Dec 31, 2010

Novogodišnje sujeverje

Happy_New_YearNova godina nam stiže za nešto više od 7h. Nikada nisam bila preveliki entuzijasta za ovaj praznik, a ove godine je i javnost, čini mi se, mnogo manje zatrpana celim prazničnim ludilom koje predstoji samom dočeku. Ipak postoje neki običaji koje svi ponavljamo 31.12. u ponoć bez obzira kako, s kim i gde dočekujemo NG, a da nismo ni svesni odakle potiču i šta je njihova svrha. Ovi običaji se razlikuju od porodice do porodice, od naroda do naroda. Ali ja ću izdvojiti nekoliko najinteresnantnijih u kojima će većina vas moći da se pronađe.

BUKA

Novogodišnja noć uvek je prepuna vatrometa, petardi, pucanja, prskalica i ostalih bučnih i zaslepljujućih senzacija. Zašto to radimo? Zato što je zabavno, bio bi logičan odgovor. To je tačno, ali postoji zanimljiva priča kako je sve to počelo. Postojalo je verovanje da se bukom u ponoć 31.12. teraju zli duhovi iz Nove godine, tako da je bilo bitno praviti što veći haos. Po starom verovanju zli duhovi, ali i sam đavo mrze buku i plaše je se :) pa vi vidite..

LJUBLJENJE

Kada otkuca ponoć prvo što svi rade jeste čestitanje i ljubljenje sa bližnjima. Ovo je simboličan način da postavimo temelj bliskosti i nežnosti sa tim osobama za celu predstojeću godinu. Ukoliko ne uspemo da poljubimo drage osobe, navodno sledi godina hladnih odnosa.

NOVA ODEĆA

Oblačenjem nove garderobe za doček NG osiguravamo da ćemo u predstojećoj godini često dobijati nove stvarčice.

NOVAC

Pre kraja Stare godine običaj je da se otplate svi dugovi. Veruje se da ko uđe u Novu godinu sa nekim dugom, oni će ga progoniti kroz celu narednu godinu. Naročito je loše vraćati dugove 1. januara.

POSAO

Veruje se da 1. januara treba uraditi po malo od svega u čemu želimo da budemo uspešni naredne godine. Kao da simbolično sejemo seme uspeha za svoj rad :) ono što nikako ne treba raditi 1.1. jeste prati veš, a oni još sujeverniji kažu da ne treba prati ni sudove. Veruje se da će onom ko opere veš umreti neko iz porodice.

Prvi januar je generalno gledano simbol naredne godine tako da je važno da to bude što lepši i pozitivniji dan. Nemojte se svađati, plakati i lomiti stvari. Neki kažu da treba ostaviti otškrinuta vrata uveče kako bi Stara godina nesmetano napustila dom, a Nova ušla. Prva osoba koja vam kroči u kuću biće naročito značajna za vas u predstojećoj godini. I nikako, ali nikako ne iznosite stvari iz kuće tog dana. Kažu da će vam stvari iz kuće u tom slučaju cele godine odlaziti, nestajati i sl. Veruje se da su bebe rođene 1. januara darovane posebnom srećom u životu. Bilo da ste sujeverni ili ne, ovo su običaji (ili makar neki od njih) koji su već toliko srasli za nas i našu kulturu da prevazilaze verovanje i prerastaju u deo nas samih.

Za mene je ovo bilo neverovatna godina. Doživela sam spektar svih mogućih emocija od one što spava na dnu mrtvog mora, pa do neobjašnjivih čudesnih osećanja negde među svetlucavim sazvežđima Andromede. Godina u kojoj sam najviše naučila, najviše razočarala i najviše uspela, zavisi kako bismo posmatrali. Najteža godina do sad, ali i najčarobnija. Kad se sve sabere i podvuče linija, ne mogu biti srećnija nego što jesam.  U 2011. prvi put ulazi ona prava Ja.

Sve u svemu, svima koji ste ove godine redovno ili povremeno pratili ovaj moj mali kutak želim mnogo lepih trenutaka u 2011. Da proširite vidike, otkrijete nove kutke svojeg Ja, da više volite, a manje mrzite, da se smejete, krčite sopstveni put kroz život, da putujete, nekog usrećite, da neko usreći vas, da budete zadovoljni sobom i plešete kroz sive i šarene dane. Srećan vam sledeći krug oko Sunca! :)

Dec 22, 2010

Putopis: bajkovita nemačka pokrajna Baden-Württemberg (2)

Baden-Baden

(sve fotke u u ovom entriju su uslikane mojom rukom)

Posle Heidelberga, Baden-Baden je grad o kom sam najviše čula od raznoraznih matorih ljudi. Sad mi je jasno i zašto. Ovo je gradić slatko i savršeno sređen kao i svi prethoni u kojima sam bila, i generalno svi gradići u toj pokrajni. Miran, tih, u cveću, parkovima, fontanama, galerijama. Ali to je ustvari banja. Ljudi dolaze da se odmore od gradske vreve i brzog života, da šetaju, razgovaraju i .. banjaju se? Baden na nemačkom znači kupati se, a čak su i drevni Rimljani znali za njegova lekovita izvorišta. Možda je iz tog razloga Baden-Baden ostavio najslabiji utisak na mene. Bilo mi je lepo da se prošetam, ali nisam uhvatila ništa novo i uzbudljivo tamo. Mada je bilo prijatno za promenu ne juriti u razgledanje znamenitosti već besciljno šetati skockanim uličicama. Ako ništa drugo probala sam pačetinu u sosu od kikirikija, i povodom toga imam da kažem samo jedno – ne naručujte osim ako niste mnooooooogo gladni. Ovo je ekstremno jako i teško jelo. Baden-Baden bih naravno preporučila svima koji hoće pasivan odmor u preslatko sređenom mestašcu. Koliko znam ovo nije univerzitetski grad, stoga je i noćni život dosta sporiji od ostalih gradova, te je idealan za odmor starijim ljudima i onima koji bi da se sklone od svega urbanog, a da ipak ne zađu u ruralne krajeve.

Heidelberg

Heidelberg streeZar nismo svi čuli za ovaj grad? U Srbiji verovatno važi za jedno od najpoznatijih univerzitetskih mesta u Nemačkoj. Grad je nakrcan zanimljivostima za svakoga, od kulturnih do alkoholičarskih. Prepun je mladih ljudi i dešavanja. U duhu Baden-Württemberga sređen je kao bombonica. Poseban šmek imaju uske ulice sa kaldrmom kojima je centar načičkan, kao i kapija grada koja izlazi na most što vodi ka tvrđavi koja se nadvija nad gradom. Tvrđava je mesto koje ne smete propustiti ako odete u Heidelberg. Ulaz se plaća, ne sećam se koliko, ali nije nešto puno. A unutar zidina se protežu divne kraljevske bašte, fontane, ribnjaci, srednjevekovna apoteka sa proizvodnjom lekova, kraljevski podrum sa gigantskim bačvama za piće (najveća ima u prečniku sigurno 5 metara, ako ne i više) i pogled na grad i reku Neckar od kojeg zastaje dah.  Naravno tu je još mnogo turističkih zamki, kao što su suvenir prodavnice, muzejčići, delovi zamka za koje se plaća dodatni ulaz itd. Sve u svemu uspeli su da sačuvaju duh prohujalih vremena u ruševinama nekadašnjeg kraljevskog grada i to vredi okusiti.

 

Sledeća potpuno otkačena stvar na koju sam naišla bio je studentski zatvor. Iako je potpuno skroman, nije nakićen ni ulepšavan za turiste ovo je mesto koje mora oduševiti svakog sa zrncem mašte i humora. Studentski zatvor se nalazi sa zadnje strane starog univerziteta. Studenti su od kraja XVIII do početka XX veka zatvarani zbog uznemiravanja reda i mira, najčešće nakon pijančenja, vređanja uniformisanih lica ili zezanja na njihov račun, jurenja stoke građana, izlazaka na dvoboje.. Pritvor je u zavisnosti od kazne trajao od nekoliko dana do nekoliko nedelja, s tim što su imali pravo da idu na predavanja. Kako sam saznala, ko nije bio u studentskom zatvoru kao da nije ni studirao, tako da se to među njima smatralo čak i nekom vrstom časti. Tokom svog boravka u zatvoru većina studenata je zidove svojih ćelija crtala i ispisivala, tako da je sada svaki milimetar ispunjen živopisnim prizorima, a svaka ćelija imala je i svoj duhovit popularan naziv među zatvorenicima: Rojal Palas, Grand Hotel itd.

