Oct 22, 2010

Freiburg

(sve fotke u u ovom entriju su uslikane mojom rukom)

Isečak iz dnevnika: 5. avgust 2010 18:33

By the lakeSedim u vozu za neki grad sa smešnim imenom. Oko mene se čuje samo nemački jezik, drema mi se, iščekujem oluju s obzirom na to kakvo je nebo i volela bih da je moj princ sa mnom da ga držim za ruku i naslonim se na njegovo rame.. Voz, prevozno sredstvo ljubavi.. Putovaću 4 sata do Freiburga, i presedaću 2 puta. Još uvek nisam potpuno svesna šta se dešava. (…) U 18.18 sam se ukrcala na ovaj voz. Pun je mladih, i ne razlikuju se mnogo od nas. Osim što ih je možda više koji su u tom 'aktivnom' fazonu. Na sve strane su vreće za spavanje, šatori, pivo i starke. U svakom slučaju od jutros sam konstantno u nekim novim nepoznatim okruženjima pa mi je mozak automatski alert, nadam se samo da će izdržati tako do ponoći, pre nego što stignem u Freiburg, pronađem svoje domaćine i komiram se.

 

U avgustu ove godine provela sam 10 dana u gradiću po imenu Freiburg u nemačkoj pokrajni Baden-Württemberg. Stigla sam tamo kasno uveče 05.10. vozom iz Stuttgarta natovarena rancem težine 12 kilograma, bez adrese na kojoj ću naći svoje domaćine, umorna, uzbuđena, u neverici što sam zapravo ostvarila svoj višemesečni plan da odem tamo, srećna, al pomalo tužna i potpuno sama. Narednih 10 dana protekli su mi u društvu nekoliko stotina stranaca iz celog sveta – Argentine, Španije, Holandije, Izraela, Japana, SAD, UK, Brazila, Nemačke, Francuske, Koreje, Turske, Rusije itd. Ipak uspevala sam da svakodnevno i pored gomile obaveza izdvojim malo vremena i radim ono što najviše volim u nepoznatom mestu - istražujem grad.

By the lakePrvo što primetite kada izađete na ulice Freiburga su bicikli. Ima ih na stotine i hiljade. Biciklističke staze su postavljene uz sve ulice i presecaju ceo grad. U proseku na 1 automobil može se videti 4-5 biciklista. Postoje brojne prodavnice bicikli, a na nekoliko mesta se mogu iznajmiti sa lagera od više hiljada istih. Čini mi se da sam za tih 10 dana u Freiburgu videla isti broj, ako ne i više, bicikli nego za ceo život u Srbiji. Druga stvar koja mi je zapala za oko jeste da je Freiburg ne samo zelen grad (a pod tim podrazumevam visoku brigu njegovih građana o sortiranju smeća, čistoći i ekološki odgovornom ponašanju), već i sportski nastrojen. Za vreme svog boravka nisam videla ni jednog dobro podgojenog prolaznika. Svakodnevno sam pored biciklista nailazila i na ljude koji u parkovima rade vežbe, džogiraju (pa čak i stari i poodavno osedeli), plivaju (često sam šetala pored jezera.. neki ljudi su se čak sunčali goli), igraju basket ili fudbal, dobacuju se frizbijem itd. Život je potpuno okrenut aktivnostima na otvorenom.

