May 29, 2010

Minđuša od duple trešnje

3-Ways-with-Summer-s-Sweet-Cherries_full_article_vertical

Prvo što pomislim kada se spomene mesec maj su trešnje. Jedva čekam da počnu i prođu jagode kako bi na pijaci ustupile mesto svojim slatkim ‘mesnatim’ crvenim rođakama. Trešnje su jedna od retkih stvari, koje mogu da jedem do iznemoglosti i kada se pojave u stanju sam da ih doručkujem, ručam i večeram danima.

 

Kada sam bila jako mala volela sam da zamišljam da su duple trešnje najdivnije minđuše i kačila sam ih na uši. I zaista gde ćeš lepši nakit, jednom kad ti dosadi pojedeš ga u slast. Imali smo trešnjino drvo u dvorištu u Kragujevcu. Ustvari i dalje ga imamo, ali već godinama u periodu kada one sazrevaju ja nemam vremena da odem i najedem ih se. Možda ove godine pokušam da skoknem do tamo, ako ih uopšte bude bilo. Pitam se da li samo meni ide voda na usta kad zamislim drvo prošarano tim sočnim okruglim plodovima..

 

Ovogodišnje trešnje su me nažalost duboko razočarale. Pre neki dan sam kupila nekakve medene, najskuplje koje sam pronašla na pijaci. Trećina ih je bila do pola trula, a ostatak je bio bezukusno kiselkast. Još polažem nadu u one junske. Godina u kojoj se nisam dobro najela trešanja je propala godina. Ako negde pronađete dobre, javljajte! Ne pitam za cenu :)

May 6, 2010

Carigrad: grad hiljadu boja – I deo

Bilo je oko 17h kada su poslednje putne torbe utovarene u autobus, i kada je vožač najzad pokrenuo motor. Svih 50 i kusur putnika entuzijastično je cupkalo da putovanje za Istanbul otpočne. Pošto nisam stigla da ručam, odmotala sam najmanji sendvič iz folije i počela da jedem. Put koji sam dugo čekala ležao je preda mnom. Prilika da se odmorim od svakodnevice, doživim nešto novo, družim se sa mamom i vidim, čujem, osetim, naučim, donesem, uživam u sadašnjem trenutku. Dok sam razmišljala o tome kako će grad izgledati, shvatila sam da već petnaestak minuta stojimo na Gazeli. Na satu je pisalo 17:20. To ne može biti dobar znak. Marfi mi je neumorno visio nad glavom. Danima.

 

300420101031Ubrzo je vodič objavio da je došlo do ozbiljnog kvara na zadnjem delu autobusa, i da se on ne može otkloniti. Za 20 minuta doći će drugi autobus sa Čukarčke padine i njim ćemo krenuti dalje. Međutim 20 minuta kasnije saobraćajna policija nas tera sa Gazele, jer pravimo gužvu i mi nastavljamo put bez i jedne reči, pokvarenim autobusom. Tiha panika se proširila među putnicima. Kada smo stigli na naplatnu rampu dobijamo obaveštenje da nam u susret dolazi novi autobus iz Niša.

 

Oko 2 i po sata kasnije, stajemo kod Pojata, nekog ubogog mesta, i prebacujemo se u drugi bus. Nakon pauze najzad krećemo put granice. Ubrzo je na malim ekranima iskočio Crni Gruja, a ja sam po prelasku u Bugarsku zaspala u nekoj nemogućoj pozi. Međutim to nije potrajalo. Ispostavilo se da vozač voli sumnjive stranputice, poluasfaltirane i neasfaltirane staze. Put je bio ništa drugo do skup rupa raznoraznih dimenzija. Idealno za gospodu sa kamenom u  bubregu. Prevazišli smo ‘ko to tamo peva’ za 3 lige. I tako 5 i po sati. Turska granica učinila mi se kao blagoslov. To bi i bila da se iz nepoznatog razloga nismo 2h zadržali na njoj. Ostatak puta do Istanbula sam prespavala, izmučena bugarskim cestama. Kada sam se sledeći put pobudila već 20 minuta smo se vozili ulicama Carigrada…

 

Prvi utisak o Istanbulu bio je – omg zelenilo! Parkovi iskrsavaju iza svakog ugla. I to ne šugavi i smušeni, već aranžirani kao san. Drveće je raznovrsno – zimzeleno, četinarsko, čak i palme - i ima ga u izobilju. Skladna zelena riznica prošarana hiljadama cvetova u svim bojama. Trava uredna i negovana. Ulice čiste kao suza. Ljubav na prvi pogled!

 

Tu i tamo pomaljaju se velelepne džamije. Saobraćaj gust i neumoran, ali pedantan. Autobusi novi, tramvaji moderni, pešaci – svuda! U Istanbulu su semafori mahom dekorativni. Na ulicama vlada zakon jačeg, a sva ostala pravila su minorna. Put se prelazi bilo gde, bilo kako i bilo kad. Vidik je načičkan šarenilom, posteri, reklame, bilbordi, izlozi, tezgice, beskrajno natpisa, slika i boja. Ipak nigde nema golotinje u donjem vešu na koju smo navikli u Beogradu. Interesantna stvar je da u Istanbulu nema ogromnih bulevara i avenija. Sve ulice su prilično uske, uprkos činjenici da saobraća sila javnom prevoza. Gužve su velike, ali nema zastoja. Kad se sve to sabere iako je sam grad beskrajan on poseduje taj neki prisni, topli šmek orijenta i odaje utisak da se svi međusobno poznaju.

 

Nakon duže vožnje kroz grad i raznih interesantnih ljudi i prizora, shvatila sam da ono što ću ja videti od Istanbula neće biti ni stoti delić slagalice. Grad sa više stanovnika od Srbije, i površinom koja se proteže preko dva kontinenta zaslužuje mnogo više od 2-3 dana. Uh, dok ovo pišem vraćaju mi se neke slike i malo mi nedostaje cela ta užurbana ljudska vreva, čarobni parkovi i dah drevnih vremena. Carigrad je prožet nitima međuljudskih odnosa, mešavinom kultura i uvlači se pod kožu vrlo spontano.

 

Posle nekog vremena začinjenog savetima vodiča dokopali smo se hotela. Kada razgovaramo o hotelima, postoji uvreženo mišljenje da su hoteli tipično sa 1,2,3,4 ili 5 zvezdica. Iako nam je rečeno da smo smešteni u hotel sa 3 zvezdice ovaj nije imao ni jednu, makar ne istaknutu bilo gde. Mama i ja smo dobile trokrevetnu sobu, što je ispala veoma srećna okolnost, ako uzmemo u obzir da osim kreveta u sobi nije postojalo ni jedno mesto na koje bismo spustile stvari. Pogled iz sobe se pružao u neko dvorište, dovoljno zanimljivo da zadrži pažnju nepunih 5 sekundi.

 

Jedva sam dočekala vreme da izađemo u prvi zagrljaj Carigradu :)

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...