U jednoj od uskih uličica u centru naišla sam na Absinth shop. Prodavnica specijalizovana za ovo piće. Iskreno nisam ni znala da postoji toliko varijanti, proizvođača i posebne opreme za absinth dok nisam ušla u tu prodavnicu. Ovo je mesto na kome prodaju čak i cannabis absinth. Ali koliko sam uspela da saznam to je absinth sa semenom biljke kanabis tako da nema dejstvo koje biste očekivali na prvu loptu pa je stoga i legalno. Hostel u Heidelbergu bio je baš nekako sladak. U njemu sam upoznala nekoliko ljudi s kojima sam se dogovorila da uveče izađemo. Bila je to jedna devojka iz Australije koja je došla tu u letnju školu nemačkog pa je već malo upoznala grad. Jedan momak iz SAD koji je par meseci bio tu na praksi i kome je taj dan bio poslednji pred povratak kući. I još jedan Amerikanac koji je došao u Nemačku da radi kao profesor engleskog pa mu je Heidelberg bio sada već kao drugi dom. Izašli smo da pohodimo pabove, i moram priznati da je to prvi put ikad da sam bila u pabovima koji izgledaju kao oni iz serija i filmova. Obišli smo ih nekoliko, a u svakom nam se još neko zakačio u družinu (uglavnom poznanici ovog lika koji je došao da bude profesor). U većini je muzika bila neki rokić, većina ljudi je bila pijana ili pripita i naravno svi su pili pivo. Osim mene, ja sam uzaludno pokušavala da nađem sangriju, ali sam bila primorana na vino lol.

Sledeće jutro sam spavala duže nego obično u poslednje 2 nedelje.. ali vremena za gnjavažu nije bilo, jer me je čekao voz za moju poslednju destinaciju.

Stuttgart

E ovo je prvi grad u koji sam stigla da me je podsetio na Beograd. Iako pažljivo sređen, videlo se da je u pitanju metropola. U centru nije dominirala intimnosti kaldrme i usko zbijenih zgrada, drvenih mostića i cvetnih aleja. Ovde je već bilo modernih zgrada, ogromnih skverova i solitera. Saobraćaj je bio gust, gužve na ulicama i metež. U Stuttgartu sam bila 3 nepuna dana i zaista mi je legao. Rado bih ga ponovo posetila. Jedna od prvih stvari na koje sam naišla bio je trg sa ogromnim statuama lavova, na koje sam morala da se popnem i uslikam po cenu da me panduracija nahvata ako naiđe :D Srećom nisu naišli. Zatim sam otkrila prelepi trg Schlossplatz koji nedeljom preplave ljudi koji leže na travi, brčkaju se u fontani itd. Tu je i Königstraße, najduža šoping ulica u gradu koju sam više puta prepešačila u potrazi za prodavnicom dresova. Nešto ranije obišla sam i stadion štutgarskog fudbalskog kluba gde je bilo planirano da mom dragom uzmem dres, ali fanshop mi se zatvorio ispred nosa pa sam morala da jurim po gradu tražeći prodavnicu koja radi. Inače ako ikad budete hteli da idete na taj stadion dobro se naoružajte informacijama i strpljenjem, mnogo je komplikovano dokopati ga se (a verujte prevoz u Nemačkoj je nešto najlepše i najlakše što sam ja doživela od javnog prevoza ikada). Od znamenitosti ne znam odakle da počnem da nabrajam, brojni muzeji, zgrada univerziteta, galerije, crkve, pozorišta, palate.. I naravno zoološki vrt :) u životu sam bila u dva zoo vrta. Ovaj u Beogradu i onaj na Paliću. E pa Stuttgartski je veliki kao njih dva zajedno pa puta 5. I treba mnooogo vremena da se obiđe. Još je dosta životinja nekako bilo na spavanju ili odmoru kad sam ja bila. Ali zaista je dizajniran tako da stvori ugođaj duge šetnje kroz prelepo sređenu divljinu. Meni je od stotina životinja nekako najupečatljivija ostala ova riba sa izrazom lica koji bih nazvala – definicija blentavog. Kada je pala noć, radnica iz hostela preporučila mi je da odem u klub Sky-beach u centru grada. Imala sam malo problem da ga pronađem, jer se ispostavilo da se klub nalazi na krovu jedne visoke zgrade, ali kada sam najzad dospela tamo ispalo je da je to najzanimljiviji klub u kojem sam ikad bila. Ceo krov zgrade uređen je kao plaža, posut peskom, sa ležaljkama i suncobranima, postoji bar u kome možete kupiti piće i posebno mesto de se naručuju nargile. A onda se uvalite i posmatrate zvezde. Zbog visine ne vidite grad oko sebe već samo nebo. Sky-beach. Sjajno mesto! ..Poslednji dan provela sam u trčkaranju u nadi da ću naći nešto zgodno za pokločiće nekim ljudima, te sam u Königstraße naišla na uličnog umetnika koji slika po asfaltu. Kada sam ušla u jednu prodavnicu čujem srpski jezik iza leđa, okrenem se i vidim jednu devojku i ženu kako gledaju neke haljine. Pitam ih jesu iz Srbije i ispostavi se da jesu i da žive tu već par godina :) eto tako, naš jezik na svakom koraku, hehe..

Veče pred povratak u Beograd izašla sam na piće na Schlossplatz. Nisam znala dal mi je neverovatnije što je sve gotovo, ili što je uopšte bilo. Sve iza mene delovalo je kao sa filma, nikad ranije nisam uradila ovako nešto, kao da se desilo nekom drugom. Zaleđena slika na fontani. Premotavanje filma. Put do kuće delovao je beskrajno dugačak. Pitala sam se kako će biti vratiti se u beogradsku gužvu, spavati u svom krevetu, viđati poznate ljude i progovoriti prvu rečenicu na sprskom jeziku kada ujutru ustanem iz kreveta. Tad sam shvatila da iako obožavam da putujem, iako bih u svakoj zemlji živela po makar mesec dana, kako bih upoznala njihov život, ipak ne bih mogla ili makar volela da odem i zauvek se preselim negde drugde. Posebno ne sama.

Baš je dobar osećaj vraćati se kući izdaleka :)

Putopis: bajkovita nemačka pokrajna Baden-Württemberg (1)

(sve fotke u u ovom entriju su uslikane mojom rukom)

Prekosutra ja ponovo stavljam put pod noge i krećem u nepoznate krajeve. Zato sam rešila da je krajnji čas da objavim ostatak priče o slatkim gradovima nemačke pokrajne Baden-Württemberg, koje sam obišla letos, kako bih napravila mesta novim pričama koje slede po povratku sa predstojećeg putovanja. O Freiburgu u kome sam provela 10 dana pisala sam naširoko, a sada je red došao na ostale gradiće. U njima sam provela po dan, dva zavisi kako gde, tako da ću ih sve opisati večeras, samo što ću, preglednosti radi podeliti svoju pričicu u nekoliko entrija :)