Ja sam konkretno bila stacionirana u delu grada koji se zove Mooswald, na oko pola sata hoda od centra ili 7,8 minuta autobusom. Prvi put kad sam krenula u centar sela sam na bus. Platila sam kartu 2,5 evra… Posle toga sam išla peške lol (ili ako idem par stanica poštovala srpsku tradiciju švercovanja) :D Aman, 250 dinara za osmominutnu vožnju! Nije li mnogo? Još ako idete negde svaki dan, pa još u oba pravca.. ali više o cakama snalaženja u Nemačkoj u nekom sledećem entry-ju, verujte imam brdo saveta. Elem, moj ‘kamp’ je bio na ivici jednog ogromnog.. pa recimo parka ispresecanog biciklističkim stazama i terenima, sa osrednjim gorepomenutim jezerom (koje je dom brojnim labudovima i patkama) i sporadičnim šumarcima. Sad mi je iznenada jako krivo što mi je u povratku iz Nemačke nestao mobilni telefon, u njemu sam imala puuuno zanimljivih zapažanja i anegdotica. Šta da se radi, idemo dalje, iz glave.. The drummer of the parkOmiljeno mesto za odmaranje od horde stotina nepoznatih ljudi bilo je definitivno to jezero. Sedela sam ili šetala njegovim obalama svaki dan (ili noć). Jednog dana sam na putu za netkafe u koji sam išla kroz park iznenada čula ujednačen ritam nekih perkusija.  Okretala sam se oko sebe, ali nisam našla odakle dopire zvuk te sam krenula da ga pratim i nakon 20ak sekundi ugledala sam čoveka koji stoji među drvećem i u nekom polutransu lupa u svoj udarački instrument. Prvo sam pomislila da je neki egzibicionista, ali kako ga apsolutno niko nije gledao shvatila sam da je došao da svira za sebe. Bila sam oduševljena i htela sam da ga slikam, ali sam se plašila da će me videti i ispasti iz svog transa. Pa pošto nisam htela da ga poremetim, nastavila sam svojim putem. To se ponovilo još 2 dana za redom i svaki put mi je bilo žao što ga nisam slikala. Tako trećeg dana rešim da priđem čoveku. Mahnem mu, i pitam da li bi imao nešto protiv da ga uslikam. Malo smo popričali, mada teško, jer se čovek slabo snalazio na engleskom. Saznala sam da mu je ‘lupanje’ samo hobi, ali da skoro svakog dana dolazi da uživa i to mi se jako dopalo. Nakon toga sam otišla i više ga nisam videla. Narednih dana počela je da pada kiša i čovek se više nije pojavljivao.

Jednog od tih dana popela sam se na osmatračnicu koju sam otkrila na sredini parka i pogled koji se protezao bio je fantastičan. Verovatno bih tamo ostala jako dugo da neka familija nakon 15ak minuta nije odlučila da je vrh te iste osmatračnice baš zgodno mesto za piknik. The towerJedne noći u povratku u ‘kamp’ rešila sam da idem zaobilaznim putićima i otkrila kako nemačka omladina provodi letnje noći. U parku na određenim mestima postoje mesta optimizovana za logorsku vatru. I svako je udaljeno i skriveno drvećem i brdašcima od ostalih. Društvance se okupi na takvom ognjištu, zapali vatru, neko eventualno ponese gitaru ili već neku muziku, krompire ili neko meso i pod zvezdama se druže. Osvetljenja nema (osim tihih svetiljki na nekoliko glavnih staza, ali one su podalje odatle), potpuni je mrak i svetlost dolazi jedino od zvezda i vatre (eventualno udaljene tačkice svićkaju s druge strane jezera).  Divno je zaista.  Čista priroda, a opet nije divljina, osećate se bezbedno iako ne vidite prst pred nosem. Ja sam samo u jednom trenutku osetila blagu paniku kad sam shvatila da nisam sigurna da li uopšte idem u dobrom smeru, da je prošla ponoć i da ne vidim ništa oko sebe. Ali to je trajalo svega pola minuta, ubrzo sam se vratila sebi i uživanju u zvezdama. Sutra ujutru ponovo sam prošla tim putem da vidim kako izgleda, pošto u noći nisam ništa uspela. Tako sam otkrila nekakve zanimljive razbacane stene slične umanjenom Stonehenge-u. Tu negde je takođe bila smeštena i predivna japanska bašta. Ja onako nešto u životu nisam videla. Kao vrtovi kojima se šetaju princeze u onim bajkovitim filmovima. I svako može da dođe kad hoće i uživa… Tih dana htela sam i da se brčnem, ali prvih par dana dok je bilo toplo nisam imala vremena, a onda je zahladilo (ipak je Nemačka dosta hladnija leti od Srbije). Poslednjih dana je čak i kiša padala. To mi je verovatno ostala neostvarena želja, da se okupam u jezercetu Mooswald :)

