Apr 11, 2010

Doživimo svoja tela :)

U poslednje vreme interesuje me telesni doživljaj bazičnih emocija kod ljudi. Kako i zašto se manifestuju na naše telo, i kako drugi ljudi iz okoline reaguju na to. Iz svog još uvek malenog iskustva otkrila sam da se kod većine ljudi slično fizički manifestuju strah, sreća, tuga..

 

Sve ovo htela sam da prikažem kroz prizmu fotografije. Uzmimo za primer tugu.

 

1    2

 

Tuga je nešto sa čim smo se svi mnogo puta sreli. Na slikama vidimo da se doživljaj tuge ispoljava kroz sklupčan položaj, pognutu glavu, telo je uglavnom na podu, osoba je zagrlila samu sebe ili neki objekat, zatvoren položaj tela, defanzivan stav, izolacija od spoljašnjeg sveta.

 

3    4

 

U slikovnom prikazu tuge osobe su najčešće u ćošku, ili naslonjene na zid, kao da traže fizičku potporu i pomoć za svoje telo, koje na svoj način ispoljava ovu emociju.

 

5    6

 

Da li ste ikada videli nekog skrhanog od tuge ko sedi prave kičme, i visoko uzdignute brade? Možda, ali to su retki primerci, istrenirani da budu ponosni, bez obriza na sve. Dok smo tužni najčešće se zatvaramo u svoju školjku, što pokazuje sklupčan položaj i tražimo stabilnost u okolini da nas podrži.

 

Ali hajde da malo razveselimo atmosferu. Da vidimo šta je sa srećom :) Osećanje koje nas pokreće, ispunjava energijom i daje nam gas. Šta se dešava s našim telima? Ona poskakuju, otvaraju se, ne miruju, lica su nam obasjana, a ni zvuci ne izostaju. Ljudi se smeju, pevuše ili beskonačno pričaju o izvoru svoje sreće.

 

7    8

 

Telo tada želi da leti. I to se vidi u dinamici pokreta :) I tela i lica. Naša tela slobodno eksperimentišu u prostoru.

 

9    91

 

Da li poznajete ovakvu osobu?

 

92


Ja znam jednu. E s takvima je đavolski komunicirati. Ipak neke suptilne razlike se osete.
I za kraj.. smatram da kako emocije uticu na naše telo, tako i ono utiče na emocije. Stoga oslobodimo svoja tela, i bićemo i sami srećniji :))

 

93

Apr 6, 2010

Da li smo ikad zaista spremni?

Nisam znala da li ću ponovo nešto napisati na ovom blogu. Koja je svrha ako niko ne čita, mislila sam? Međutim malopre sam osetila potrebu da iznesem ono što se desilo i pustim to napolje, makar niko ne odreagovao.

 

Na strani 378 knjige ‘Lečenje Šopenhauerom’ stala sam. Ne, zaledila sam se. Neke stvari unapred znamo i očekujemo, ali kad god da se dese to je iznenada. Da li smo ikad spremni na smrt bližnjega?

 

Nakon što sam pročitala poslednju rečenicu na strani 378 ležala sam nepokretno 5 minuta i ježila se. Žmarci su bili nezaustavljivi, smenjivali su se u talasima, a ubrzo sam postala svesna i svog nepostojećeg daha. Irvin Jalom je postigao efekat – veoma realno. Izgubila sam nekog svog. Nisam u stanju da krenem da čitam poslednju glavu, niti da ponovo iščitam prethodnu. Ovakav gubitak je previše autentičan da bi se ponovio, ili zanemario. Baš sam danas razmišljala o tome kako se potajno nadam hepiendu, mada sam apsolutno bila svesna da je to detinjasto od mene.

 

I zašto sada ovo pišem? Priznajem da sam trenutno u šoku, pa ovo što kucam verovatno predstavlja način da sredim sopstvene misli. Ako neko od vas ovo i bude čitao neka mi oprosti, ne bih se sad upuštala u raspravu o ostatku romana. Možda je najbolje da ga sami pročitate..

 

Pitam se samo, da li je gubitak neke bitne, drage osobe, bilo smrću, bilo na neki drugi način, ikada podnošljiv? Ili smo osuđeni na patnju kad god nekog izgubimo iz života, na šok i rad na pomirenju s istinom.

 

Čini mi se da mora da boli. Bilo da odlaze od nas, ili da smo mi ti koji odlaze. Kao kad cepate hartiju. Na pocepanom mestu ona ostaje oštećena sa obe strane. A ja mislim da ću ostaviti poslednju glavu za sutra..

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...