Konstanz

Ovo je prvi grad u koji sam stigla nakon napuštanja Freiburga. Voz je pristao u stanicu u jutarnjim časovima. Bilo je hladno i padala je kiša. Hostel u kome je trebalo da odsednem bio je malo izvan centra, što i ne bi bio toliki problem da ga nisu smestili na vrh brda tog naselja. Kako sam sve stvari nosila na leđima u vojnom rancu težine 12 kila nisam bila ni malo srećna kad sam otkrila da je hostel popunjen do vrha i da nema ni jedan slobodan krevet. Narednih sat, dva je otpalo na traženje drugog hostela, ali u Konstanzu ih više nije bilo. To je inače manji univerzitetski grad (mada u toj oblasti Nemačke svaki drugi grad je univerzitetski). Ima oko 80 hiljada stanovnika i nalazi se na jezeru Konstanz, praktično na tromeđi granica Francuske, Švajcarske i Nemačke. Da sam imala koji dan više mogla sam da preskočim i do tih zemalja (čak mi je to bilo i u nekom maglovitom nedefinisanom oblaku planova), ali sada to nije bilo moguće. Kako dolazak u Konstanz ne bi potpuno propao rešila sam da posetim ostrvo Mainau, koje je navodno jedna od najlepših turističkih atrakcija na jezeru, a onda pokušam da nađem smeštaj u nekom drugom gradu. Trocifrenim autobusima domogla sam se ostrva, ostavila svoj gigantski ranac u sef i krenula preko mosta. Ako se dobro sećam ulaz na ostrvo Mainau košta 15 ili 20e. Sećam se da sam pomislila da su baš preterali, ali kad sam već došla dotle sad nema nazad, pa da vidimo šta to može biti tako zanimljivo. Pri ulazu na ostrvo možete videti patke i labudove kako šetaju po mostu, ali i sama površina jezera je prekrivena njima. Uz ulaznicu sam dobila i mapu ostrva što se uskoro pokazalo kao vrlo zgodna stvar. Celo ostrvo Mainau uređeno je kao malo umetničko delo spravljeno od cveća i drveća. Figure, životinje, mape u ogromnim dimenzijama i sve ostalo napravljeno je od cveća. Fontanice, vodopadi, putići, statue, zbirka kaktusa od minijaturnih do ogromnih, mali trgovi, egzotične biljke ludačkih boja.. ustvari sve izgleda kao nekakva bašta iz snova, koju je pravio arhitekta koji je malčice skrenuo s uma :) Na mene su najveći utisak ostavile dve stvari. Takozvano mamutsko drveće tj gigantska sekvoja (Sequoiadendron giganteum). Kao obožavalac drveća bila sam neizmerno oduševljena njima. Ovo je izuzetno retko drvo, po masi najveće na svetu u proseku raste do 85 metara u visnu, i 7, 8 metara u širinu. A kora mu je hrapava i crvenkasta, kao da ga prekriva rđa. Neverovatno živopisno deluje iz daljine, a ako pokušate da obgrlite jedno stablo (kao što ja obično radim kad mi se svidi neko drvo :D) osetite se kao mrav u poređenju s njim. Druga stvar koja me je potpuno oborila na ostrvu Mainau jeste Kuća leptira. To je jedna bašta zatvorena pod staklenim zvonom, ispunjena prelepim egzotičnim cvećem i rastinjem, sa nekoliko pećina, mini vodopada, rečicom i mostićima. Međutim ono što nju čini posebnom jeste to što dok vi šetkate tim malim zagušljivim rajem oko vas bezbrižno leprša stotine leptira od kojih je baš svaki najelpši kojeg ste ikada videli! Neverovatan prizor. Lepitiri su toliko naviknuti na ljude, da možete da im priđete objektivnom na par cm i neće pobeći. Ono što je jedino važno jeste ne dirati ih, zato što naša koža sadrži nekakvu supstancu koja uništava njihova krila. Sve ostalo je dozvoljeno. Ja sam želela da ostanem tamo satima. Šetati kroz oblak velikih leptira drečavih boja je nešto kao san svake male devojčice koji nije ni znala da ima dok se nije ispunio :) Nažalost noć se bližila, napolju je i dalje bilo hladno i kišno, i morala sam da se vraćam u Konstanz kako bih uhvatila voz do sledećeg grada u nadi da će tamo biti mesta za spavanje.

Triberg

Putovati do ovog grada istovremeno je i jezivo i fantastično. Zašto sam se odlučila baš za njega? Zato što je to mesto koje se nalazi u srcu Švarcvalda. U Nemačkoj inače gotovo da ne postoje međugradski autobusi, ali do Triberga bi sve osim voza verovatno bilo beskorisno (osim dirižabla). Sve što se vidi kroz prozor vagona jesu crni obrisi drveća. Unedogled. A noć polako pada. Železnička stanica u Tribergu nalazi se na najnižnoj tački grada. Štaviše malo je i izmeštena izvan njega. Na stanici nema tourist information, koji je inače normalna stvar svuda, pa je snalaženje po principu try and fail. U ‘centru’ grada na ulici slučajno nabasam na čoveka, koji je znao par reči srpskog. U sred proklete šume u nekom minijaturnom gradu! Neprocenjivo :) Ali nisam se upuštala u razgovor, jer je već bilo kasno, a prenoćište ko zna gde.. Zapravo hostel je, bogu hvala (sada podižem svoj sarkazam znak), bio na vrhu najvišeg brda i kako se posle ispostavilo pored znaka za prestanak grada Triberga, dakle na potpuno suprotnoj strani. E sad, vi zamislite da vučete 12 kila na leđima uz strmu uzbrdicu nakon napornog dana, dok Sunce baca poslednje ozeble zrake, a da pritom niste sto posto sigurni ni da li ćete naći hostel, možda su na godišnjem odmoru, ili nemaju mesta.. Trenutak kad mi je pao moral bio je pri vrhu brda, kad sam shvatila da sam na mestu gde bi hostel trebalo da bude, ali njega nije bilo. Ipak ispostavilo se da je tu, ali skriven raskošnim krošnjama koje su ga delile od ulice. I tako na najvišoj tački gde prestaje grad, dok je noć sejala zvezde po nebeskim njivama, ušla sam u građevinu koja će uskoro postati poprište neočekivano zanimljivih dešavanja. Inače, Triberg je grad u kojem živi par hiljada ljudi. Izgleda kao gomila kućica razbacanih po stranama šumovitih brda. A što je naročito interesantno baš svaka kuća izgleda drugačije, a ipak sve one deluju kao jedna rustična živopisna celina. Gde god pogledate samo se nadvija crna šuma oko vas i generalni utisak je da ste upali u neki prostor izmešten iz ostatka sveta. Da se vratim u hostel. Tamo se zadesila grupa od 30-40 mladih muzičara, studenata, iz Italije, koji su došli na neku vrstu priprema u Triberg. Bio je to kompletan simfonijski orkestar sa sve profesorima i dirigentom. Kako nije bilo nikog ko je radio kad sam stigla, dirigent mi je pomogao da nađem sobu i smestim se, a onda mi je doneo i neke kolače i sokove. Tako da sam rešila da se posle tuširanja spustim u zajedničku sobu i upoznam sa ljudima. Bilo je to vrlo zabavno, naročito zbog činjenice da niko od njih nije govorio engleski. Čak je i profesorka engleskog natucala samo osnove. Otkrila sam da preko dana vežbaju u gradskoj pozorišnoj sali i da svake godine dolaze tu na pripreme za koncert. Nekako kroz priču nagovore me da ne idem sutra dalje, već da ostanem još jedan dan kako bi se sledeće veče družili, da ja plešem za njih, a oni da sviraju za mene. I tako bi. Sutradan sam išla u otkrivanje grada i okoline. Triberg je poznat po grandioznom vodopadu koji je smešten u šumi. Sve je tako slatko sređeno, čak i ti šumski puteljci nekako su smisleni, sa po kojom statuicom pored koja viri iz žbunja, mostićima, klupicama udenutim na mestima sa divnim pogledom itd. Kada je vodopad najzad iskrsao bio je daleko moćniji nego što sam očekivala. Kapljice vode prštale su na sve strane, a buka koju je pravila voda bila je neverovatna. Ja inače obožavam zvuk vode, talase, reke, fontane itd. pa mi je bilo prilično krivo što sam usled hladnjikave temperature morala vrlo brzo da se udaljim odatle. Na putu ka centru nabasala sam na napuštenu crkvu koja je spolja izgledala zaključano, ali sam ja uspela da pronađem vrata koja se otvaraju I ušla unutra. Jeste primetili kako su crkve nekako sablasne kada su prazne? Druga stvar po kojoj je Triberg nadaleko čuven jeste tradicionalna proizvodnja satova sa kukavicom. Za vreme mog boravka tamo videla sam hiljade i hiljade satove veličine od džepnog sata do onih visokih i po 3-4 metra. Fantastične rezbarije, gde je svaki drugačiji, unikat od predivnog punog drveta, ručno bojen i ukrašavan. Malo izvan grada nalazi se i najveći sat sa kukavicom na svetu, veličine kuće. Gradski muzej je jako zanimljiv, u njemu su osim standardnih muzejskih zanimljivosti smestene i muzičke skalamerije s početka čini mi se XX veka. Kada ubacite par novčića u neki od njih ta komplikovana struktura počinje da se kreće i svira muziku iz svog vremena praćena bendom sviraca, koji su ustvari automatoni izrađeni u dimenzijama pravih ljudi. Mene je sve to neverovatno podsetilo na scene iz igre Syberia, ko je igrao znaće na šta mislim. I automatoni i sama pomisao da sam negde bogu iza tregera. Townshall iliti gradska kuća takođe ima jednu fascinantnu prostoriju koja je cela od poda do plafona, uključujući i kompletan nameštaj u njoj, izrezbarena neverovatnim umećem i sa sjajnim smislom za detalje. Pošto sam imala malo viška vremena sela sam na voz i skoknula do obližnjeg gradića St.Georgen gde sam posetila neki muzej koji je bio simpatičan, ali nije ostavio naročit utisak na mene, pa neću zamarati pričom o njemu. Kada se približilo veče vratila sam se u hostel gde smo se moji novi italijanski prijtelji i ja našli da se zabavljamo. Sutra rano posle doručka orkestar na čelu sa dirigentom Albertom odveo me je u pozorište, smestio u prvi red i počeo da svira za mene. Bio je to toliko divan i jedinstven poklon, jedan od onih koje ću uvek pamtiti, uprkos tome što smo se ta grupa i ja poznavali dan i po i što se više nikad nećemo videli. Došlo je do neke pozitivne razmene između nas I to je ono što čovek na kraju jedino I ponese kući. Nakon privatnog mini koncerta sela sam na svoj omiljeni voz i uputila se na novu destinaciju.