The view from the tower

Srećom tu je i centar da odvuče pažnju hladnim danima. Pešačka zona u centru je prilično velika, i sastoji se iz brojnih ulica. U celom gradu nema nekih viših zgrada, najviše su po par spratova. Iako je puno modernih prodavnica, kafića i restorana, ipak je sve to tako uklopljeno u postojeću sliku iscrtanu kaldrmom, starim fasadama, cvećem i kitnjastim prozorima. Ne postoje šljašteće reklame, drečeća muzika iz fast food restorana i sl. Naravno postoje i reklame i muzika, ali sve u skladu sa duhom grada. Skromno i harmonično. Grad je ispunjen razbacanim statuama, i fontanama. Nemci imaju fetiš na fontane (što sam otkrila kasnije kada sam obišla još nekoliko drugih gradova). Ono što je karakteristično za pešačku zonu jeste to što ona baš i nije potpuno pešačka. Odnosno ispresecana je tramvajskim šinama. Srećom njihovi tramvaji su tihi i ta simbioza pešaka i tramvaja nekako sasvim prirodno cveta. Niko nikome ne smeta, saobraćaj prolazi kroz ceo grad, i svi srećni. Takođe ulice su ispresecane i nekim malim kanalima, kao slivnici za vodu kad pada kiša niz koje deca puštaju papirne brodiće na povodcu (valjda da kad im dosadi mogu da ga pokupe i bace, kao što rekoh ekološka svest na visokom nivou). Vrlo simpatično :) Osim kada zagledani u nebo slušate muziku zaboravivši da ti kanali postoje, kao što se meni desilo. Srećom u poslednjem trenutku sam se trgnula, inače ode zglob na nozi.

A fire dancer U centru se nalaze razne znamenite zgrade, a ono što je ustvari meni prvo zapalo za oko je to što centar Freiburga baš i nije u centru grada. Jer se sa ulica vidi strana visokog brda koja se uzdiže onako prekrivena četinarima :) Skroz interesantno, vi u centru, a ono divljina na kilometar od vas. Na ulicama ima po neki artista, pa se ljudi skupe i gledaju ih. I zapravo svi su uglavnom veoma kreativni i dobri u tome što rade. Sad mala digresija, ali jedno veče na jezeru Mooswald naišla sam na plesača sa vatrom. Sva svetla okolo bila su pogašena, nekolicina ljudi je sedela na onim drvenim tribinama koje se kod nas koriste obično na školskim sportskim turnirima, a on je ispred nas uz mističnu muziku vrteo zapaljene baklje i obruče. Zaista fantastičan doživljaj. Na kraju sam mu ubacila neku paru u šešir i rekla da sam bila oduševljena, ali mislim da me nije razumeo. Nazad u centar. U Nemačku sam nosila svoj netbook, jer su moji hteli da se skype-ujemo. Logično sam pretpostavila da je tamo wifi još uobičajenijanija (!) pojava nego ovde. Oh kakav danak neiskustvu! Zapravo wifi jeste uobičajena pojava, ali nije besplatan, već je potrebno kupiti vreme karticom. S obzirom da to nisam mogla moj netbook je ostao osuđen na samovanje u rancu, dok sam ja koristila usluge netkafea. Mislim da sam u Freiburgu najviše para dala na netkafe lol. Evro tu evro tamo, ode dosta. Da sam kafoholičar verovatno ne bih imala ovaj problem. Tako da je to bio jedini trenutak u životu kad sam zažalila što ne pijem kafu. Poslednjeg dana boravka u Freiburgu sela sam u Starbucks i eto sreće. Besplatni wifi! To mi je za nauk. U svakom Starbucksu na svetu postoji wifi. Tako da bez obzira gde bili, dok god imate Starbucks u blizini na konju ste. I ne ovo nije reklama, ja i dalje ne volim kafu :P

Freiburg Theatre

U ono što su (kasnije sam otkrila) obeležja svih gradova u pokrajni Baden-Württemberg spada pozorište, mnogo zdravstvenih klinika, univerzitet, izložbeni saloni automobila, statue i fontane. Tako se vraćam pešice iz grada nekim alternativnim putem i sa jedne strane se nižu klinike, a sa druge univerzitetske kancelarije. Jednog od poslednjih dana posetila sam i stadion fudbalskog kluba Freiburg na drugom kraju grada. Takođe zanimljivo je to što je periferija podjednako lepo sređena kao i centar. Ulice besprekorne, drvoredi podšišani, cveće u prozorima.. Milina. Nisu ludi Nemci, srede gradić tako da njegovi stanovnici nikad i ne požele da odu u neko veće mesto, tipa Frankfurt, Stuttgart, Berlin.. Zašto bi kad je sve sjajno i tamo :)

