno imaju pristup kvalitetnijoj kafi nego mi. Starbucks je najgori lanac kafića za koji znam. Naš Greenet ih šije za 10 dužina... ali dobro, nećemo o tome.

Baš iz ovih stvari koje si pisala mene Nemačka i Nemci oduševljavaju. Što se ljudi tiče, imao sam veoma pozitivne utiske, svi su bili topli, srdačni i želeli su da pomognu uvek - ali opet, ja pričam nemački pa su verovatno blagonaklono gledali na stranca koji se potrudio da nauči njihov jezik.

Samo tako nastavi, i nadam se da ćeš se uskoro ponovo vratiti u Nemačku! Ako imaš vremena (i malo para) obavezno upiši kurs! Ako ti trebaju preporuke, samo mi reci :).

*Iris* said...

Nisam znala da si Germanofil. U tom slučaju će te radovati da čuješ da ću pisati i o ostalim gradovima u kojima sam bila, doduše mnogo kraće, ali opet vredi pomenuti :)

A ovo za outdoor aktivnosti je mene baš začudilo, jer sam ranije uvek zamišljala Nemce ili kao debele ljude koji pivo pivo, ili kao utegnute u kravatu po ceo dan rade :)

Inače nemački sam učila u školi.. sad ću da ti kažem.. 10 godina :D u osnovnoj mi je bio odvratan, u srednjoj na momente grozan i podnošljiv, mada sam imala par momenata kad sam čak htela da ga malo bolje naučim. Sad mi je naravno žao što nisam, ali dobro. Možda jednog dana. Ako budem išla na neku edukaciju po Nemačkoj svakako ću malo da obnovim jezik :) Sve u svemu zvaću te za preporuke, ako mi bude trebalo i hvala :))

Post a Comment

Mišljenja, pitanja, filozofiranja, pohvale, uvrede.. sve ide ovde :D

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...