Dec 14, 2010

SUSPENZIJA: ispovest ozloglašenog studenta

Ja sam jedan od onih sitkom karaktera, koje je na fakultetu zadesio svaki mogući maler kojeg se možete setiti. Sada kao apsolvent mislim da najzad imam puno pravo da pričam o njima :) Izgubila sam mnogo sati u redovima i čekanjima za uvide/žalbe/molbe, desilo mi se da mi ne daju bodove za tačne zadatke, da mi ne pregledaju pola ispita, da zaborave da mi dodaju poene sa nekog dela ispita, pa čak i kad odem da se žalim i kad ih dodaju neće da povećaju ocenu da ne bi pogazili sopstveni potpis. Desilo mi se da mi izgube navodno najbolji projektni rad u generaciji na koji sam dobila 10 i da zaborave da sam ga ikad radila. Ili da ne veruju da je sam ja uradila istraživanje koje sam predala, jer je previše studiozno za jednog studenta. Jedan rođendan sam provela sedeći ispred kancelarije asistenta, koji se na kraju nije ni pojavio. Jedan upis ocene mi je trajao satima, a na red sam stigla oko 22h. Imala sam privatnu uhodu koja me je pratila u stopu po fakultetu i od koga sam bežala prerušavajući se danima. I tako bih mogla da nabrajam do ujutru. Ipak ono o čemu sam htela da pišem je u potpuno drugoj dimenziji Marfijevih zakona. U životu su mi se dešavale neke stvari koje toliko deluju neverovatno da kako vreme prolazi čak i ja počinjem da sumnjam da su se uopšte desile meni, ili podsvesno pokušavam da ih racionalizujem. Za neke od njih srećom imam pisani dokaz. Za neke druge ne. Zato sam rešila da napišem i ovu priču. Kao podsetnik za sebe u budućnosti :) Mada dosta ljudi je upoznato sa većim ili manjim delom ove priče tako da bi bilo nemoguće negirati je. Ipak biće zabavno staviti sve na jedno mesto :)

gengstaUvod. Junski rok 2009. godine, uslovno položen ispit. Trebalo je da odgovaram samo jednu glavu iz knjige i završim s tim. Desi se nesporazum i upadnem u grupu studenata koja je radila sve. Asistenti mi ne dozvole da sa njima odradim svoj deo. Nakon bezuspešnog jurenja profesora po fakultetu, pošaljem mu mail i saznam da ću u septembarskom roku moći da kompletiram ispit… ALI i da ću morati da polažem celu knjigu teorije umesto jedne glave. Pritisak je malo skočio, malo više da se ne lažemo. Ipak udah – izdah, neće mi pokvariti leto. A leto je bilo kratko, kakvo bi i bilo studentsko leto? Praktično ga ne osetiš. Moji reše da renoviramo kupatilo i tako kao jedina koja nije po ceo dan morala da bude na poslu ostanem zaglavljena sa radnicima. Danima. U uslovima nemogućim za učenje. Bušilice, lupanje pločica, utovar, istovar materijala.. po ceo dan. Ispit – iza ćoška. Ali dobro, ne brinem se ja, ja sam spremila sve. Ipak za svaki slučaj rešim da ponesem par puškica za neke stvari koje nisam bila sigurna. Kako mi je to palo na pamet ne znam. Ja sam uvek sedela u prvim klupama i generalno sam cvikaroš kad su autoriteti u pitanju. Ne radim takve stvari, jer ne umem da lažem. Ali pomislih osećaću se sigurnije ako znam da ih imam, a verovatno ih neću ni koristiti.

Ispit. Rasporediše me u gornji levi deo amfiteatra. Broj studenata – prosečan. Nit premalo nit premnogo. Asistenti podeliše ispitne sveske i trka je počela. I to kakva trka! 5 pitanja, ne zna se koje obimnije, a na svako moraš da odgovoriš da bi položio. Prolaze minuti ja pišem i pišem. Par minuta pred kraj pregledam rad i shvatam da poslednje pitanje nisam sigurna da li je tačno ili treba da se nešto menja.. Pomislih da bih mogla da zvirnem u puškice. Zavučem ruku u džep i još nisam ni pogledala šta mi je u ruci, profesor je digao pogled koji je prethodnih x minuta bio prikovan za katedru i počeo da se penje uz stepenice. Ka meni. ‘Koleginice, izvadite to iz džepova’. Nemam pojma da li su ostali studenti završavali svoje radove ili su stali da vide ko je ispao ovca, ali svakako sam se mnogo idiotski osećala. Izvadila sam par puškica i stavila na sto bez reči. ‘Nadam se da Vam ovaj ispit nije za uslov. Podnećemo prijavu protiv Vas prodekanu za  nastavu i tražiti najstrožu kaznu. Sad izađite’, rekao je profesor i uzeo mi rad. Pokušala sam da kažem da sam sve već uradila, ali nije bilo svrhe. Pokupila sam svoje stvari i otišla kući. Usledilo je čekanje na rezultate. Bila sam beskrajno iznervirana mada su me ljudi ubeđivali da će mi samo poništiti ispit, to uvek rade kad nekog uhvate s puškicama. Kada su napokon izašli rezultati moje ime bilo je izdvojeno, boldirano, a pored njega pisalo je da sam prijavljena i da se traži suspenzija. Bila sam u šoku. Nisam mogla da verujem šta mi se dešava. Objektivno gledano kriva sam što sam uopšte nosila nedozvoljena sredstva na ispit. Ali realno gledano nebrojene su kolege koje silne ispite polože varajući. Svi oni imaju mnogo bolji prosek od mene. Niko nije doživeo ništa slično. Niko koga znam (a znam ljude koji su preko 10 godina prisutni na faksu) nije čuo da je neko dobio kaznu suspenzije.. bilo je jasno ko dan – Univerzum svim silama pokušava da mi kaže da ovo nije fakultet za mene, i sada je potegao drastične mere.

Krivično gonjena. Predstojećih dan, dva provela sam proučavajući statut i pravilnik o disciplinskim merama mog faksa. Pisalo je da postoje olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, da student ima pravo da se brani i da odabere sebi branioca. Takođe je pisalo da moj prestup spada u teža krivična dela u koja se ubrajaju i širenje rasne i verske mržnje, krađa i uništavanje imovine fakulteta, dilovanje droge, vandalizam, tuča.. Nedugo nakon što sam otkrila da sam postala akademski ološ najgore najgore vrste usledio je poziv iz sekretarijata. Zamolili su me da napišem neku vrstu zapisnika o događaju. Opisala sam šta se desilo, kao vama gore, naravno izvinila sam se profesoru i u skladu sa pravilnikom o disciplinskim merama navela brojne olakšavajuće okolnosti. Zapravo imala sam ih sve. Zamolila sam ih da mi ne dodele najstrožu kaznu (što je suspenzija od 6 meseci), jer bi me to jako usporilo u završavanju faksa kog iovako već dovoljno ne mirišem. Ono što nisam napomenula, a što mnogo ljudi ne zna: suspenzija znači zabrana polaganja SVIH ispita do daljnjeg (a ne samo ispita iz kog ste uhvaćeni). Nakon mnogo dana čekanja upućen mi je poziv na saslušanje uz komentar da mogu da povedem branioca. Moja misao bila je da nemam ja od čega da se branim, nisam nikog ubila, a sve i da sam najgore prepisivala, pa to rade i svi drugi studenti i stalno ih hvataju i šta sad. Oh kakva greška! Drugari, ako ikad iko od vas bude pozvan na saslušanje, a imate pravo na branioca – POVEDITE GA. Zašto? Pa ubace vas u vrelu čorbu, okruže neprijateljima i napadnu, a vi ne smete ništa da kažete, jer u suprotnim nikad nećete položiti ispite prisutnih profesora. Ipak pisala sam studentu prodekanu i zamolila ga kaže par reči za mene. U međuvremenu sam saznala da će moje ime i slika biti stavljeni na stub srama tako da ceo faks zna da sam ja loš čovek i loš student i da se više niko ne druži sa mnom. Tako to izgleda kad matori ljudi reše da treniraju strogoću i da se igraju neke pravde u ameboidno uređenom sistemu. Čista karikatura.