Verovatno bih mogla još jako dugo da pišem hvalospev ovako, ali u tom slučaju niko od vas ne bi pročitao ovaj entry do kraja. Zato ću završiti isečkom iz dnevnika koji je napisan na kraju mog boravka u Freiburgu, 15.avgusta u 2:40 (noću):

Freiburg mi je prirastao za srce, naročito moje jezero, park, labudovi, ali i put do net kafea, tramvaji, autobus 10 i centar grada. Definitivno će mi nedostajati. Nadam se da ću se jednom vratiti ovde ponovo.

Oct 17, 2010

Super Mario je ponovo među nama!

Mario-HappyKo nije igrao Super Maria kao mali, taj je ili 93+ godište ili je živeo u pećini na Himalajima. Ovih dana meni je dobro poznati čovečuljak Mario pojeo jetru. Moj dečko i ja zajedno, na smenu, prelazimo Maria na Nintendu DS (unuk GameBoy-a).. a mene su neki nivoi toliko isfrustrirali da sam čak imala i noćnu moru koja se odigravala u okruženju sličnom boss levelu iz igrice :D Inspirisana ovim počela sam da razmišljam kako bi bilo blesavo tematski opremiti sobu u stilu ove igre (npr. neku dečju sobu), ali naravno Google mi je pokvario dan otkrivši po x-ti put da ako je neka ideja toliko dobra verovatno ju je negde neko na svetu već sproveo.

U to ime predstavljam vam sobu koju je kreirala izvesna Antoinette J. Citizen. Izgleda kao da ste uskočili u igricu, i to u preslikani prvi nivo. Možete trčkarati po pikselizovanoj sobi i pretvarati se da ste lik iz igre, jer su u sobu ugrađeni zvučni i drugi efekti preuzeti iz Super Maria.

supermario-room2

smroom5

supermarioroom

 

 

 

 

 

supermario-room3

smroom4 supermario-room4

 

 

 

 

 

Kao ljubitelj lepih noktiju naišla sam na jos nešto u vezi sa ovom temom. Da li je moguće da se neko potrudio da napravi ovo? :D

nails08

Srećom tu su i neke manje nabudžene varijante koje nekad možda i pokušam da izvedem sama :) for the lulz!