Saslušanje. Došao je i taj dan. Kada su me pozvali ušla sam u salu. U njoj je bio odbor za saslušanje. Prodekan za nastavu kao predsedavajući. Profesor koji je podneo prijavu, kao tužilac (da ne spominjem da su oni prodekan na istom predmetu). Dva profesora u komisiji. Pravik fakulteta. Zapisničar. Student prodekan. I ja. Prvo je pročitan moj izveštaj sa lica mesta pred svima. Zatim me je prodekan upitao da li imam nešto da dodam. Odgovorila sam da nemam i da u dokumentu pište sve što je relevantno. Opet greška! Ne propustite priliku da se branite, to vam je ujedno i jedina šansa. Posle toga možete samo da sedite i pijete optuženja. Ja sam nažalost olako shvatila sve to, kao formalnost. Ali tim ljudima je moja nesreća došla kao crveno slovo u kalendaru. Praznik i odmor od svakodnevne dosade na poslu. Tužilac je onda dobio reč i tad sam definitivno zažalila što nisam imala nekog da se svađa u moje ime. Gospodin profesor je rekao kako nemam morala, kako je najstroža kazna najmanje što može da traži i da je sve što sam napisala u vezi olakšavajućih okolnosti apsolutno nebitno, te da se ne treba uzeti u obzir. Išao je i dotle da traži da mi se presudi novčana kazna. Sedela sam nemo ne verujući svojim ušima. Nije mi bilo jasno, a ni dan danas nije, zbog čega je taj čovek bio toliko pun gneva. Nikad mu nisam ni reč uputila, niti sam ga videla pre ili posle ispita na kom me je izbacio. Ipak on je nastavio da ispaljuje otrov i ja sam u jednom trenutku smao želela da propadnem u zemlju. Jedan od profesora iz komisije stao je u moju odbranu rekavši da se na njegovom predmetu u svakom roku redovno hvataju studenti sa puškicama i da im često daju i da zamene pitanja. Međutim tužilac je čvrsto ostao pri svom zahtevu da mi odrežu što žešću kaznu, jer se ološu kakav sam ja mora jednom stati na put. Gotovo da sam očekivala da će tražiti kamenovanje ili odsecanje glave. Drugi član komisije nije rekao ni jednu jedinu reč. Student prodekan je nešto protrtljao.. kao i da nije. Ma uostalom svi znamo kako to ide sa studentima prodekanima.. nije da sam očekivala bolje. Sastanak je zatim iznenada zaključen, a mene su izbacili uz reči da ću uskoro saznati o njihovoj odluci. To uskoro se pretvorilo u čekanje bez kraja. Ja sam zapala u stanje kada sam oduševljeno i u neverici proživljavala dan gledajući sebe iz trećeg lica, kao nekog tragikomičnog lika iz romana. Ljudi su stalno zvali raspitivali se, niko nije mogao da veruje da mi se to dešava. U međuvremenu ja sam razmišljala o tome kako da dobijem trogodišnju diplomu i zauvek napustim faks. A ako ne može koliko košta da se ispišem. Osećala sam se kao da sam jezivo razočarala porodicu. Tu su pale neke reči koje su me, mada znam ne namerno, potpuno slomile i počela sam da mislim da sam stvarno jedno veliko nesopsobno razočarenje. I mada me je sve to donekle zabavljalo dok su ljudi oko mene, kada bih ostala sama bilo mi je teško. A uz sve to dešavale su se paralelno i druge drame u mom životu. Nakon ove epizode koja je moju, neću reći mržnju, ali rećiću neljubav prema ovom faksu digla na najviši mogući transcedentalni nivo više nisam uspela da povratim ni mrvu simpatije prema njemu.

Razrešenje. Prošla je prva nedelja, pa druga. Dani su se vukli, niko mi se nije javljao. Po pravilniku o disciplinskim merama fakultet je bio dužan da mi dostavi svoju odluku u roku od (ne znam sad tačno) 10 dana od saslušanja. Ali prošlo je i duplo toliko, a odgovora nije bilo. Jednog dana rešila sam da svratim do sekretarijata da vidim šta se dešava. Sekretarica mi je rekla da je doneta odluka o suspenziji.. to je bilo to, zvanično sam postala ozloglašeni student koga će kad mu istekne kazna svi profesori pomno motriti na ispitima. Sekretarica je rekla da je mnogo zauzeta i da zato nije stigla da mi pošalje odluku, ali da će to učiniti nekog od narednih dana. Da li je potrebno da napomenem da ja taj dan još nisam dočekala? Prošlo je godinu dana. To je bila višnja na šlag. Ionako sam već imala ogroman nedostatak motivacije, ovo je bio kraj. Narednih par meseci sam se oprostila s faksom. Više nije bilo poente ići kada mi ništa nije bilo dozvoljeno. Odvikla sam se od odlaska, učenja, kolega, zaboravila sam kako izgleda zgrada, a kada sam na proleće 2010. ponovo svratila tamo, naišla sam na nove hodnike i drugačije organizovane sale. Ovom prilikom htela bih da zahvalim svim profesorima koji su učestvovali u mom kažnjavanju. Dali ste dobar primer ostalim studentima i pokazali kako pravi zlikovci na kraju bivaju kažnjeni. Meni ste produžili studiranje godinu dana, i omogućili mi da s pravom kažem da se ovaj faks prema meni poneo kao prema probisvetu. Nažalost većina vas je samo grupa duboko nesrećnih i praznih ljudi, koji osim te svoje male kockaste kancelarije nemaju drugu radost u životu. Ali ako ništa drugo profesor Lazović je jedini ispao čovek. I njemu pravo hvala na tome :)

Fin.

Dec 3, 2010

Vreme čaja: ne, nisam bolesna :)

U našoj zemlji gotovo da ne postoji kultura ispijanja čajeva. Znam jako mali broj ljudi koji voli da konzumira ovaj napitak svakodnevno, bez obzira na to da li su bolesni ili ne lol. Ja sam jedna od njih. Do sad sam probala stotine vrsta čajeva i domaćih, stranih, u kesicama, u listu, voćnih, crnih, sa komadićima pistaćija, pinjolama, alkoholom, sa medom, mlekom itd. Nažalost dobar deo čajeva do kojih prosečni Srbin dolazi su oni socijalni u kesicama. Oni su naravno najbrži i najlakši za spremanje, ali i poprilično lošeg kvaliteta, jer se u te kesice svašta gura. S druge strane neki ljudi poistovećuju čajeve sa majčinom dušicom, kamilicom, nanom i sl. Kultura ispijanja čajeva postoji već više hiljada godina i svakako da se odlepila od neke primarne potrebe da se izvuče lekovito svojstvo neke trave i na taj način unese u organizam.

black-tea-cup

Od tih da tako kažem primitivnih čajeva, uvek će mi najdraži biti čaj od koprive. Moj deda je oduvek kad krene sezona kopriva išao u planinu da ih bere i onda ih sušio i pripremao. Tako da kad god odem u Gornji Milanovac (heh, eto opet istog dedu pominjem kao u prethodnom entriju) jutro počinje čajem od koprive sa medom. Koliko je to ukusno može da zna samo onaj ko je probao, mmm :) U Sahari sam u berberskoj porodici probala pravi čaj od mente sa pinjolama. Kad sam uzela čašicu nije mi bilo jasno zašto je tako mala, ali nakon prvog gutljaja sve se odmah razjasnilo. To je fantastično ukusan čaj, ali je prilično jak i koncentrovan ukus i krkne se dosta meda pa je i podosta sladak. U svakom slučaju nešto što ne može da vam se ne svidi, pijuća poslastica. Moja mama je pre neku godinu otkrila Bancha čaj. Kupuje se u listu naravno, japanski je, neverovatno je prijatan i mene nekako asocira na mir u kući i odmor. Ako neko voli sumanute kombinacije obavezno neka obiđe Kuću čaja. Ja sam kod njih u više navrata kupovala interesantne mešavine. Nisu jeftini, ali su jako neobični i takve nećete naći na drugim mestima. Tražite gramažu koju želite, čaj je u listu, dobijate instrukcije za pripremanje i uživanje može da počne. Znam da je ranije na njihovom sajtu bio opis svih mešavina koje imaju, pa možete da bacite pogled.