IMG_9371 copy marionails

Oct 13, 2010

Žene šoferi :D

female driver Uh, imam toliko toga zanimljivog da kažem. Da počnem od vesti (s kojom sam se svima već popela na glavu) da sam prekjuče položila vožnju, a juče izvadila svoju prvu vozačku dozvolu :)) Koliko sam srećna nemate predstavu. S obzirom da sam očekivala i pripremila se za višečasovno čekanje u redovima bila sam veoma prijatno iznenađena uslugom u Ljermontovoj. Nakon što sam se slikala i pokupila dokumenta iz auto škole zaputila sam se na Konjarnik. Tamo sam naišla na prazne hodnike i završila ceo posao za 20ak minuta. Službenici su bili krajnje prijatni, te sam vrlo brzo izašla iz policije sa još vrućom roze dozvolom u rukama. Permis de conduire. Uvek sam se pitala zašto to piše baš na francuskom.
Otkad sam krenula na vožnju jako sam uživala u tome, i mada su mi razni ljudi pričali da će mi posle 10. ili 20. časa dojaditi meni je i na polaganju bilo zabavno. Onda sam počela da razmišljam koliko bi bilo sjajno naći privremeni posao kao šofer. Prva ideja mi je bila kamiondžija, ali onda sam shvatila da bi ženski šofer zapravo mogao da bude mnogo interesantna stvar. Zamislite limuzinu koju vozi lepo utegnuta i skockana šoferka. Kladim se da bi bilo hit u selebriti krugovima :) Limuzine se voze lagano, kako bi svi napolju mogli dobro da je zagledaju, a i ovi iznutra da uživaju u divljenju onih spolja. Savršeno. Povučena tom idejom potražila sam i pronašla da kod nas postoji par ‘rent-a-limo’-a. Postoji šansa da bi neko od njih prepoznao genijalnost ove ideje, ali s druge strane predrasude prema ženama vozačima su kod nas prejake, a i treba mi neko iskustvo. Hmm.. 
pink_inOkrenula sam se čeprkanju po stranim sajtovima. Pronašla sam da nije tako uobičajeno ali je moguće pronaći ‘rent-a-limo’ agencije u kojima nude i opciju ženskog šofera. Jedna od agencija nudi posebne programe za maturske večeri. Bela limuzina sa muškim vozačem za dečake, i roze limuzina sa ženskim vožačem za devojčice. U većini slučajeva agencija zadržava pravo da odbije pružanje usluge nekoj mušteriji ukoliko proceni da je sumnjiva. Ovakvih usluga najviše ima u Vegasu, LA-ju, Londonu i drugim većim gradovima prepunim wannabe zvezda. Na jednom sajtu sam pronašla oglas u kom se traže hot devojke koje bi služile kao pratnja na prijemima i koktelima, zatim hot kućne spremačice, i šoferke. Rekla bih da je ovde opet akcenat na nečemu drugom. Ali s druge strane uspela sam da iskopam i jednu potpuno žensku agenciju. Sjajna stvar za rođendane, devojačke večeri, mature.. Iako je po mom mišljenju ovo potpuno smešan, holivudiziran i plastičan način života, postoji mnogo ljudi koji priželjkuju upravo takve fake fix-eve glamura. Pa zašto im ne pružiti ono što žele? Ovo je apsolutno genijalna ideja i iskreno kako se bližim kraju pisanja ovog teksta počinjem ozbiljno da se pitam da li da uopšte objavim ovaj entry ili da se bacim u otvaranje biznisa :))

Zašto je Petrovgrad postao Zrenjanin?

(sve fotografije u ovom entriju su made by Iris :))

<SAMSUNG DIGITAL CAMERA>

Zrenjanin. Naizgled tipičan vojvođanski gradić, ali kao i svaki drugi grad i on krije neke slabo poznate zanimljivosti i jedinstvene ljudske priče. Za početak, da se osvrnemo na njegovo ime. Malo ljudi zna da se ovaj grad nekada zvao drugačije, a da je ime dobio po jednom čoveku - Žarku Zrenjaninu. Ko je bio ovaj čovek i zašto je neki grad u Vojvodini dobio ime po njemu?

<SAMSUNG DIGITAL CAMERA>

Žarko Zrenjanin rođen je početkom XX veka, završio je učiteljsku školu i svoju karijeru započeo kao učitelj u jednom selu. Zbog svojih tada neprihvatljivih shvatanja  nekoliko puta je došao u sukob sa vlastima, i bivao hapšen. On je pokrenuo analfabetske kurseve, otvorio narodni univerzitet i osnovao brojne biblioteke i čitaonice. Vrlo rano je postao član Komunističke partije Jugoslavije. Organizovao je malu ilegalnu štampariju gde je izdavao list ‘’Lenjinista’', koji je sam uređivao i za koji je pisao. Kada je otkriven zatvorili su ga i 3 godine je proveo u zatvoru. Nakon što je izašao na slobodu nastavio je svoje političko delovanje i borio se za prava političkih osuđenika. Bio je na raznim položajima u okviru KPJ, a policija ga je neprestano proganjala, hapsila i mučila. 1940. ponovo radi na jednom ilegalnom časopisu – ‘’Istina’’, a 1941. pokreće i svoj list ‘’Trudbenik’’. Rukovodio je antifašističkim demonstracijama i organizovao pripreme za oslobodilačku borbu u Vojvodini. Bio je inicijator stvaranja partizanskih odreda i njihovih akcija. Gestapo je činio velike napore da ga uhvati, pa je bio poznat pod imenom ‘’crveni general’’. Tito ga je 1942. pozvao na Prvo zasedanje AVNOJa, ali nekoliko dana kasnije je prokazan Gestapu, uhvaćen i ubijen. Dve godine nakon smrti Žarko Zrenjanin je proglašen narodnim herojem, a 2.oktobra 1946. grad Petrovgrad dobija novo ime – Zrenjanin.