E sad ono što me je primarno i pokrenulo da napišem ovaj entry – crveni afrički žbun poznatiji kao Rooibos. Čaj koji sam otkrila pre oko 2 godine i potpuno se zaljubila u njega. Prvo ukus mu je skroz drugačiji od drugih čajeva, kao da pijete sok. Razlog tome može biti i činjenica da rooibus čaj ne sadrži kofein kao ostali čajevi, pa je odličan i za nesanicu, stres i napetost. Čak i kad je hladan jako je ukusan, a može da se meša i sa sokom od narandže i da se koristi za pravljenje egzotičnih koktela. A ono što mene svaki put obara je njegova boja. Moja šolja za čaj je providna, od nekog stakla koje trpi vrelo, i kad se crveni čaj sipa u tu šolju izgleda fenomenalno. Igra crvenkastih i narandžastih tonova, još ako ima neka sveća u blizini uživanje je zagarantovano. Znam da zvučim kao psiho, ako mene igra boja i svetlosti apsolutno fascinira. I sve to još u čaju, pa šta čovek više da poželi! :) A sad malo i o samom afričkom grmu, tek kad pročitate ovo umećete da mu se divite.

teacup15Rooibos čaj poznat je više od 300 godina stanovnicima juga Afrike gde se na visoravnima Dobre nade priređivao napitak od igličastih listića koji rastu na crvenom grmlju, poznatom pod nazivima "planinski čaj" ili "afrički crveni čaj". Slavu je stekao zahvaljujući blagotvornom delovanju na organizam beba. Rooibos biljka je specifična po tome što može rasti samo u Južnoj Africi, jer zahteva temperature od 40-45˚C danju i 20˚C noću, a neophodan joj je i čist vazduh bez prašine i industrijskih zagađenja. Koren biljke ide do 2m u zemlju, dok stabljika doseže visinu od 1-1,5 m. Prehrambena vrednost rooibos čaja zasniva se na prisutnosti gvožđa, kalijuma, natrijuma, kalcijuma, bakra, cinka, magnezijuma, fluora i mangana. Rooibos čaj pomaže kod alergija, slobodnih radikala, bolova u trbuhu, proliva, loše probave, zatim preventivno deluje na kancerogena oboljenja, pomaže kod regulacije pritiska i depresije. Dokazano je da kod male dece pomaže protiv grčeva. Rooibos čaj se uspešno koristi i na koži – za tretiranje akni, ekcema, sunčanih opeklina, kao i kod upale zubnog mesa. Budući da je bogat vitaminom C, dve šoljice rooibos čaja sadrže dnevnu dozu vitamina C, pa je dobar protiv gripa i prehlade.

Naravno, svaki čaj ima neko blagotvorno delovanje, ali ovaj crveni grm zahteva zaista posebne uslove za rast i razvoj i samim tim je jako čist. Kod nas još nisam našla Rooibos u listu, samo u kesicama, pa ako slučajno neko od vas zna gde ima da se kupi neka javi. I za kraj pomenuću čaj za koji sam i ja tek nedavno, pre možda godinu dana, otkrila da postoji – beli čaj. Eto sad imamo prakticno spektar svih boja :)

white-teaBeli čaj vrlo je retka vrsta čaja jer se proizvodi samo u nekim područjima Kine. Poznat je kao čarobni sastojak koji podmlađuje, a dugo je smatran glavnim sastojkom "eliksira mladosti". Za njega se odabiru samo najfiniji i najmlađi listići i pupoljci još prekriveni tankim belim dlačicama. Zbog njih osušeni listići imaju srebrnasto belu boju i otuda ime beli čaj. Ti se listići minimalno obrađuju tako da je beli čaj još bogatiji antioksidansima nego zeleni. To je ujedno i razlog što ukusom nije nimalo gorak. Gotovi čaj vrlo je blage zlatne boje i nežnog osvježavajućeg ukusa.

To je bila današnja lekcija o umetnosti življenja. Hvala na pažnji :)

Dec 1, 2010

Zlatna jabuka i devet paunica

the-peacock-princess-snezana-radulovic
www.zhanadarte.com
U poslednje vreme sam previše solila pamet na ovom blogu, tako da sam rešila da napišem nešto skroz drugačije ovaj put. Kad sam bila mala, išla sam često u Gornji Milanovac odakle su mi baba i deda. To je gradić na Rudniku, tako da je noću, a naročito zimi, jako hladno u spavaćoj sobi (naročito zato što je moj deda voleo da drži otvoren prozor, svež vazduh i te fore). Sada u kući postoji grejanje na gas, ali tada toga nije bilo, tako da smo spavali pokriveni ogromnim perjanim jorganima. Svake večeri pred spavanje deda bi mi čitao stare narodne bajke. Sećam se da mi je omiljena uvek bila Zlatna jabuka i devet paunica. Možda neki od vas nikad nisu čuli ovu bajku, a čak i ako jesu možda bi želeli da se podsete. Zato ako spadate u neki od prethodna dva slučaja nastavite dalje. Uživajte! :)

ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: Kud se to deva rod s naše jabuke! Na to će peću najstariji sin: Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere. I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noću jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti, što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva. U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima. Paunice više ne dođu na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraha kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu: Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica? A baba mu stane kazivati: E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati. Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatrapiri pa mu reče: Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati. Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: Šta je, jesu li dolazile? A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, da se ubije. Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda ona reče sluzi: Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti. I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: Jesu li dolazile? A sluga mu odgovori: Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći. On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dano svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti: Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo! Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav. Onda reče paunica sluzi: Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći. S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu: Jesu li dolazile? A sluga odgovori: Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći. Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu. Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dođe ujednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori. Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku pa pođe kako mu je kazao. I tako putujući naiđe na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom! S otim ona otide. Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu? Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi, daj mi čašu vode! Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izađe glas iz bureta: Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode! Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: Zaboga, brate, umreh od žeđi! daj mi još jednu čašu vode! Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži. I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo. Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ćy tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri. On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita: Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara? Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje vala da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev. Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati? Konj mu odgovori: Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se. Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio. On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umilavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?! A on joj odgovori: E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu. Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj: Pomozi bog, bako! A ona mu prihvati boga: Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro? On joj reče: Rad bih u tebe služiti. Onda mu baba reče: Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu. Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: Daj, baba, glavu. Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče: Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati. Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi. Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo međuprstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: Šta je, pobratime? A on joj odgovori: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A ribica mu reče: Eno je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, ba-bina kobila! Onda on udari ularom po vodi govoreći: Dura, babina kobila! A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem: U ribe, kurvo! A kobila joj odgovori: Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše. Onda opet baba: A ti u lisice! Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj: Šta je, pobratime? A on odgovori: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A lisica mu odgovori: Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila! On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu. Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: U lisice, kurvo! A ona joj odgovori: Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše. Onda opet baba: A ti u kurjake Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj: Šta je pobratime? A on mu reče: Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je. A kurjak mu reče: Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.
Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govopeću: U kurjake, kurvo! A kobila joj odgovori: Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše. Onda baba iziđe napolje a carev joj sin reče: E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili. Baba mu odgovori: ,,Sinko, što je pogođeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš. A on reče babi: Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi. Onda ga baba stane odvraćati: Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja! Ali on jednako ostane na svome govoreći: Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno. Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: Spremaj se što brže. I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati. Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati? A konj mu odgovori: Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići. Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: Ne bojte se, ne treba bežati. Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući. A ovaj mu odgovori: A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom. Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži. Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

Nov 29, 2010

Averzija prema tamnim bojama pri uređenju stana

Prvo da kažem da sam se žestoko ispalila prethodnim entrijem. Zaista, ali zaista sam se trudila iz petnih žila da pronađem prigodan topli zimski template za blog, ali od hiljadu pregledanih skoro ništa mi se nije svidelo, a u ovaj sam se potpuno zaljubila. It’s so me. Tako da – nadam se da vam se sviđa :)

A sad da pređemo na stvar. Ok, svi su u fazonu stan/kuća treba da bude što svetlija i vizuelno veća. Slažem se, ali s druge strane to - makar meni, ljubitelju prigušenog svetla i ušukane atmosfere – nije dovoljno za udoban dom. Brdo svetla i prozora. I to naročito ne ako imate komšije koje vole da vode tuđu brigu više nego ‘leba da jedu. U svakom slučaju ja sam rešila da okačim neke sličice na kojima se vidi koliko tamne boje mogu doprineti da prostorija deluje moćno, jedinstveno i otmeno. Naravno, da se to ne bi svelo na grobljanski prizor potrebno je nešto da razbije mrak. U tu svrhu su najbolji neočeikavni izvori svetla, komadi nameštaja u jarkim ili belim bojama, egzotično cveće i biljke in general, zavese i neobičan zidni dekor itd. Evo pa uživajte :)

brown-by-pnn

oriental-living-room

freshome_com-modernize-home-apartment

Beautiful-Living-Room-With-Red-Color-Sofas-Interior-Decors12

striking-living-room

2007-10-22-living room

Hajde sada iskreno, ko bi se žalio na ovakve sobe? :)

Eto tako.. ne znam tačno šta je poenta ovog entrija.. hmm, verovatno to da nateram ljude da ne odbacuju tamne boje u uređenju svog stana na keca. Vi se pitate why bother? A moj odgovor je: zato što volim estetiku lalalalala :))) hajde ljudi, samo malo treba mašte da učinite svoj dom oazom. Sada makar za dekor ne treba bogatstvo. Nije reklama, ali moja preporuka je da posetite Conforma prodavnice. Ima svaaašta lepo za stan, ja ne bih izbijala odande :) svima bih uređivala stanove! Ok, euforija euforija. Miruj srce moje. Da završim prisebno, posednja vest koju sam pročitala o dolasku Ikee u Srbiju kaže sledeće:

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić kaže da će Ikea prvi prodajni centar u Srbiji otvoriti već 2011. godine u Beogradu. On je posle razgovora sa ministarkom trgovine Švedske, Evom Bjorling u Vladi Srbije rekao da je "identifikovana parcela koja bi bila dodeljena firmi Ikea". Đelić je precizirao da se nalazi u Beogradu preko puta aerodroma "Nikola Tesla". Realno je da će prvi centar biti otvoren već sledeće godine, zaključuje Đelić.

Ostaje nam samo da se nadamo. Ima li neko ko željno ne iščekuje Ikeu? Ko god rekao da ima, lažeeeeeeeee :D a sad, odjava! Cmok.

Nov 23, 2010

Enterijer! Weeeeeeeeee :)

Obožavalac sam dizajna enterijera. To je bila i jedna od brojnih stvari koje sam želela da studiram, pa mi je ta neostvarena želja uvek prisutan mali đavolak koji me tera da prostor oko sebe zamišljam na nove načine. Neki stručni ljudi su mi par puta rekli da imam dobro oko i sjajne ideje, pa me je to često inspirisalo na po neku egzibiciju ili makar istraživanje u tom smeru. Opsednutost dizajnom enterijera kod mene uglavnom dolazi u talasima, na mesec-dva i toliko se otprilike i zadrzava.

Sledi monolog jednog okorelog laika u dizajnu enterijera, nemam znanje, ali imam ideje. Pa ko zna.. možda vam neka i posluži!

Skoro sam shvatila da me sterilne hladne sobe užasavaju. Minimalizam je ok, ali ovo što je skorije u modi više podseća na bolnice nego na dom. Zar bi iko želeo da živi u ovako nečemu.. osim Steve Jobs-a? Zamislite tu jezu kad zaveje sneg..

compar-living-room-furniture-02

Volim toplinu i šarm u prostoriji, harmoniju boja i detalja. Ljudi se retko odvaže da se poigraju sa bojama ili to urade bez prethodnog konsultovanja s nekim pa prostorija liči na cigansku pijacu, ali boje itekako mogu izmeniti i osvežiti izgled sobe. U potrazi za idejama naišla sam na sledeće predivne, šarenolike i udobne primere:

26415_415269538059_387305313059_5184590_4624406_n

small-apartment-living-room-design

piano-living-room-design

modern-living-room-design-inspiration6

lippincott-living-room-l

Kladim se da bi bilo ko od vas koji ovo čitate rado živeo u ovim sobama Smile U potrazi za savršenom kombinacijom palo mi je na pamet pitanje šta jedan enterijer čini toplim? Prvo što mi uvek dolazi u um jeste potkrovlje. Obožavam potkrovlje, tako je ušukano i slatko, jel da? Smile

small423

corner-living-room-design

attic-bedroom

loft-conversion-living-room-1

Ipak ne možemo imati potkrovlje uvek, tako da treba razmotriti i ostale elemente udobnosti. Dosta pomažu prirodne boje, kao i materijali na nameštaju i podu. Drvenarija..

white-living-room-design

2011-living-room-design

Ono što doprinosi da prostor uz toplinu ima i dušu jesu smeli detalji, koji se mogu videti na nekim fotografijama iznad, a i ispod Smile slike, neobični ukrasi, satovi i lampe, jastučici, zavese, police, potpuno blesav komad nameštaja..

living-room-design

sexy-living-room-design1

bed08

Naravno ne smemo zaboraviti ni rasvetu. Ja sam apsolutni fan prigušenog osvetljenja. Ipak po nekad je dobro svetlo neophodno za rad, ali nikako ne sme biti jedina opcija osvetljenja u prostoriji. Rasveta stvara ambijent. Slična stvar, zgodno je imati neki vid kontrole dnevnog svetla, bilo zavese, roletne ili nešto treće Smile 

Uh, mislim da ću ovo što mi je ostalo napisati u sledećem entriju, izgleda da se nekako razglomazio ovaj, a nisam nameravala. Tako je to kad se odam poroku zvanom enterijer Open-mouthed smile

Oct 22, 2010

Freiburg

(sve fotke u u ovom entriju su uslikane mojom rukom)

Isečak iz dnevnika: 5. avgust 2010 18:33

By the lakeSedim u vozu za neki grad sa smešnim imenom. Oko mene se čuje samo nemački jezik, drema mi se, iščekujem oluju s obzirom na to kakvo je nebo i volela bih da je moj princ sa mnom da ga držim za ruku i naslonim se na njegovo rame.. Voz, prevozno sredstvo ljubavi.. Putovaću 4 sata do Freiburga, i presedaću 2 puta. Još uvek nisam potpuno svesna šta se dešava. (…) U 18.18 sam se ukrcala na ovaj voz. Pun je mladih, i ne razlikuju se mnogo od nas. Osim što ih je možda više koji su u tom 'aktivnom' fazonu. Na sve strane su vreće za spavanje, šatori, pivo i starke. U svakom slučaju od jutros sam konstantno u nekim novim nepoznatim okruženjima pa mi je mozak automatski alert, nadam se samo da će izdržati tako do ponoći, pre nego što stignem u Freiburg, pronađem svoje domaćine i komiram se.

 

U avgustu ove godine provela sam 10 dana u gradiću po imenu Freiburg u nemačkoj pokrajni Baden-Württemberg. Stigla sam tamo kasno uveče 05.10. vozom iz Stuttgarta natovarena rancem težine 12 kilograma, bez adrese na kojoj ću naći svoje domaćine, umorna, uzbuđena, u neverici što sam zapravo ostvarila svoj višemesečni plan da odem tamo, srećna, al pomalo tužna i potpuno sama. Narednih 10 dana protekli su mi u društvu nekoliko stotina stranaca iz celog sveta – Argentine, Španije, Holandije, Izraela, Japana, SAD, UK, Brazila, Nemačke, Francuske, Koreje, Turske, Rusije itd. Ipak uspevala sam da svakodnevno i pored gomile obaveza izdvojim malo vremena i radim ono što najviše volim u nepoznatom mestu - istražujem grad.

By the lakePrvo što primetite kada izađete na ulice Freiburga su bicikli. Ima ih na stotine i hiljade. Biciklističke staze su postavljene uz sve ulice i presecaju ceo grad. U proseku na 1 automobil može se videti 4-5 biciklista. Postoje brojne prodavnice bicikli, a na nekoliko mesta se mogu iznajmiti sa lagera od više hiljada istih. Čini mi se da sam za tih 10 dana u Freiburgu videla isti broj, ako ne i više, bicikli nego za ceo život u Srbiji. Druga stvar koja mi je zapala za oko jeste da je Freiburg ne samo zelen grad (a pod tim podrazumevam visoku brigu njegovih građana o sortiranju smeća, čistoći i ekološki odgovornom ponašanju), već i sportski nastrojen. Za vreme svog boravka nisam videla ni jednog dobro podgojenog prolaznika. Svakodnevno sam pored biciklista nailazila i na ljude koji u parkovima rade vežbe, džogiraju (pa čak i stari i poodavno osedeli), plivaju (često sam šetala pored jezera.. neki ljudi su se čak sunčali goli), igraju basket ili fudbal, dobacuju se frizbijem itd. Život je potpuno okrenut aktivnostima na otvorenom.

Ja sam konkretno bila stacionirana u delu grada koji se zove Mooswald, na oko pola sata hoda od centra ili 7,8 minuta autobusom. Prvi put kad sam krenula u centar sela sam na bus. Platila sam kartu 2,5 evra… Posle toga sam išla peške lol (ili ako idem par stanica poštovala srpsku tradiciju švercovanja) :D Aman, 250 dinara za osmominutnu vožnju! Nije li mnogo? Još ako idete negde svaki dan, pa još u oba pravca.. ali više o cakama snalaženja u Nemačkoj u nekom sledećem entry-ju, verujte imam brdo saveta. Elem, moj ‘kamp’ je bio na ivici jednog ogromnog.. pa recimo parka ispresecanog biciklističkim stazama i terenima, sa osrednjim gorepomenutim jezerom (koje je dom brojnim labudovima i patkama) i sporadičnim šumarcima. Sad mi je iznenada jako krivo što mi je u povratku iz Nemačke nestao mobilni telefon, u njemu sam imala puuuno zanimljivih zapažanja i anegdotica. Šta da se radi, idemo dalje, iz glave.. The drummer of the parkOmiljeno mesto za odmaranje od horde stotina nepoznatih ljudi bilo je definitivno to jezero. Sedela sam ili šetala njegovim obalama svaki dan (ili noć). Jednog dana sam na putu za netkafe u koji sam išla kroz park iznenada čula ujednačen ritam nekih perkusija.  Okretala sam se oko sebe, ali nisam našla odakle dopire zvuk te sam krenula da ga pratim i nakon 20ak sekundi ugledala sam čoveka koji stoji među drvećem i u nekom polutransu lupa u svoj udarački instrument. Prvo sam pomislila da je neki egzibicionista, ali kako ga apsolutno niko nije gledao shvatila sam da je došao da svira za sebe. Bila sam oduševljena i htela sam da ga slikam, ali sam se plašila da će me videti i ispasti iz svog transa. Pa pošto nisam htela da ga poremetim, nastavila sam svojim putem. To se ponovilo još 2 dana za redom i svaki put mi je bilo žao što ga nisam slikala. Tako trećeg dana rešim da priđem čoveku. Mahnem mu, i pitam da li bi imao nešto protiv da ga uslikam. Malo smo popričali, mada teško, jer se čovek slabo snalazio na engleskom. Saznala sam da mu je ‘lupanje’ samo hobi, ali da skoro svakog dana dolazi da uživa i to mi se jako dopalo. Nakon toga sam otišla i više ga nisam videla. Narednih dana počela je da pada kiša i čovek se više nije pojavljivao.