<SAMSUNG DIGITAL CAMERA>Ne, nisam hodajuća enciklopedija naše bliže istorije, ali kada sam prvi put saznala da je ovaj grad dobio ime po nekoj osobi zainteresovalo me je da saznam ko je on i po čemu je tako poseban. I eto vam priče..

Inače Zrenjanin sam posetila pre oko mesec dana. Klasičan vojvođanski grad, ima reku, most, šetalište, lepo sređene parkove i naravno statuu čoveka čije ime nosi. Ljudi su bili začuđeni da vide nekog ‘turistu’ kako ide po gradu i fotka ovde i onde, ali slično sam doživela i u Somboru, tako da počinjem da se navikavam :) Starica koja je prosila na mostu poželela mi je zdravlja kad sam ubacila novčanicu u njenu kesu, a onda sam sišla na šetalište pored reke i posmatrala pecaroše s jedne strane i jedan mladi zaljubljeni par s druge strane reke. Ušuškan ravničarski život, to je priča o Zrenjaninu :)

<SAMSUNG DIGITAL CAMERA>

 

 

Oct 4, 2010

Banana muffins/mafini

(sve fotke u ovom entriju su by Iris :))
<SAMSUNG DIGITAL CAMERA>
..I tako ja pre neku nedelju dobijem inspiraciju da pokušam da po prvi put napravim tzv. mafine. Ispali su blagosloveno. Majka se krstila jer je receptura (koja je uzgred bila poluimprovizovana, ali ipak bazirana na nekom super-duper ukusno izgledajućem receptu sa neta) prilično inovativna i nikad nije čula da neko pravi takav kolač. Otac se, verovatno, krstio u sebi što sam uopšte rešila da kročim u kuhinju. A ja sam se krstila što sam zapravo zadovoljna kako su ispali. Ali valjda tako treba da bude kad pravite nešto s ljubavlju :)
 
Predstavljam vam banana mafine! Neobični su, veoma ukusni, a prave se lako i brzo, neće vam trebati čak ni mikser. San svake wannabe domaćice, a? Eto ideje da obradujete sebe (a možda i još nekoga ;) ) nečim finim i da vam kuća ceo dan miriše lepo. Jesen je pravo vreme za šolju čaja, ćebence, omiljenu seriju ili film i neku poslasticu hihi.

Od sastojaka će vam biti potrebno:
3-4 zrele banane
1/3 šolje topljenog maslaca
3/4 šolje šećera
1 jaje
1 kesica vanilinog šećera
1 kesica sode
prst soli
1,5 šolja brašna
1 šolja seckanih oraha (ja sam koristila lešnike, jer ih više volim)

Zagrejati rernu na 175°C. Viljuškom izgnjaviti banane, a zatim ih varjačom u velikoj posudi izmešati sa topljenim maslacem. Umešati šećer, jaje i vanilin šećer. Posuti sodu i so u smesu i dobro izmešati, a zatim postepeno dodavati brašno dok ne dobijete kompaktnu masu. Na kraju sipati seckane orahe (ili lešnik, po želji) i izmešati celu smesu. Rasporediti smesu u korpice za pečenje (imaćete materijala za oko 12 velikih korpica), a zatim ubaciti u zagrejanu rernu i peći oko pola sata, dok ne porastu i porumene. Najbolji način da proverite da li su gotovi jeste da bocnete mafin čačkalicom. Ako izađe čist, odnosno neulepljen testom znači da su mafini spremni. Ja sam moje 10ak minuta pred kraj pečenja posula Dr.Oetker čokoladnim mrvicama da ih učinim zanimljivijim, ali to je opciono. Takođe možete da sipate malo kakaa ili kašičicu kafe u smesu. Ja ne pijem kafu pa sam preskočila, ali kladim se da bi nekim od vas kafoholičarima (a znam da vas ima) to bilo interesantno.
<SAMSUNG DIGITAL CAMERA>
Izvadite mafine iz rerne i pustite ih da se ohlade. Tadaaaaa! Zovite prijatelje na kolače ili se samo uvalite u fotelju sa dobrom knjigom. Mafini su spremni da budu pojedeni u slast :)
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...