Jednog od tih dana popela sam se na osmatračnicu koju sam otkrila na sredini parka i pogled koji se protezao bio je fantastičan. Verovatno bih tamo ostala jako dugo da neka familija nakon 15ak minuta nije odlučila da je vrh te iste osmatračnice baš zgodno mesto za piknik. The towerJedne noći u povratku u ‘kamp’ rešila sam da idem zaobilaznim putićima i otkrila kako nemačka omladina provodi letnje noći. U parku na određenim mestima postoje mesta optimizovana za logorsku vatru. I svako je udaljeno i skriveno drvećem i brdašcima od ostalih. Društvance se okupi na takvom ognjištu, zapali vatru, neko eventualno ponese gitaru ili već neku muziku, krompire ili neko meso i pod zvezdama se druže. Osvetljenja nema (osim tihih svetiljki na nekoliko glavnih staza, ali one su podalje odatle), potpuni je mrak i svetlost dolazi jedino od zvezda i vatre (eventualno udaljene tačkice svićkaju s druge strane jezera).  Divno je zaista.  Čista priroda, a opet nije divljina, osećate se bezbedno iako ne vidite prst pred nosem. Ja sam samo u jednom trenutku osetila blagu paniku kad sam shvatila da nisam sigurna da li uopšte idem u dobrom smeru, da je prošla ponoć i da ne vidim ništa oko sebe. Ali to je trajalo svega pola minuta, ubrzo sam se vratila sebi i uživanju u zvezdama. Sutra ujutru ponovo sam prošla tim putem da vidim kako izgleda, pošto u noći nisam ništa uspela. Tako sam otkrila nekakve zanimljive razbacane stene slične umanjenom Stonehenge-u. Tu negde je takođe bila smeštena i predivna japanska bašta. Ja onako nešto u životu nisam videla. Kao vrtovi kojima se šetaju princeze u onim bajkovitim filmovima. I svako može da dođe kad hoće i uživa… Tih dana htela sam i da se brčnem, ali prvih par dana dok je bilo toplo nisam imala vremena, a onda je zahladilo (ipak je Nemačka dosta hladnija leti od Srbije). Poslednjih dana je čak i kiša padala. To mi je verovatno ostala neostvarena želja, da se okupam u jezercetu Mooswald :)

The view from the tower

Srećom tu je i centar da odvuče pažnju hladnim danima. Pešačka zona u centru je prilično velika, i sastoji se iz brojnih ulica. U celom gradu nema nekih viših zgrada, najviše su po par spratova. Iako je puno modernih prodavnica, kafića i restorana, ipak je sve to tako uklopljeno u postojeću sliku iscrtanu kaldrmom, starim fasadama, cvećem i kitnjastim prozorima. Ne postoje šljašteće reklame, drečeća muzika iz fast food restorana i sl. Naravno postoje i reklame i muzika, ali sve u skladu sa duhom grada. Skromno i harmonično. Grad je ispunjen razbacanim statuama, i fontanama. Nemci imaju fetiš na fontane (što sam otkrila kasnije kada sam obišla još nekoliko drugih gradova). Ono što je karakteristično za pešačku zonu jeste to što ona baš i nije potpuno pešačka. Odnosno ispresecana je tramvajskim šinama. Srećom njihovi tramvaji su tihi i ta simbioza pešaka i tramvaja nekako sasvim prirodno cveta. Niko nikome ne smeta, saobraćaj prolazi kroz ceo grad, i svi srećni. Takođe ulice su ispresecane i nekim malim kanalima, kao slivnici za vodu kad pada kiša niz koje deca puštaju papirne brodiće na povodcu (valjda da kad im dosadi mogu da ga pokupe i bace, kao što rekoh ekološka svest na visokom nivou). Vrlo simpatično :) Osim kada zagledani u nebo slušate muziku zaboravivši da ti kanali postoje, kao što se meni desilo. Srećom u poslednjem trenutku sam se trgnula, inače ode zglob na nozi.

A fire dancer U centru se nalaze razne znamenite zgrade, a ono što je ustvari meni prvo zapalo za oko je to što centar Freiburga baš i nije u centru grada. Jer se sa ulica vidi strana visokog brda koja se uzdiže onako prekrivena četinarima :) Skroz interesantno, vi u centru, a ono divljina na kilometar od vas. Na ulicama ima po neki artista, pa se ljudi skupe i gledaju ih. I zapravo svi su uglavnom veoma kreativni i dobri u tome što rade. Sad mala digresija, ali jedno veče na jezeru Mooswald naišla sam na plesača sa vatrom. Sva svetla okolo bila su pogašena, nekolicina ljudi je sedela na onim drvenim tribinama koje se kod nas koriste obično na školskim sportskim turnirima, a on je ispred nas uz mističnu muziku vrteo zapaljene baklje i obruče. Zaista fantastičan doživljaj. Na kraju sam mu ubacila neku paru u šešir i rekla da sam bila oduševljena, ali mislim da me nije razumeo. Nazad u centar. U Nemačku sam nosila svoj netbook, jer su moji hteli da se skype-ujemo. Logično sam pretpostavila da je tamo wifi još uobičajenijanija (!) pojava nego ovde. Oh kakav danak neiskustvu! Zapravo wifi jeste uobičajena pojava, ali nije besplatan, već je potrebno kupiti vreme karticom. S obzirom da to nisam mogla moj netbook je ostao osuđen na samovanje u rancu, dok sam ja koristila usluge netkafea. Mislim da sam u Freiburgu najviše para dala na netkafe lol. Evro tu evro tamo, ode dosta. Da sam kafoholičar verovatno ne bih imala ovaj problem. Tako da je to bio jedini trenutak u životu kad sam zažalila što ne pijem kafu. Poslednjeg dana boravka u Freiburgu sela sam u Starbucks i eto sreće. Besplatni wifi! To mi je za nauk. U svakom Starbucksu na svetu postoji wifi. Tako da bez obzira gde bili, dok god imate Starbucks u blizini na konju ste. I ne ovo nije reklama, ja i dalje ne volim kafu :P

Freiburg Theatre

U ono što su (kasnije sam otkrila) obeležja svih gradova u pokrajni Baden-Württemberg spada pozorište, mnogo zdravstvenih klinika, univerzitet, izložbeni saloni automobila, statue i fontane. Tako se vraćam pešice iz grada nekim alternativnim putem i sa jedne strane se nižu klinike, a sa druge univerzitetske kancelarije. Jednog od poslednjih dana posetila sam i stadion fudbalskog kluba Freiburg na drugom kraju grada. Takođe zanimljivo je to što je periferija podjednako lepo sređena kao i centar. Ulice besprekorne, drvoredi podšišani, cveće u prozorima.. Milina. Nisu ludi Nemci, srede gradić tako da njegovi stanovnici nikad i ne požele da odu u neko veće mesto, tipa Frankfurt, Stuttgart, Berlin.. Zašto bi kad je sve sjajno i tamo :)

Verovatno bih mogla još jako dugo da pišem hvalospev ovako, ali u tom slučaju niko od vas ne bi pročitao ovaj entry do kraja. Zato ću završiti isečkom iz dnevnika koji je napisan na kraju mog boravka u Freiburgu, 15.avgusta u 2:40 (noću):

Freiburg mi je prirastao za srce, naročito moje jezero, park, labudovi, ali i put do net kafea, tramvaji, autobus 10 i centar grada. Definitivno će mi nedostajati. Nadam se da ću se jednom vratiti ovde ponovo.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...